Džepna Venera blog

Tražeći danas po netu  podatke o našem izletištu „Šikara“,   naišla sam na www.skyscrapercity.com gde možete da pogledate  zaista dobre slike Sombora. I nekad i sad. Medjutim,  ono što je meni lično privuklo pažnju su  slike  izletišta kojeg  sam danas posle….. pa sigurno 20-tak godina,  ponovo posetila  i to zajedno sa svojom kćerkom i unučićima, rodjenom sestrom i njenim unukom.

Sa posebnim zadovoljstvom stavljam 2 slike preuzete sa pomenutog sajta i moje današnje gde se vidi da su divlje deponije uklonjene, gde je sve počišćeno,  smeće pokupljeno, medjutim kako će već sutra,  nakon odlaska vašara, ringišpila, autića i svih njihovih špecija za decu sve da izgleda,  ne znam.

Ove dve prve slike su preuzete sa www.skyscrapercity.com

Nakon čišćenja  naših komunalnih radnika, te   radne akcije održane 27. 04. 2010. godine demokratske omladine Sombor naša Šikara  danas 1. maja izgleda sasvim drugačije na veliko zadovoljstvo svih nas.

Kako su  oni radili  za sve nas,  zavredili su da stavim i  par slika  radne akcije.

Sve ovo je dovoljan dokaz. Svi zajedno možemo promeniti mnogo toga.  Vratiti  stari sjaj ili bar uraditi ono malo……. uz minimum truda, želje i volje.

Ipak da vidimo kako je to danas bilo.  Kako je izgledalo. Vratila sam se u dane svoje mladosti kada smo redovno obilazili ovo izletište, kada  smo  jedva čekali da se popemo  na Lazin breg….. kada smo šetali, igrali fudbal….

Danas nakon toliko vremena,  ponosna sam jer sam se uspela popeti  na naš BREG. Naš „Lazin breg“. Nije bilo lako, moram da priznam, ali mi je bilo veliko zadovoljstvo.

Da krenem ipak od početka. Izgled moje ulice. Odlazak do sestre,  kćerka i unuk.

Unuka i ja, a na meni naravno majica sa grbom Sombora.

Usput,  u ulici svoje sestre,  nisam odolela a da ne snimim ovaj mali bunarić ispred jedne kuće. Simpatično i kreativno.

KONAČNO  „ŠIKARA“

Deo nekadašnjih kočija još je tu!!!

Bako da ti pomognem??? Moj unuk pravi je kavaljer već i sada, nadam se da će ostati i kad malo poodraste.

Prva osvojena uzvišica.

Dole se snalazi kako ko zna 🙂

Nastavljamo šetnju kroz šumicu sretni znajući da je  27. 04. 2010. komunalno odeljenje vršilo tretman krpelja. Nemamo se čega bojati.

Majka i kći.

Tri musketara. Svi za jednog jedan za sve!

Dve ponosne bake sa unucima.

Eeeee kreće teži deo. Veći uspon…… za sada ja još na sigurnom.

Konačno na samom vrhu. Ja se sledila, ali sam uspela napraviti jednu sliku.

Pogled na šumicu je predivan, ali od silnog straha od visine  (užasavam je se)  slikala sam i datum na kamenu (na kojem sedimo 🙂 ),  ali iskreno niti se sećam datuma, niti sam izgleda slikala 🙂 . Pritiskala jesam al’  ne dovoljno,  jer sam se jednom rukom držala za kamen. Sećam se samo da mnogo davni   beše, ali  koji moraću nekako da saznam.

Gore nekako i dodjoh, ali dole, beše tu svašta.

Pa da idemo redom,   sedenje i nećkanje, bil’ bi krenula il’ ne bih i šta bih uopšte sad i kako uradila

Neka vrsta puzanja

Odmaranje

Hodanje po strance i vatanje za sve i svašta pa i najtanju grančicu.

Moram da priznam da je bilo i klizanja na nogama ali u nekom čučečki stavu s pokušajem i uspešnim izbegavanjem puzanja na zadnjem delu tela. Ta slika je…… nešto mutna…. baš i nije za prikazivanje…… ali konačno,  povratak…….. medjutim primetismo odmah i papire kojih nije bilo dva sata pre toga.

Na red je došlo i naše obećanje deci da će moći ići na tobogan.

Au, pa ovo je visoko!

Na autićima se i mama isprobala.

Makni mi se, gde si baš tu  sad naišao.

Dan je bio prelep, topao sunčan i prvi put nakon ne znam koliko godina nije bilo ni K od kiše, inače svake godine obavezno padne makar toliko,  taman da nas otera kući. Dan smo iskoristili maksimalno. Šetali smo, pokazali deci da je priroda nešto što  mora da se čuva, uživali, smejali se i zaključili da bismo uskoro mogli sve ovo da ponovimo.

Vratili smo se umorni, večera na stolu, naši vredni muževi……..