Da li je sreća nestala iz naših života?

snovi

Šta je sreća? Da li smo mi još uvek, pa makar i na tren samo,   zaista srećni?  Da li još uvek prepoznajemo taj osećaj? Da li je danas, juče, pre mesec dana našim telom prolazila  toplina koja nas ispunjava toliko da smo u tom momentu spremni bili da potrčimo, viknemo, da pevamo, da se smejemo, da učinimo nešto nesvakidašnje?

Gledam svoju decu. Srećna sam što su zdrava, što su tu pored mene. Gledam njihove oči u kojima ne vidim ništa sem neizgovorenih pitanja. Znaju da odgovora nema ili da će biti uvek jedan te isti. Ne želim ni da govorim koji.

Gledam svoju kćerku.  Godinama unazad  davala mi je snagu. Njen vragolast,  zadovoljan pogled je nestao. Ona, sa svojih tridesetak godina života, sada kad najviše treba da uživa u životu, dozvoljava da život prolazi mimo nje. Ostaje samo nemi posmatrač nečega u čemu ima prava da učestvuje.  Ne vidi lepotu oko sebe, ne čuje cvrkut ptica koji pokušavaju da joj kažu:

– Skoči, raširi krila, poleti, vini se visoko, ne plaši se, možeš ti to, vidi, dovoljno je samo da zamahneš!

Gledam svog supruga koji potpuno izgubljen pokušava da mi se osmehne i priča neke priče izmišljene samo za mene. Ne želi da me povredi. Poznaje me i sakriva od mene sve ono što zna da će da me zaboli. Sakriva to   negde duboko u sebi, dobro znajući pri tome da čini samo gore. Sebi, meni, nama.

Gledam svoje prijatelje. Obožavaju da ih slušam, da saosećam sa njima, da delim teret života sa njima. Znaju da ću da ih zagrlim, pružim iskrenu podršku, znaju da ću da zaplačem  sa njima, da ću se iskreno radovati njihovom uspehu.

Gledam te iste svoje prijatelje kad im ja pričam.

– E znate, uspela sam …. završila sam…. e bilo je super ….. baš se radujem ……

Nakon toga, brzo skeću temu. U njihovom pogledu vidim zavist koja me boli, peče, zavist koja me proganja i kada odem od njih.

Ako pak priča ide u drugom pravcu:

– Stvarno ne znam šta ću da uradim …. nemam pojma kako više da izdržim …. kako da se borim ….

Tada njihove oči kao da živnu. Postaju znatiželjni. Da li su na taj način, slušanjem tuđih nesreća pronašli utehu za sebe i svoj život? Želim da verujem da je tako, lakše mi je!

Ko nam je uzeo sreću? Ko nam je oteo ono po čemu smo mi ljudi sa ovog prostora bili dobro prepoznatljivi?

Zašto se toliko zloba, zavist, ljutnja, ravnodušnost  uvukla u sve nas. Zar nismo u stanju da tim osobinama okrenemo leđa, da kažemo:

– Ne ja ne želim da budem takav! Ja nisam takav!

Zašto ne umemo više da potrčimo za snovima? Imamo li ih uopšte više?

Tu su oni, tu na dohvat ruke, samo moramo da ih dohvatimo, ali pre toga moramo ponovo da naučimo da sanjamo.

Nalazim se u šumi. U šumi u kojoj sam nekada disala punim plućima, a sada, sada me guši.

Šumi ljudi  koje više ne prepoznajem. Imam želju da ih uhvatim za rukav, prodrmam, da im se zagledam duboko u dušu jer znam da je u svakom od nas ostao bar delić sreće i ljubavi koja želi da izađe, da se vrati u svom punom sjaju.

Da li smo zaboravili  na male stvari?  One svakidašnje koje nam pokazuju put,  koje nam izmamljuju pravi, iskren  osmeh, koji nas ispunjavaju!

Nedavno sam bila kod svoje prijateljice puna dva dana.  U jednom momentu toliko je vikala na mene da sam zaplakala. Gledala sam je širom otvorenih očiju. Shvatala sam njene reči. Potpuno je u pravu bila. Želela je da mi otvori oči, da me prodrma i da joj ne bi žao mislim da bi i to uradila.

Pitam se, da li  mi koji smo svakodnevno okruženi velikim brojem prijatelja i poznanika,  ipak okruženi samo lažnim prijateljstvom? Da li su pravi prijatelji zaista tolika retkost? Da li je potrebno da nas neko izbombarduje rečima koje će da nas  bole, koje će da se urežu u nas  kao mač,  da bi shvatio da iskrene prijatelje možeš da nabrojiš na prste.

Da li je sreća, koju smo ispustili iz svojih ruku kriva za sve ovo? Da li ja mogu nekom biti iskren prijatelj ako u mojim očima ne sija zadovoljstvo življenja?

Ne, nemojte da pomislite da sam postala pesimista.

Nikad!

Volim život, doduše, ne ovakav kakav vodim, ali zato se trudim da ga promenim. Hoću da vratim svoj pravi osmeh, hoću da vratim onu iskrenu radost življenja. Želim da jurim zelenom livadom. Da su oko mene ljudi koji će zastati da uberu  maslačak u njoj.

Svojoj prijateljici sam obećala da ću da se menjam! Ne želim više da vidim bol u njenim očima! Ne želim da bude nikad više u takvoj situaciji da mora da me povredi da bi ja shvatila neke stvati u svom životu. Obećala sam joj to! Obećala sam sama sebi!

Da li je sreća nestala iz naših života?

Tužni smo, umorni, nezadovoljni, ali ……. sreća je, ogromna sreća je i jedan, makar jedan prijatelj koji će smoći snagu da ti u oči kaže:

– Ludačo jedna!

Komentari na tekst:

  1. Zoran Torbica каже:

    U Srbiji se uspeh ne prasta, a ti si Verkic uspela. Nastavi!

  2. Branko Dragovic каже:

    super.
    bas mi se svidjao ovo sto si napisala, svaka cast!!!

  3. zelena каже:

    Ljudi vide razumeju tugu i nemoc, jer su je osetili. O sreci se ne prica ona se zivi, ludaco jedna!
    Idi kupi svima po cokoladnu bananicu!

    • Verkic каже:

      Zelenko o njoj je teško pričati ali ona se prepoznaje u očima. Taj sjaj odavno ne vidim 🙁 Želela bih da nam se vrati, svima nama!
      Bojim se da bi malo njih bilo zadovoljno samo sa čokoladnom bananicom, u tome je i problem.

  4. AnaM каже:

    Ti si srećna…i ne znaš koliko si srećna. pogledaj šta si sve uspela, pogledaj u svoje jabučice, da ti si srećna, i drago mi je zbog toga:))

    • Verkic каже:

      Ove moje jabučice, ako sam te dobro razumela, jesu moje i obožavam ih, ali ona rastu na stablu udaljenom od mene 200 km. Samo retko i kratko imam sreću i zadovoljstvo da budem sa njima. To su Ivanina dečica 🙂

  5. Branko Dragovic каже:

    iskreno, nisam bas siguran da su ljudi po default-u dobri.

  6. Charolija каже:

    Dobra moja. 🙂 Velika je istina da sam veliki divljak, kada nekog volim, a taj neko pokrije oči i neće da vidi, jer kad progleda onda to jako, jako boli, ali sve što se dešava nakon toga bude bolje.

    Dobro si još i prošla, sestri sam umela i šamar da udarim. 😆 Priteram je „u ćošak“ i onda pričam, pričam, pa vičem, pa se derem na sav glas i onda kada nešto od svega dopre do nje, zagrlimo se i zajedno se isplačemo.

    Po meni pravi prijatelji i jesu oni koji će nam reći istinu, sa kojima možemo i da se raspravljamo i svađamo ako treba, sve može kada je cilj da se prijatelju pomogne, ali kada u svemu tome nema ni trunka zlobe.

    Izvinila sam ti se, ali sada vidim da nisam imala baš nijedan razlog, jer misija je uspela. 😉

    Što kaže Torbica: „U Srbiji se uspeh ne prasta, a ti si Verkic uspela. Nastavi!“ Baš tako, i samo da znaš kad god umem i mogu, biću ti vetar u leđa. Hvala ti na svemu. Sreća nije nestala, sreća je u tebi i pred tobom. 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Charolija je Koliko istine ima u astrologiji i da li je ima?

    • Verkic каже:

      Pokušavam već 15-tak minuta da odgovorim na ovaj tvoj komentar. Pisala sam ga i brisala ko zna koliko puta. Zato ću ti jednostavno reći: u vama sam pronašla svoju drugu porodicu koju mnogo, mnogo volim!

  7. Nena каже:

    Nisu ljudi zavidni niti te mrze, možda ima i takvih, stvar je u tome da ljudi pate previše u životu, svako iz samo njemu poznatog razloga pa kada govoriš o lepim stvarima na trenutak se sete svojih muka i problema.
    Tako je jer svi mi više od dvadeset godina živimo u nekoj vrsti krize, ovakve ili onakve. Ipak trebali bi biti ponosni na sebe same što ipak uspemo sve da prevaziđemo, preživimo i ne posustajemo, sem na kratko, već krećemo uvek dalje uz veru i nadu!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Evo me – tu sam

    • Verkic каже:

      Nenice, znaš da te mnogo cenim, ali zaista ne mogu da se složim s tobom u ovoj izjavi. Znaš moju situaciju bar donekle, ali ona me ne sprečava da se radujem tuđem uspehu, da ne uživam gledajući prijateljicu koja se ponovila, da joj od srca kažem da su joj sandale predivne, da je pitam da li se umorila …… Kriza utiče na nas, ali ne dozvoljavam da od mene napravi zavidnu, zlu, dvoličnu, osobu…….

  8. Jadranka каже:

    Verkić, poklanjam ti ove stihove da bi došla sebi i konačno shvatila šta se to dogadja oko nas…

    ОЧИ У ОЧИ

    Кад би очи говорити могле
    тада би и речи снагу смогле
    да изрекну мисли скривене од света
    и биле би јаче
    од пркосног ината и поноса у нама
    па не би жмурећи бежали од животних драма.

    Очи у очи са својом судбином,
    стајали смо много пута сви
    али очи су ћутале
    и скривале истину у нама
    док су нам речи кројиле судбину
    изговорене без смисла и реда
    само да сачували би себе од пораза и срама.

    А на крају увек поражени ми смо
    поражени сами пред собом
    кад нађемо се пред очима другим
    јер истина ретко кад изречена бива
    обично остане у нама да се скрива.

    Јер јачи смо док изричемо лажи
    поносито уздигнуте главе
    опијени достојанством својим
    док тихи глас са рамена нам шапће:

    „Ја, ничег се не бојим..“

    A бојимо се истине што чучи у нама
    и не чујемо разум што поруке нам шаље
    тврдоглаво ми затварамо очи и идемо даље.

    Тако научили смо да најлакше је
    да лажемо сами себе
    и уљуљкујемо савест
    док лажемо друге
    верујући, да нам разум и срце тиме постају
    само верне слуге.

    Aли ипак дође и тај дан
    кад пред слугом треба погнути главу
    и признати, да био је у праву.

    Јер лажима се само одлаже почетак
    свакој животној драми, а за њен садржај
    кривци смо, ми сами!
    Poslednji objavljen tekst od Jadranka je I rece pesnik…

    • Verkic каже:

      Pesma je divna i u njoj ima mnogo istine!
      Medjutim, veliki sam borac i nikad nažalost nisam uspela da pobegnem od životnih drama kojih je toliko u našim životima. Od njih ne bežim, jer znam da će me sustići kad tad. Hvatam se u koštac širom otvorenih očiju potpuno svesna s kakvim ljudima imam posla.
      Jedna od najvećih mojih mana je, čini mi se, što ja i nakon svega, pokušavam ljude opravdati. Uvek pronađen neki način, čak i onda kad ga zaista nema. Lakše mi je verovatno tako. Ne želim da mislim da postoje loši ljudi, samo grozne situacije u kojima se oni ne mogu snaći.
      Hvala ti na predivnim stihovima!

  9. Branko Baćović каже:

    Bilo kako bilo…
    treba gajiti prijateljstvo do sebe i do drugoga…
    Poslednji objavljen tekst od Branko Baćović je MUŠKI RAJ

  10. Хммм… 🙂 У мору текстова / блогова чији се аутори труде да импресионирају, право је уживање прочитати неку приповест која не изгледа као да је написана „на силу“ 🙂 Врло симпатично, искрено, истинито 🙂 Баш ми се свиђа.
    Poslednji objavljen tekst od Стефан Јањић je Прича без доброг наслова

  11. Dudaelixir каже:

    Sreća je biti živ i ostati normalan u ovim teškim vremenima. Svesni smo koliko smo srećni BILI, tek onda kada se razbolimo, znaju to svi, pa opet kukamo, kukamo, kukamo.
    Naravno da se treba boriti za bolji ŽIVOT!
    Znaš da sam bila u Egiptu (već i vrapci o tome pričaju)i videla nesreću, zaista, pravu pravcatu, da me je bilo sramota što mi kukamo ovde. Veruj mi, mi smo Rokfeleri SVI, u odnosu na ono tamo. Izuzeci su hoteli, koji su vlasništvu stranaca i po kojeg šeika. Srećan je svaki čovek iz Egipta koji radi u takvom hotelu, jer, kod kuće sigurno nema ni delić onoga što gleda svaki dan.

    • Verkic каже:

      Znam draga moja Dudice, čitam mnogo samo ne stignem komentarisati. Do prvog sam kod kuće svega po par sati, ali proći će i to 🙂
      Odavno želim napisati jedan post o tome šta za mene znači sreća. Tako velika a tako malo za nju treba, medjutim ne stižem.
      U nju naravno spada zdravlje, medjutim to je nešto što svi priželjkujemo. Sve drugo su sitnice, koje kad bi nabrojala, ljudi bi rekli da sam luda 🙂
      Za mene je sreća kad me okružuju ljudi koje volim a vidim da su zadovoljni, za mene je sreća kad u frižideru osim paštete 🙁 ima bar još nešto, za mene je sreća kad se pored krompira za ručak može skuvati još bar parćence nečega, za mene je sreća da na stolu ima bar kilo voća, za mene je sreća da radim poslao koji volim a ne koji se trudim da zavolim, za mene je sreća kad se računi mogu na vreme platiti.
      Za mene je to sreća! Nije da ja ne bih volela da uživam negde na moru, na nekim putovanjima, da ne bih volela da kupim neke lepe cipele, tašnu, ili ….. ali …… sve gore nabrojano bi za mene značio mir, spokojstvo, ogromno zadovoljstvo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge