Sombor je grad u kome će mnogi želeti da žive!

Većinu svog života sam ćutala, slušala,  čitala, kupila informacije, tragala za dobrim primerima iz prakse i pokušavala da  primenim u svom životu, sve ono za šta sam smatrala da može da pomogne mojoj porodici i meni lično. Na taj način, ne samo da sam uspevala da preživim zadnjih 20-tak godina, već  sam postajala i bolja osoba. Menjala sam se. Od mlade devojke i žene koja nije bila svesna šta će sve život da joj donese, postala sam osoba koja je spremna uvek i u svakom momentu da se uhvati u koštac sa svim nedaćama i da se izbori sa svim problemima.

Pri tome, dešavalo bi se i na kolena da padnem, ali iako povređena, ustajala bih sa još većom snagom. Mislite da je bilo lako. NE, ipak svaki put bih, nakon tog prvog momenta nemoći i tuge, bila jača i odlučnija. Ogromna snaga, optimizam, bezgranična vera  me je prosto gurala napred. Svaka nova borba je bio novi  izazov koji sam želela da pobedim.

Uvek sam verovala ljudima oko sebe i nikad nisam upotrebila reč nemoguće. Izbrisala sam je odavno  iz svog rečnika. Život me je naučio da ništa nije nemoguće. Ipak, mnogi od nas zaboravljaju da niko, pa ma ko on bio, ma koliko jaka ličnost, ma na kom položaju bio, sam ne može ništa. I najspretniji  kapetan, najvećeg i najjačeg broda ikad izgrađenog, da bi plovio,  mora da ima dobru posadu. Posadu koja će u svakom momentu znati šta im je posao,  ali i posadu koja će u određenim trenucima posao da odradi bez pitanja,  pogovora i previše pametovanja. Ponekad vreme ne sme da se gubi u traženju, prepirci, polemici, dilemi. Takvu posadu, talas može da proguta.

Situacija u našoj zemlji nije ni malo laka. Svi to znamo i svi to dobro osećamo. Nije mi stoga jasno, zašto onda ne pokušamo  nešto i da uradimo.

Ako se svako od nas, svaki pojedinac pokrene i uradi nešto za sebe, u celini gledano,  svi dobijamo.  Zašto je ovo teško da shvatimo?  Ovo nije fraza. Ovo je prosto činjenica. Samo stalnom borbom, stalnim radom, doprinosom svakog pojedinca,  zajedno možemo da idemo napred. Ne mogu ja da budem ljubomorna na svog komšiju zato što on ima svoju trgovinu, svoju proizvodnju, svoje njive. Ne  mogu da budem ljubomorna,  jer je uspeo mukotrpnim radom da od jednog, dođe do 10-tak pa i više zaposlenih radnika.

 Lako je ovo napisati, reći ćete. I svi koji tako govore, reći će da je problem u sistemu. Da se ništa nije uradilo, da se ništa nije promenilo.

Hoćemo li da se vratimo unazad? Zar je potrebno da se prisećamo praznih prodavnica, benzina u flašama, jurnjave do banaka i plate od svega nekoliko maraka, zlokobnog zujanja metalnih ptica? Zar smo svi odjednom zaboravili vreme  suza,  očaja, bezbađa,  sa jedne strane, i bogaćenja, otimanja, prevara, kamiona punih roba,  doveženih ko zna odakle,   sa druge strane?

Zar mogu da zaboravim svoj očaj jer nisam mogla da dođem do lekova za svoju teško bolesnu majku, svoj strah za brata, prijatelje, brigu za svoju trudnu kćerku koja  se trzala i skakala na svaki šum. Dovoljno je da kažem da je stanovala  na samo dva kilometra od vojnog aerodroma i svima će sve da bude jasno.

Teško mi je da pišem o tom vremenu, teško mi je kad ga se setim, a opet ne želim da zaboravim. To vreme nikad niko ne sme da zaboravi. Samo na taj način, nikad više nećemo da dozvolimo da se nešto slično ponovi.

Sećam se  juna 2004. godine, i  februara  2008. godine. U to vreme sam živela u jednom selu kraj Sombora. Te 2008. godine, jedan događaj mi se posebno urezao u sećanje.

Bilo je veče,  21:00 čas. Krenila sam sa suprugom za Sombor. Trg u Somboru i pored dobrog osvetljenja,  bio je u nekom čudnom polumraku. Meni se bar tako činio. Izašla sam  iz kola i prošla pored grupe ljudi od kojim me je uhvatila jeza. Nije me bilo strah, ali taj osećaj nikad neću moći da zaboravim.  Stajali su okupljeni oko crnog džipa, obučeni u crno. Crno! Na glavi su im bile kokarde, u ruci  zastave.  Gledali su me očima u kojima sam videla  mržnju. Dok sam prolazila pored njih,  smejali mi se u lice. Jedino što sam tada izustila  bilo je:

– Ja neću živeti u Somboru, ako ovi ljudi …….

Ni danas posle toliko vremena ne želim ovu rečenicu da završim.

Ne želim nikad više da osetim takvu vrstu straha, očaja, nemoći. Majka sam i baka. Ne smem da dozvolim da moja deca ikad dožive haos koji sam ja proživela.  Ne smem nikad da dozvolim da prolaze pored ljudi koji mrze sve što je drugačije. Ne želim da se vraćam unazad.

Za bolji život moramo da se borimo svi zajedno. Za bolji život pre svega moramo da  postanemo bolji ljudi. Bolji ljudi spremni  na još veća odricanja zarad tog boljeg života. Ne mog, ne mog supruga, ali moje dece. Započeli smo veliki posao za koji su potrebni pre svega jaki ljudi. Započeli smo posao za koji je potrebno vreme i kontinuitet u radu.

Ja sam samo jedna obična žena. Mnogo puta sam ovo izgovorila. Lično mogu veoma malo da uradim, ali možda to moje, vaše, Miličino i Nenadovo malo,  bude veliko za sve nas. Možda baš to naše činjenje promeni ili utiče bar na delić onoga što treba da se menja.

Ponosim se  svojim Somborom i sa punim pravom mogu da kažem da je u njemu, u zadnjih pet, šest godina urađeno više nego svih ranijih godina  koje pamtim.

Setimo se Sombora kakav je nakada bio. Pogledajmo sada kako izgleda. Mnogo toga se promenilo na bolje. Zašto zatvaramo oči pred činjenicama?

Moj Sombor je grad mladosti!

Moj Sombor je grad zelenila i uređenih ulica!

Moj Sombor je grad koji čuva svoju istoriju od zaborava!

U mom Somboru se održavaju nezaboravne noći muzeja u kojima i najmanja deca uče  u dobro smišljenim i organizovanim edukativnim igrama!

Moj Sombor je grad cveća!

U mom Somboru se investira u škole!

U mom Somboru smo izgradili studentski dom Dr. Zoran Đinđić!

Moj Sombor je dobio i novi pogon toplane!

U mom Somboru je izgrađena  fabrika donjeg veša „Fiorano“ koja zapošljava 700 radnika!

Uređeno je šetalište pored kanala!

Možemo li sve ovo da ne vidimo? Dokle ćemo da hodamo zatvorenih očiju?

Nabrojala sam samo jedan manji deo onoga u čemu svakodnevno uživamo, samo manji deo onoga što koristimo i sa čime se ponosimo.

Igrađena je  sigurna kuća,  biciklističke staze, urađena rasveta,  sanacija i rekostrukcija sportske hale „Mostonga“ , sanacija prostorija sportskog saveza,  rekonstrukcija pijace ……..

Ja ne želim da se na tome stane. Ne sme da se stane!  Sombor je grad, u kome će mnogi želeti da žive i ja verujem u to!

Komentari na tekst:

  1. Sanja каже:

    Prelepo! Kad bih samo mogla to isto da kažem za Bor…
    Poslednji objavljen tekst od Sanja je Za sve ljude dobre volje

    • Verkic каже:

      Sanjice, ovo je samo jedan mali deo onoga što se u Somboru uradilo u poslednjih pet godina.
      Vi ste u Boru takođe mnogo uradili. Vaše škole su koliko znam najsavremenije opremljenje, a za mene je ulaganje u prosvetu jedno od najznačajnijih investicija.

  2. Dudaelixir каже:

    U tem Somboru, svega lepog! 🙂

    • Verkic каже:

      Volela bih da sam mogla da slikam sve što je urađeno i sve ono što krasi naš Sombor.
      Nadam se da ću uskoro imati mogućnost da sa tobom prošetam gradom.
      Ugodno nedeljno popodne tebi i tvojima želim! Ljubim vas

  3. Olivera Karan каже:

    Zaljubila sam se u Vaš, moj Sombor, na prvi pogled kada sam došla prvi put na vojničku zakletvu mog sina, koji je služio vojsku u tem Somboru davne 1996. godine, ako se ne varam. Ja, beogradjanka treće generacije, bih volela da živim baš tu, gde i Vi, u Somboru. Za mene on je grad na prvom mestu moje svetske rang liste gradova u kojima treba i u kojima je lepo živeti. Drago mi je da je Sombor još lepši no što ga pamtim od poslednjeg mog vidjenja, a bilo ih je.Ostala mi je želja da dodjem u Sombor za jedan vikend bar, da odem u Vaše pozorište, da opet prošetam ulicama, trgovima, zapalim sveću u crkvi Sv. Djorjda, vidim opet onaj sat koji kaže: Jedan od ovih vam je poslednji.
    Inače, sve što ste napisali u Vašem tekstu je ono što i ja tvrdim godinama. Sve promene u životu počinju od nas samih. Valjda će se tome razmišljanju priključivati sve veći broj ljudi svima nama, a posebno onima koji ostaju iza nas, na boljitak.
    Srdačan pozdrav.
    *OljaKa
    Poslednji objavljen tekst od Olivera Karan je Kako sam sebi ukinula jedno nazovi zadovoljstvo

    • Verkic каже:

      Draga Olivera divno je saznanje da neko tvoj grad drži u lepom sećanju, a još je lepša želja koju si isklazala.
      Volela bih da nas posetiš ponovo. Da stanemo na početak Apatinskog puta u hladu starih bagrema čije grane čuvaju od zaborava priče iz vojničkih dana, da se prošetamo parkom, posedimo u „Starom Fijakeru“, da obiđemo, galerije, muzej, pozorište.
      Sombor je poseban grad i u njemu ćete uvek neko rado dočekati!
      Srdačan pozdrav i tebi draga OljaKa :*

  4. Dalibor каже:

    Vrlo dobro. 🙂

  5. Miša каже:

    Vi poštovana gospođo niste obična žena.
    Vi ste, pre svega BAKA i žena svedok svog vremena, jer u očima „imate“ ugrađenu optiku fotografskog aparata.
    Spremnost na odricanje je bogatstvo koje krasi samo ljude koji su spremni da se bore za postavljeni životni cilj.
    Vi ste izuzetno bogata osoba. Nije bogatstvo samo u novcu.
    Za mene je mnogo više bogatstvo duha. Vi to imate.
    Ja živim u Negotinu. I moj grad je na svoj način lep, ali, na moju žalost, nemam dara da opišem bogatsvo moga grada i ako ga krase mnoge istoriske, kulturne i stvaralačke ličnosti, a novijeg datuma sve više uređenje životne sredine.
    I mi smo izloženi svojatanju od strane Rumunije. I ja na to gledam kao Vi na ljude u crnom.

    • Verkic каже:

      Poštovani Mišo,
      kažete da nemate dara da opišete bogatstvo Vašeg grada, ali ja tvrdim da to nije istina. To bogatstvo Vi nosite u svom srcu i ja to osećam. Pišite, pustite da vas srce vodi! U Vama je duh S. Mokranjca, čije sam rukoveti pevala nekada u našem gradskom horu. U Vama je duh Đorđa Stanojevića koji se borio za razvoj i modernizaciju Srbije, kome Beograd može da zahvali na uvođenju električnog osvetljenja ….. u Vama je i duh hajduk Veljka …. zato pišite!

      Zaplakala sam dok sam čitala Vaš komentar i ni malo mi nije lako da na njega odgovorim. Hvala Vam na divnim rečima!

  6. Nenad Mance каже:

    Bio sam davno u somboru 105 dana u JNA
    Sad dolazim 20 godina jednom godišnje kao gost
    Zadnih nekoliko godina vide se promjene na bolje.
    Centar izgleda jako lijepo.
    Treba urediti ostalo, zaposliti ljude.
    Meni treba do tamo autom samo 3-4 sata
    Restorani su jeftini, može i servis na autu, kupiš malo dobrog sira, jeftinog meda, neku rakiju i vratiš troškove puta
    Planiram neki izlet Sombor-Temišvar
    Pozdrav iz Zagreba

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge