Dajem sebi za pravo! – akcija Očistimo Srbiju –

Kako nije dovoljno samo dići glas, od priče smo uvek slabe vajde imali, dajem sebi za pravo, ne samo  da pišem, već da nastavim i dalje  aktivno  da učestvujem u  akciji kojoj bi  svi, ali zaista svi koji živimo u ovoj našoj zemlji Srbiji,   morali da se odazovemo – akciji Očistimo Srbiju!

Dajem sebi za pravo i pored prozivanja  da i dalje upirem prstom u sve koji se,  blagorečeno,  ponašaju nemarno, koji ne razmišljaju, koji uništavaju, koji zagađuju i time utiču na život i to ne samo moj, nego što je najgore na život  moje dece i njihove dece!

Ova naša crnica treba  da  nas hrani, nemojte zato da je gušimo! Dozvolimo joj da diše. Naše reke su bogate ribom. Koliko još dugo? Imamo čistu vodu. Koliko dugo?

Imam li ja pravo da pojedem jabuku direktno sa drveta? Imam li ja pravo da grickam zdravu  šargarepu, da lutam šumicom i berem divlje jagode i kupine, da znam da ću kupivši na pijaci spanać da pojedem zdravo povrće ?

Čudni smo mi ljudi postali. Čak i u ovako jednostavnoj akciji nam je lakše da  pronađemo  razlog zašto ne bi trebali da joj  se pridružimo. Priznajemo mi negde u dubini duše, sami sebi naravno,  da bi trebali da damo doprinos, da je eto tako malo potrebno i da bismo zaista mogli i trebali, ali ne, neko će tu da osvoji neke poene, neko da prigrabi uspeh, govori nam ono drugo ja.

Hajde da mislimo drugačije. Nije teško. Pojedinac sam ništa ne može. Uspeh jedne ovakve akcije  bi bio  uspeh svih nas! Zar  68 prijavljenih divljih deponija za samo nedelju dana nije dovoljan dokaz da postoje  odgovorni ljudi koju su  ozbiljno shvatili potrebu  ovakve akcije?

Ja živim u Srbiji i želim da se ponosim njom, njenim lepotama, čistim vazduhom, predivnim šumama, bistrim rekama.

Ma, alo ljudi! Znam ja da bi ovaj tekst bio mnogo čitaniji  da sad pljujem, da grdim na sva usta, da pišem kako je neko negde tamo nešto ……  ili je …… takav smo mi narod. Time se hranimo. Sve drugo nam je nebitno. Ja tome ne mogu ništa ali zato mogu i prijavljujem još jednu divlju deponiju.

Na ulasku u Rastinu, malo seoce u blizini Sombora,  izmedju dve krivine,   nalazio se mali mostić. Reka Plazović, jedan njen deo prolazio je ispod tog mostića. Beše tu riba,  beše tu  pecaroša. Sa prvim izlaskom sunca, tiho su se pričale prave pecaroške priče. Znaš neki dan ….. e da si samo video….. ovolikaaaaa beše!

Sada se tih priča sećaju samo stariji ljudi, sada nema riba, nema vode, nema čak ni  ograde od mostića. Ostali su samo metalni stubići da svedoče o nekadašnjim ribarima koji su naslonjeni na nju strpljivo čekali svoj ulov.

Umesto terpana i  babuški sada se, na tom mestu  nalazi  otpad. Umesto vode, divlja deponija. Te gume, kese,  po koje gaće doneli smo mi.  Uginulo prase, svinče,  flaše od kojekakvih hemikalija koje ovi poljoprivredici koriste pri obradi svoje zemlje doneli su ti isti ljudi koji će sutra da nam prodaju kukuruz, pšenicu.  U tim flašama se sigurno može naći još po koja kap otrova namenjena pipi (radi pojašnjenja,  pipa je ono što pojede svu repu i nema je više, mora nova da se sije) , sirku (trava koja se teško uništava,  a guši sve živo)  i ko zna više i protiv čega  se sve koriste ta sredstva za prskanje.

Pa sad, nek mi neko kaže da ovu kampanju ne treba da podržimo. Nek mi neko kaže da u nama koji ovo obilazimo, koji slikamo, koji prijavljujemo nema trunke iskrenosti. Nek mi neko samo kaže da mi našu zemlju ne volimo.

Podržaću svakog ko učini bar jedan korak da se ovakve stvari ne dešavaju, podržaću svakog ko je uradio bar jednu jedinu konkretnu stvar da bi ovakva mesta nestala, pa ma ko on bio!

Pored ovakvih prizora da li je uopšte bitno ko je  uticajan bloger? Pored ovakvih prizora zar je potrebno da se napadamo međusobno iz bilo kog razloga. Ja znam ko i na koji način može da utiče na mene,  ali ne zaboravimo, svi mi možemo da budemo uticajni u nečemu. Počnimo ovom akcijom. Utičimo na to da  se ovakva mesta očiste. Utičemo na našu decu kako bi jednog dana postali odgovorni ljudi!

Ali, ipak,  svi moramo prvo da počnemo od sebe!

Sad, hajde brzo, ko je od nas danas, eto samo danas, hodajući ulicom,  onako usput, ne čekajući da dođe do kante za otpatke,  bacio neki papir?  Da znam, nije mu mesto u džepu, al’ da li mu je mesto na ulici? Počnimo od malih stvari jer te male stvari jednog dana postaju velike!

Komentari na tekst:

  1. Sandra Kravitz каже:

    ja sam još prošle godine pisala „jedan mali ekološki apel“, i ponovo ga podelila prekjuče i – jedva da se neko osvrnuo na njega, oba puta
    http://sandrakravitz.com/2010/09/zeleno-volim-te-zeleno/

    mislim da je problem u sledećem: ljudi ne shvataju značaj čistoće, značaj čiste sredine i veliki problem koji deponije stvaraju – i to ne mislim samo na deponije od po par desetina tona đubreta, nego i na mini-deponije koje nastaju pored i oko svakog kontejnera i kante
    takođe, problem je i što je to akcija vlade i jednog njenog ministra – uvek će se naći neko da prigovori da se to radi samo zbog političkih poena, ili već tako nešto slično

    mada, mene briga – ja svoje đubre bacam u kantu, i čistim ispred i unutar svoje kuće 😉
    Poslednji objavljen tekst od Sandra Kravitz je Kako sam se zaljubila u Oslo

    • Verkic каже:

      Nažalost Sandra potpuno si u pravu. Ovakvi tekstovi ljudima nisu interesantni i ne zanimaju ih uopšte, ali ja zaista nikad neću moći da razumem zbog čega je to tako 🙁

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge