Prvi biciklistički karavan, crveno plavi bicikl, Verkić ili crvena guza, odvolje vam :)

verkic-biciklista

Toliko toga imam da vam „ispričam“  🙂 , ali na žalost nikako da stignem. Pratim vas na twitter-u, uspem po nešto i da tvitnem. Jutro mi je  rezervisano za čitanje blogova. E sad tu moram malo da zastanem. Verovali ili ne, uostalom ko mi ne veruje, šta da mu radim 🙂 ,  u nedostatku vremena, ustajem sat vremena ranije kako bih pročitala nove postove dragih mi blogera. Ne stignem da komentarišem, što mi je zaista krivo, ali proći će i ova gungula i vratiću  se ponovo ja u staro „sedlo“ ili  kako se kaže u dobro poznatu mi dnevnu rutinu, ako ja to uopšte imam. Dotle, tu sam da znate 🙂

Između jednog, drugog posla,  trčkaram kao i uvek. Svašta nešto se nađe, u našem Somboru nikad dosadno nije. Svi koji žele mogu da pronađu  aktivnosti i preko glave.

Na jednom, velikom, izuzetnom  događaju  za mene sam i sama učestvovala pre dva dana. Rekoh ja,  sve može da se stigne ako se želi. Jeste  da bi po nekad trebalo malo i stati, ali, ma ljudi kakvo stajanje, e za to, to stajanje, vremena se nema.

U  životu sam stalno negde jurcala. Zato mogu i da kažem, ako ništa drugo, život mi je bio ispunjen i nikad ali nikad  mi nije bilo dosadno.

Da ja tu ne dužim i ne rastežem kao panta pitu ovaj,   na „brzaka sklepan tekst“  jer hoću da vam se pohvalim i to mnogo, jer mnogo mi i znači i veoma sam ponasna  na samu sebe 🙂 .

U  nedelju, trećeg jula,  Grad  Sombor i Sportski savez opštine Sombor je organizovao prvi Biciklistički karavan.  Start je bio u centru grada,  na trgu Svetog Trojstva (Ćelavi trg) u 09:00 časova ujutro. Svim tviterašima i blogerima koji su bili u Somboru na #tweetupSO dobro je poznat ovaj trg.

O  svojoj avanturi, ludoj avanturi da je tako nazovem 🙂  zaista moram da pišem. Godine, ogroman pritisak, otežano disanje, stanje kičme i da ne nabrajam dalje, vala dosta je i ovo, su me samo na trem zaustavile u  naumu da se pridružim  našem Biciklističkom karavanu. Međutim, ja ne bih bila Verkić,  kad ne bih na svaki izazov pokušala da odgovorim, tako da i nisam mnogo razmišljala. U stvari 🙂 nisam uopšte razmišljala, jedini mi je problem bio gde da nađem biciklo jer ga sama nemam.

Moja dobra prijateljica se pobrinula za taj mali problem. U subotu po podne, otišle smo kod njene sestre i lep. crveni biciklo je bio tu. Jeste da su mi noge bile malo kratke, jeste da ja nisam vozila biciklo zadne 2 godine, jeste da je sic užasno uzak, tanak, mali, tvrd, strašnoooooooo, ali tada još nisam  svega toga bila svesna.

U nedelju ujutro, moj unuk, kćerka, moja prijateljica i ja krenusno uz smeh,  do centra Sombora. Sve u svemu ima i tu par kilometara. Već nakon samo dvadesetak metara videh ja da će velikih problema da bude, ali ja …….  kad ja nisam nešto mogla,  ako sam to želela. 🙂

Dođosmo  do centra, sačekasmo malo i krenusmo. Organizacija,  kako i  dolikuje nama somborcima, tu su pravi profesionalni biciklisti, tu su deca, žene, mlađi, stariji,  ambulantna kola, policija, smeh, javljanje, mahanje, dovikivanje.

Objavljen je i start. Nakon dva, tri kilometra izašli smo  iz Sombora. Da  je neko mene pratio i dobro posmatrao,  ja mislim da bi pukao od smeha, ali, da  pokušam, mada će da bude teško, da vam opišem tu, tu moju vožnju 🙂 .

Sednem ja lepo na onaj …. ama onaj mnogo uzak sic i ok. No ne potraje to pola minute,  moja guza polako poče da se kliže  sve dok nije  došla  skroz do vrha sica. E tada ti ja probam da se vratim, ali oš vraga, klizam se kao na ledu da sedim. Jedno kratko vreme sam  na samom vrhu. Kako sam to uspevala, verujte mi pojma nemam. Odupirem se  rukama o korman, dižem, nameštam i u toj borbi, u kojoj sam sama sebi izgledala kao pravi matador 🙂  prođe prvih 12 kilometara relativno brzo.

Dođosmo  do  stadiona u Čonoplji, jednom selu kraj Sombora,  gde smo imali 10 minuta odmora. Siđem  nekako sa bicikla. I to beše doživljaj, verujte mi 🙂 . Počela ja da se smejem još više, što od muke, što od tog ludog osećaja. Noge nisu moje, hoće da drže,  neće da drže, drmaju se, idu  kako one hoće i gde one hoće. Beše to minut, dva, odnosno, desetak, dvadeset, ko će ga više i znati koliko  koraka,  nakon čega se malo povratih.

Pipam se, sve na mestu, počela da verglam, tj. pričam, aha mogu, znači sve ok. Dobismo mi tu konačno i brojeve.  Ne htredoše nam dati u Somboru na startu, misleći verovatno, ovo je moje subjektivno mišljenje,  da bi neko odmah na startu odustao i samo čekao da se trka završi pa da počne izvlačenje nagrada.  Da,  nisam vam rekla, na kraju biciklističkog karavana izvlačile su se i nagrade.

U želji da vam ispričam kako sam se osećala, ipak nije mala stvar u mojim godinama uraditi ovako nešto, nikako da vam „kažem“ da je moj unuk došao prvi. Mladen se oduševio. Obožava biciklo i zaista je uživao.

Prođe brzo  tih 10-tak minuta odmora i krenusmo mi nazad.

Prvi problem je bilo dići nogu i prebaciti preko sica. Nećete verovati koliko to može biti naporno. Ispopentrah se nekako,  gledajući u kola hitne pomoći koja su stajala čekajući da svi učesnici krenu. U njima videh mog prvog 🙂  venčanog kuma,  e, neš Verkić, stisni petlju i kreni. Nagnuh biciklo, upitrebih svu snagu i digoh nogu, ali, čim se guza dotakla onog čuda od sica,  zamalo ne padoh. Pričaše ljudi kako će biti upala mišića, kako će da boli ovo i ono, ali niko ne spomenu guzu. Tu  bol  ne mogu i pored najbolje volje da opišem.

Vidim ja da bih mogla ovako do sutra ali nije fazon,  stvarno, zamoriću vas bar koliko sam se i ja umorila vozeći 🙂 .

Dođoh do table, do samog ulaza u Sombor i stadoh da popijem malo vode. Moje dve prijateljice,  koje se nisu odvajale od mene, koje  nisu htele da me  napuste ni minut, okrenuše se,  pogledaše  u mene  i

– Ajme, Verkic, ti si crvena kao ta tvoja majica. Nema više, izusti ovo moja prijateljica, mobilni je već držala u ruci i dok sam se ja okrenula, snašla,  dođoše kola po mene. Strpaše me u njih i odvezoše tih kilometar i po do centra, do cilja. Džabe sam ja govorila da mi je dobro, da stanu, ma niko mene nije slušao 🙂 . Uturiše me i u kola hitne pomoći i, verovali ili ne, sem ove moje još uvek i sada  crvene guze, sve drugo beše super. Pritisak nikad u životu bolji nisam imala ( 140/80) .

Tako se završi ovaj moj prvi  biciklistički karavan. Slavno, neslavno, prosudite sami. Ja sam pak ponosna na samu sebe i ovaj doživljaj nikad ne bih propustila!

 

Komentari na tekst:

  1. Deda каже:

    Trebali bi cesce da budemo aktivni, a bicikla je zakon. Najbolja od svih. Jos kada bi bili manje lenji i svakoga dana odvojili odredjeno vreme za spotrstke aktivnosti, iha, gde bi nam kraj bio!!!
    Super si. Za mene si pobednik. Slike su suepr.

    • Verkic каже:

      Kad ovo kaže čovek poput tebe, koji je pun energije i koji je toliko aktivan kao ti, zaista se osećam kao pobednik. Hvala ti dragi Deda

  2. ТоМЦаа каже:

    Браво, Веркић! Ово сам Вам већ једном рекао, није мала ствар да се без икакве припреме крене на тако дуг пут. Једном сам тако ја кренуо с другарима прво по граду, па после до Ћуприје и назад, и сећам се баш тих описаних болова 😀

    Биће још прилика, само немојте одустајати од физичких активности после овога 😉

    • Verkic каже:

      Problem je što ljudi u mojim godinama obično kažu da se kreću i više nego je potrebno a zaboravljamo da ono naše trčkaranje po kući ili …… nije ni blizu potreba

  3. Dudaelixir каже:

    Volja ti je na visini, nema šta! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge