Ne dozvolimo nikad da izbugimo veru u sebe i ljude oko nas!

Tekst koji sledi započeću citatom iz  Nebojšinog posta „Siromašni nadom“ a videćemo gde će  on dalje sve da me odvede.

…… Ali mera ne pravi razliku, nego posvećenost pojedinaca da izguraju svoju stvar, ignorisanje spoljašnjih faktora i preuzimanje odgovornosti. Zemlje u kojima su ljudi posvećeniji i žele da uspeju su po pravilu uspešnije. One poput naše, leže izvrnute u lokvi pesimizma i samosažaljenja……

Iskreno i duboko se nadam da ću u svom okruženju uspeti da se izborim s vetrenjačama, da ću uspeti bar malo da rasteram oblake pesimizna (Nebojšin izraz) koji se uporno skupljaju nad svima nama. Svojom vedrom naravi, ogromnim,  zaraznim optimizmom i još većom voljom i istrajnošću koju posedujem želim svladati sve predrasude i želim,  jednog dana, da budem  pravi primer kako  i pored svih nedaća može da se uspe. I znam da ću u tome da uspem.

Dok ja još uvek sklapam kockice u predivnu sliku koja mi je u glavi, hajde da malo na jedan drugačiji način  popričamo o izuzetno  vrednom „alatu“ kojeg većina od nas ima,  ali kojeg još,  istini za volju,  nismo svesni. Pomoću njega možemo da dođemo do mnogih  od svojih  ciljeva samo je potrebno da  malo bolje naučimo njime da se služimo.

Svi oni koji su bili na prvom #TweetupSO imali su prilike da vide mnoge žene iz Somborske opštine kako isključivo svojim radom pokušaju da se izbore  sa svim ekonomskim problemima na koje nailaze zadnjih godina.

Mogle su  one kao i mnoge žene  danas,   lepo da sede u svojim kućama kukajući i očekujući od svojih muževa da se  bore za  porodicu. Medjutim,  tim vekovima već uvreženim mišljenjem da je muško tu jedini koji treba da radi i zaradi, one su  odlučno  rekle:

–  NE! MI MOŽEMO VIŠE!

Zapitale su se:

-Šta mi to najbolje znamo i umemo? Znamo da vezemo, heklamo, šijemo, znamo da pletemo, da pravimo korpe  …. ma mnogo toga znamo.

I počele su! Počele su da proizvode svoje divne male proizvode.

Mnogo vremena, truda i ljubavi bilo  je potrebno kako bi vešte ruke tih upornih žena  stvorile ono što mogu  da nam ponude.

Prodavale su  od kuće po koji džemper, stoljnjak, po koji ……. Sretne su bile kad bi uspele od dobijenih para da kupe neku  sitnicu za svoje dete, muža ili sebe. No, veoma brzo su shvatile da pojedinačno ne mogu mnogo. Jedan ili dva džempera mesečno, dva heklana stoljnjaka, tri slike, par korpi nije dovoljno da se preživi.

Zatim su se dosetile i rekle:

– Hajde da se udružimo! Više nas, više proizvoda. Jedna će da hekla, jedna da veze, jedna da plete, jedna da slika.

Osnovali su prvo Udruženje žena.  Jedno, pa drugo, treće….. Svako selo je jedinstveno, prepoznatljivo po  počemu i to su   iskoristile.  Na taj način su postale  jače.

Nakon toga usledila su okupljanja, razni sajmovi,  druženja, slikanja, pojavljivali su se u novinama.  Presretne,  radile su  još više. Ulagale  u sirovine,  proizvodi su počeli da se gomilaju.

Prodaju one po nešto,  ali sigurna sam da sa količinom prodatog nisu zadovoljne.

Tu počinje moja borba s vetrenjačama. Gledajući sve ovo, svu tu golemu energiju koja izbija iz svih žena, pokušala sam da im na svoj način pomognem kako bi postigle još više. Veoma brzo je usledio #TwittapSO koji je imao za cilj da im pruži najosnovnije informacija kako i na koji način „izaći“ na internet sa svojim proizvodima.

Shvatile su  veoma ozbiljno ovaj mali  seminar. Sedele su, slušale i prvi komentari nakon toga bili su veoma pozitivni.

E sad, dolazi ono ali.

Prošlo je dobrih par meseci. Ništa se nije promenilo. Iz prikrajka sam pratila i dalje njihov rad. Istini za volju,  moram da priznam, u međuvremenu su još više   putovale,  obilazile sajmove, učestvovale na njima, čak se pojavila i jedna šop prodavnica sa njihovim proizvodima. Doduše, malo je tu proizvoda, ali prodavnica je tu.

O tom sajtu ne želim da govorim. Čak i ja koja zaista retko kritikujem i uvek govorim isključivo lepe i pozitivne stvari o svima,  ne bih mogla mnogo toga  lepog za njega da kažem.

Jednostavna online prodavnica kakvih   na netu ko zna već koliko ima.  Uslikan proizvod, po par reči o njemu i to je to. Nema ono nešto, ono nešto  što privlači, mami, tera da se neko odluči na kupovinu. Danima sam se vraćala očekujući nešto novo, neku priču, novi proizvod, ali nažalost ……..

E pa drage moje na taj način, možete samo da sedite i da čekate,  a vi, koliko vas poznajem niste na to naučile!

Danas nije dovoljno da imate  proizvod i da ga nudite na već viđen način. Danas je potrebno, pogotovo ovde na netu,  da  budete kreativnije od drugih  i da osmislite   drugačiji,  samo vaš način prezentovanja onoga što radite.

Koji, kako smisliti nešto  novo?

Vratimo se sada malo na mene i ovaj blog.

Velika većina vas, iako me poznaje,  nije ni najmanje svesna s koliko  sam ja entuzijazma i  kojim  poverenjem prema ljudima koje sam upoznavala putem interneta,  krenula u avanturu zvano blogovanje. E o tom svom  blogu, sada ću da govorim kao o „skupu proizvoda“. Učite sa svojim unucima i  znate šta su skupovi 🙂

Svaki tekst je jedan biser, jedan  proizvod, svaka kategorija jedna biserna ogrlica. Ceo  blog je moja mala online  prodavnica. Da li ti biseri sijaju ili su izgubili svoj sjaj, da li su vredni ili samo njihova loša kopija procenjuju moji posetioci, moji „kupci“.

U toj svojoj prodavnici ja uređujem police. Ukrašavam, nameštam pukušavajući napraviti idealan prostor u kome će se svi odlično osećati i što je najvažnije  u koji će  želeti i da se vrate.   U toj svojoj prodavnici,  svakog gosta dočekujem raširenih ruku uvek spremna da popričam sa njima, ali kako imam dva uha i samo jedna usta, ja veoma pažljivo i slušam. Sve komentare, sve želje. Prema tim željama pokušavam da oblikujem svoj proizvod. Najbolji primeri za ovo su moji tekstovi #pratipetak. Vremenom sam ih mnogo puta menjala osluškujući taj glas svojih „kupaca“.

Podseća li vas ovo na vaše kupce. Napravite recimo beli džemper i iznesete da ga  prodate. Dođe  potencijalni kupacm  vrti, gleda, prevrće, rasteže …..

– Mnogo vam je ovo lepo, ali da je crn …… ili, ma divan je,  samo da je malo duži …… super samo da je malo kraći …..  da je bar okrugao izrez ….i ode. Od kupovine ništa.

Napravite vi crni kratak džemper i sretni ga izložite. Ponosite se vi njime, poslušali ste sve što su vam rekli i tražili, kad …..

– Roze … da je bar roze!

Vremenom  sam naučila jednu stvar. Nikad, ali nikad nećete  moći svima da ugodite i neko će uvek da se pojavi ko će da pronađe bar jednu manu, ali zato pokušajte da radite najbolje što umete!

Dok pravi kupac ne naiđe, vi prodati ništa nećete.

Isto tako ako niste u toku, ako ne pratite trendove, dešavanja, ako dobro ne osluškujete pre nego nešto napravite, ako ne unesete bar neke male novine u odnosu na druge,  ništa od prodaje.

Da idemo i jedan korak dalje.

Priča prva

Pre 4, 5 godina moj suprug, želeći nešto da zaradi,   je sa 50 evra otišao u Pančevo i nakupovao  kojekakvih majica, peškira,  gaća, sudnih krpa .

Iznese ti on to sve lepo na pijacu. Cupka oko onog malog stočića, dok žene prolaze pričajući i  ne obraćajući pažnju na ono malo robe ispred njega.

Prođe tako par dana. Sve što je uspeo da proda su bile dva, tri para čarapa.

– E neće to tako moći, reče ti on.

Sutradan, dođe na  pijacu, raspakova ono malo sirotinje što je uspeo da nabavi. Uzme jednu čašu te  sudnu krpu i počne da je briše  pričajući sam sebi:

– Što ja ovo uopšte i kupi kad krpe više nikome nisu potrebne. Sad je tu Čarli. Turiš kap, sve se sija, pustiš da se ocedi i uštediš na krpi.  Ne trebaju one više kad nema potrebe da brišeš,  a sve vrti onom krpom čašu koja samo što nepukne.

Naiđe jedna starija žena, on naravno tempirao ovaj svoj monolog, kad će ti ona:

– Ma dete, kakav Čarli. Jeste, dobar je on, nije da nije, al daj ti meni tih …. koliko u tom paketu ima krpa? Daj ovamo sve. Dobre su ti, vidim ja kako  ova čaša sija u tvojim rukama.

Priča druga

Stoje njemu tako muške gaće, niko ni da zapita za njih.

Marko moj, govori on sam sebi, hajde sad budi maher pa smisli kako njih da prodaš. Pade mu na pamet luda ideja, koju uzgred budi rečeno neću  baš jednostavno ni lako da ispričam, ali ako  ništa drugo bar ćete  se malo nasmejati 🙂 .

Uzme  jednog pauka, ne,  ne mislim na pravog 🙂 beše to neko čupavo, dlakavo i  mekano stvorenje, sa svim nogama od gume koje je bilo pričvršćeno na  poduži gajtan a na drugom kraju njega pričvršćena mala pumpica. Kad bi se ta pumpica pritisla, onaj  pauk  bi poskočio.  Gurne on tog pauka u jedne gaće i čeka.  Živa istina bila, nemojte da se smejete 🙂 .

Kad bi neko prošao,  on bi samo malo stisnuo onu pumpicu i gaće bi se pomalo nadigle.

Neko će sada da kaže kako je ovo  bilo neprimereno, ružno, kako  …… , ali veoma brzo su se, smejući  okupile žene oko njega. Izvadio je on onog pauka, ispričao im  kako nikako nije mogao da  proda te jadne gaće i kako je morao da smisli način da  se bar neko  okrene i …. verovali ili ne, prodade ih on sve uz smeh i veselo čavrljanje s ženama. Niko se naljutio nije.

 Iz ovih priča same izvucite pouku, al ovo s paukom nemojte da isprobavate 🙂 .

Istražujte, gledajte, čitajte, upoređujte i budite sigurni da će  lampica da se upali!

Danas nije dovoljno samo da stavite sliku proizvoda na sajt. Vi morate svojom pričom da navedete kupca da poželi da ima baš taj vaš džemper, tu vašu korpicu, taj vaš stoljnjak. Pričajte o njemu, dozvolite kupcu mogućnost da vam postavi pitanje i  budite uvek tu za njega jer na prvom mestu je on, zatim vaš proizvod a tek na kraju vi. Na taj način će vremenom  zadovoljan kupac govoriti više o vama i vašem proizvodu nego što biste vi ikad mogli da  učinite.

Razmislite ko je vaša ciljna grupa i njima se obraćajte, uspeh ne može da izostane.

Što se ovog bloga tiče želim da odgovorim na vaše pitanje koje ste mi mnogo puta postavljali.

Zašto pišem? Šta želim da dobijem  pisanjem!

Moj odgovor je jednostavan.

Na samom početku mog bitisanja na netu bila sam nevidljiva, nepoznata. Nisam imala šta da ponudim osim svog životnog iskustva.

Nije mi bilo lako. Suočena sa svim problemima koji su me bombardovali svakodnevno, suočena sa  ne znanjem kojeg sam bila potpuno svesna, hrabro sam krenula u arenu punu „lavova“ jedino želeći da za sebe izborim svoju poziciju u toj areni. Od samog starta sam znala da će morati da prođe dug period u kojem ću ja, sa ono malo „nečega“ što sam imala da ponudim,  uspeti da se izborim za svoje malo mesto. Isto tako sam svesna da, bez obzira kakva god ono bilo  mogu uvek veoma lako i da ga izgubim.

Svojim pisanjem želela sam da me ljudi upoznaju, da steknu poverenje u mene, da izgradim   kredibilitet, da upoznam i uspostavim kontakt sa  ljudima  sa kojima ću lakše  zajedno da nastavim ka svom drugom cilju, ostvarujući i sudelujući u  ostvarivanju i njihovih ciljeva.

Za danas bih samo još poručila  svima:

Ne dozvolimo nikad da izgubimo veru u sebi i ljude oko nas!

Ovo nije kraj, ovo je tek početak!!!

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    Izgubit je nikada je tesko. Izgubi se ponekad, dobro je vratit je! 🙂
    Smejem se Marku i gacama ali fora je upalila i svi zadovoljni to je najzvaznije i nadasve nasmejani! 😀
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Tragovi za brisanje

    • Verkic каже:

      Marko beše jedan od omiljenijih prodavaca na pijaci. I sada, nakon toliko godina isključivo on ide u nabavku. Ume nekako sa ženama, pa to ti je 🙂

  2. Charolija каже:

    🙂 Koliko je Marko domišljat da je nastavio da se bavi trgovinom do sada bi imao svoj butik. 😀
    Poslednji objavljen tekst od Charolija je Nisam ovo što jesam bez onoga što sam bila

  3. Sandra Kravitz каже:

    hahahah ma kako me nasmeja ovaj pauk u gaćama hahahahah
    Poslednji objavljen tekst od Sandra Kravitz je 10,000 avio-karata za sve mlade iseljenike

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge