Džepna Venera blog

Dragi moji gosti nadam se da se svi ugodno osećate. Donesoh vam malo sokića da se osvežite i da vam kažem da će ova naša kućica uskoro biti puna prelepog srebrnastog paperja. Slonove i mamute smo pojeli, kokice smo udobno smestili i sad kad nam dodje Jelenaartpoezija možemo jednu zajedno i da zapevamo. Znate himnu njenog mestašćeta…… ne,  ne sad…..zajedno ćemo, samo malo……

DOBRO MI DOŠLA, MILA MOJA!

Kuc kuc evo i mene u gostima, na moje veliko zadovoljstvo. Ovo je jedna od lepih stvari interneta, a kako smo svi svedoci loših, onda se niko neće začuditi zašto sam se iznenadila i obradovala pozivu.

Verkić zna ko joj je u kuću navratio, a za one koje ne znaju da se predstavim.

Pre tri godine počela sam da objavljujem na svom kutku Srebrnasto paperje, svoja piskaranja, škrabanja i malo video radova (to je došlo kasnije). Objavljivala sam pod nickom jelenaartpoezija, neki su mi skratili nick na jelenaart, a u jednom prelomnom momentu rešila sam da se potpisujem imenom i prezimenom Jelena Stojković Mirić.

Dopaperjala sam vam dve pesme i dve slike. Ne brinite, necu još i video rad, ipak sam u gostima. J

Hvala Verkić!

 

LEPTIR

 

Nisam te voleo, Lepršava

gledao sam preko tvoga ramena

tražio onu drugu, treću,četvrtu tebe

a ti si stajala ispred mene

sva svoja

prava Lepršava.

Bila si sva natraške

i više nisam znao

dal’ gledam preko tvog ramena il’ stopala il’ krila.

Govorila si nekim svojim jezikom

pričala

da si sama svoja zemlja,

zamalo da me ubediš da si svemir

al’ ja se nisam dao,

nisam te voleo Lepršava

i ko bi te voleo takvu

bila si sva natraške

ni leteti k’o čovek nisi znala.

Govorila si

imam četiri ruke od reka

dlanovima si dodirivala onu vodurinu

i govorila

pogledaj

osećam sve ruke što grle ove reke,

pogledaj odsjaje

udahni mirise.

Znala si se izvaliti

onako poleđuške

na obali

skoro si pevala od sreće

dok si gledala zvezde.

I ko bi te voleo takvu

bila si sva natraške.

Ko zna kojim si jezikom pričala,

ko je još iz crne boje izvlačio belu,

ako sam dobro razumeo?

Nisam te voleo, Lepršava

uhvatila si se za ruke

sa onim Savom i Dunavom

i pred mojim ošima plivala naga sa njima.

Dozvolila si onom Vetru

da ti zavlači ruke u kosu

i smejala si se dok te je milovao celu

a meni je pripala muka.

I ko bi te voleo takvu

bila si sva natraške.

Lepo sam ti govorio

onaj tvoj ljubavnik Vetar

baca mi trunje u oči

rekla si:

Daj, pusti Vetar

otvori oči dok me ljubiš

pogledaj moja krila

mi smo sada.

Lepo sam ti govorio

kako mi Kišandan smeta

rekla si:

Daj, pusti Kišandan

zagrli me dok sijam

mi smo sada.

I onaj tvoj ljubavnik Sneg,

lepo sam ti govorio da mi smeta

smrznuo mi se nos od njega

rekla si:

Daj, pusti Sneg

pogledaj kako pletem šator od pahulja

tamo ću te toplo skriti

mi smo sada.

Sad kad smo Nekada

ne bi mi smetala kiša da se sliva

preko čela

nosa

preko poljubaca.

Ne bi mi smetala

ni mokra kosa

ni vlažna haljina

ni Vetar

ni Sneg na obrvama,

sad kad smo Nekada.

Nisam te voleo, Lepršava

gledao sam preko tvoga ramena

tražio onu drugu, treću, četvrtu tebe,

a ti si stajala ispred mene

sva svoja

Leptir bila

i rekla:

Ne mogu leteti s’ tobom

skvasio si mi krila.

PROŠLE SU GODINE SOFIJA

 

Video sam te Sofija,

obukla si na nago telo ljusku oraha

zakačila dva končića

i ljuljala se u njoj,

činilo se da si zaštićena.

Video sam te Sofija,

pretvorila si se u zrno graška,

sedela u mahuni

u društvu ostalih graški

i opet, opet bila sama.

Video sam te Sofija,

na obali mora

sakrila si se u onu spiralnu školjku

primakao sam se bliže

šumila si nešto o dubinama.

O dubinama čega, Sofija?

Video sam te onog jutra

trčala si niz stepenište zgrade

mislio sam da je vetar

odnekle doneo listić platana.

Tako si trčala Sofija.

Naglo si sela

oslonivši glavu na nevidljivo rame

i zaplakala.

Stepenice su hladne, Sofija!

Pomešao mi se miris

stare zgrade

oraha

mora

šuma.

Zbunio sam se kad si ustala, Sofija

niz tvoje lice

niz haljinu

skliznuli su kristalčići

zazveckali po stepeništu,

par njih mi se zaustavilo

pred nogama.

Zbunio sam se Sofija,

nikada nisam video lane sa takvim očima,

nikada nisam video vrapca koji plače.

Zbunio sam se Sofija,

mislio sam da su ti iz džepova ispali klikeri,

mislio sam da sa sebe stresaš prašinu,

mislio sam da grmi,

ne znam više šta sam mislio, Sofija.

Zbunio sam se

umorna lala digla je glavu

prošaputala

idemo dalje

baš kad sam pomislio da u njoj snage nema.

Prošle su godine Sofija,

još se saplićem o one kristalčiće

zazveckaju niz stepenište

kao da si ih sad prosula.

Znam, prošle su godine Sofija,

al’ ponadam se da si se vratila.

Zasto ti nisam prišao

onda,

položio ti svoje rame?

Prošle su godine Sofija

srećem te samo u svojim pesmama

nisam te ni poznavao,

ne znam ni kako se zoveš.

Sofija?

Jelena Stojković Mirić