E-reputacija – stvar percepcije

Dok sam čitala tekst Dragana VaragićaUpravljanje e-reputacijom u praksi: Uspon i pad „uticajnih“ tviteraša i blogera, milion pitanja mi je letelo kroz glavu.

Iako sebe ni najmanje ne smatram uticajnom, jer bih u suprotnom danas zarađivala na osnovu te uticajnosti, na neki način sam se, zagledavši duboko u sebe, zapitala šta se desilo sa svim danima i satima koje sam provela na društvenim mrežama. Koliko sam iskoristila to svoje online bitisanje, koliko sam prilika propustila i da li sam ih uopšte i imala?  Kako ja to upravljam svojom e-reputacijom i da li sam je i u kojem obimu uopšte stekla?

Na samom početku teksta,  Dragan kaže:

„Često se zaboravlja da je na društvenim mrežama najvažnija monetauspostavljanje poverenja, ili drugačije rečeno, koliko vam veruju u ono što pričate, radite, kreirate, pišete online… Problem kod te krilatice “uspostavljanje poverenja” je što se dodatno zaboravlja da je to poverenje potrebno i održavati, jer se ono gubi u sekundama…“

Da se vratimo malo unazad. Dok sam pisala svoje #pratipetak tekstove, posećivala sam veliki broj blogova. Svaki linkovan tekst sam pročitala i na taj način sam oformila i svoje lično mišljenje o svakom tom blogeru. Bilo je tu svega i svačega. Od tekstova koji su mi se izuzetno svideli, do onih koji su me zamarali i u kojima sam prosto videla samo želju nametanja javnosti bez imalo iskrenosti u rečenicama koje bih čitala.

U cilju svog doprinosa promociji blogova linkovala sam gotovo sve. Jednom broju blogera (priznajem sa pravom)  se ovaj način pisanja nije svideo. Želeli su da pročitaju moje viđenje teksta, odnosno bolje reći moj stav i mišljenje. Veoma retko sam to radila iz prostog razloga koji sam prethodno navela.

Potpuno sam svesna bila da na taj način pružam „lošu sliku“ o svom pisanju, ali sam u isto vreme postigla nešto mnogo više. Naime, jedan broj blogera mi je rekao da im je blog postao čitan tek nakon #pratipetak tekstova. Ovo priznanje je bilo nešto što nikad niko ne bi mogao da mi plati, jer ponos i zadovoljstvo koje sam osećala u tim momentima, pričajući u 4 oka sa blogerima,  mi je dovoljna kompenzacija za sav moj trud i upornost.

Kako su ti tekstovi bili nešto po čemu su čitaoci počeli da me prepoznaju, nisam mogla da izbegnem njihovo pominjanje.

U jednom razgovoru sa Varagićem, između ostalog,  smo dotakli i broj poseta i čitanost bloga, te želim da se osvrnem i na ovu veoma bitnu stavku za svaki blog.  Činjenica je da sam u vreme „petkova“  imala mnogo veću posećenost. Ipak, ja tvrdim da je i danas, kao i tada, u suštini posećenost mom blogu otprilike ista. Jedni dođu, drugi odu, ali  broj  ljudi koji zaista čitaju tekstove je na istom nivou. Oni  kratkotrajni poseti kako bi se videlo da li sam baš njih linkovala je nešto što za mene nije mnogo značilo. Za mene je to bio klik bez bilo kakve vrednosti. Nešto što se negde tamo brojalo, a u suštini nije imalo nikakvog značaja za mene ili moju „uticajnost“.

Nedavno mi je Miloje rekao: „malo je ostalo blogera“ i potpuno se slažem sa ovom konstatacijom. Baš te priče o blogovima i zaradama putem blogova je dovelo do toga da mnogi od nas debelo razmisle pre nego bilo šta napišu. Teme se sve više biraju, tekstovi su sve više pismeniji, a  na uštrb iskrenosti kojima su ranije odisali. To je ono nekad lepo, „ona vremena“ koja su se izgubila, a to se i primećuje.

Danas se ljudi boje emocija, sve više ih skrivaju, a emocije su te koje nas pokreću, koje nas navode na dela, zbog njih nešto kupujemo, menjamo mišljenja ……  ovo, mi blogeri,  nikad ne smemo da zaboravimo.

Dotakla bih se još jednog dela Draganovog teksta:

„Važan aspekt ovih preporuka jeste priča o prikrivenoj promociji, odnosno situacije u kojima se ne zna da li je kreiran sadržaj plaćen da bi se postavio na blog ili predstavlja autentično mišljenje kreatora blog sadržaja. Upravo ovakve situacije koje se dešavaju sve češće na ovdašnjim društvenim mrežama urušavaju reputaciju pojedinih tviteraša i blogera.“

Prošlog meseca sam učestvovala u projektu Inspiracija. Prema ugovoru sam imala obavezu da napišem osam kratkih tekstova na temu inspiracija. Znači, tekstovi su bili plaćeni. Možda nije baš sjajan primer onoga na šta želim da se osvrnem, ali postavlja se pitanje da li su ti plaćeni tekstovi mogli da uruše moju reputaciju?  Ne sigurno!

Ili,  daću drugi primer.

Neko od vas se sigurno seća teksta Čokoladna bananica – „Vreme je za ljubav!“  Ovde nema govora o prikrivenoj promociji 🙂 , ali hajde da izdvojim samo deo tog teksta:

Ta mala penasta bananica prelivena čokoladom je njegovo srce na dlanu. Ta čokoladica,  kupljena često i zadnjim dinarom, je meni najlepša čokolada koja je ikad napravljena. Ta mala čokoladica  na jedan specifičan način  oslikava i priča o našoj ogromnoj ljubavi. Ni jedna nikad neće moći da je zameni niti će da ima  isti sladak uskus.

Ovaj tekst me je naveo da posetim i  Štarkov sajt, prvi put moram da priznam. Crvena boja, boja ljubavi me je dočekala čim se sajt učitao. Divno,  pomislih!

Slogan na njemu me je oduševio: „Vreme je za ljubav!“ Upravo ono što smo moj suprug i ja osetili i poželeli prvi put kad smo se upoznali.

Nakon čitanja teksta o čokoladnoj bananici, nakon saznanja kad je ona prvi put napravljena i koliko godina je jedan od naših najvećih brendova,  jedina mi je želja da naša ljubav traje kao ta divna penasta čarolija. Da se ukus naše ljubavi (i ljubav ima ukus verovali ili ne)  nikad ne promeni i da čarolija naše ljubavi večno traje!

Nisu baš najbolji primeri, ali u nedostatku boljih ovaj tekst je svojevrstan dokaz, da bloger može da piše i promotivne tekstove, a da njima iznese i svoje autentično mišljenje i to unoseći u potpunosti svoje iskrene emocije? Ovaj tekst govori mnogo više mojoj ciljnoj grupi nego što bi i jedna reklama. Da se razumemo, da je tekst bio naručen, verovatno bi ga malo drugačije napisala, ali bi on u potpunosti sadržavao moj stav i mišljenje o proizvodu o kojem pišem. Nikad ne bih mogla da napišem nešto što ne osećam, nešto što nije direktno uticalo na mene,  ma koliko bi novaca za to dobila. Autentično mišljenje kreatora sadržaja je tu, a ni tekst nije ni na koji način urušio moju reputaciju. Kreiranje sadržaja je nešto što niko ne može da nam diktira ako mi sami to ne želimo.

Svesna sam da na ovaj način ne misle svi blogeri. Svesna sam da će neko da piše i hvali na sva usta bilo šta, ako im se za to plati, ali i svi vi koji čitate ovaj tekst,  kao i Društvo Srbije za odnose s javnošću (DSOJ)  mora da zna da sve  zavisi od samog blogera. Mnogi tekstovi na raznim blogovima su plaćeni, ipak, baš to uspostavljeno i ne poljuljano  poverenje nas razlikuje jedne od drugih.

Da se malo osvrnem  i na analizu  aktivnosti online korisnika.  Ovde ću da iznesem jedan stav koji će verovatno da naiđe na neodobrovavanje. Naime, ma koliko često pisali, ma kakvi tekstovi bili, ako nismo u „centru zbivanja“ gotovo svakodnevno, teško ćemo da uspemo nešto da zaradimo od svog blogovanja. Dok si i off  i online aktivan, dok te vide i dok si svima opipljiv, ma kakvi tekstovi da su na blogu, veća je verovatnoća da ćeš da budeš izabran od raznih sponzora. I to je činjenica. Naravno ovde govorim isključivo o zaradi putem sponzorisanih tekstova.

Mnogi kvalitetni blogovi, sa velikom posećenošću ostaju na neki način po strani. Zašto? Zato što se blogeri ne pojavljuju na tvitapima, konferencijama …. , što se ne nameću, što nisu u „vidnom polju“ uticajnih. Jeste da dobar sadržaj bloga zna da privuče, ali privuče na momenat.

Poverenje, kontinuitet, kvalitet sadržaja, niša, ciljne grupe, autentičnost mišljenja kreatora sadržaja, uticaj,  sve je to stvar percepcije pojedinca. Da li vas neko vidi posebnim ili pak dosadnim je opet stvar percepcije pojedinca koji vas posmatra.

Svako od nas ima različite ciljne grupe kojima se obraćamo. Ni jedna nije mane bitna. Ja recimo želim da doprem do velikog broja ljudi koji na internet pomalo „zalutaju“ ne shvatajući još uvek njegovu važnost. Znam da to ne radim na pravi način, jer ne vide kod mene baš mnogo razloga zašto bi i sami trebali da koriste sve pogodnosti interneta.  Nema postignutih i vidljivih efekata.  O ovom je Miloje govorio u svom današnjem postu.  Ipak,  sigurna sam da mnogi moji tekstovi, životna iskustva o kojima pišem pa i sam način pisanja utiče bar na neki način na moje posetioce.

U ovom tekstu sam potpuno svesno sebe  stavljava u prvi plan, jer me je Draganov blog post naveo na jednu svojevrsnu analizu svog ukupnog dosadašnjeg rada.  Ne bih volela da bilo ko isti protumači na neki drugi način, iako  baš zbog lične note koja preovladava u njemu može da se protumači na razne načine (opet stvar percepcije 🙂 ). Ja sam samo malo zrnce u moru jednakih koje s vremena na vreme pomalo zasvetluca, a to ipak ne znači da sam uticajna, te se ne osećam prozvanom,  ali osećam potrebu da iznesem svoj stav i mišljenje o temi koja je i te kako bitna za sve nas koji koristimo društvene mreže.

Komentari na tekst:

  1. Jelena Milosevic каже:

    Po prvi put na vasem blogu , ali verujem da cu dolaziti cesce, koliko mi vreme to dozvoli.
    Sto se tice uticaja, samo jedno-uticaj se ne meri parama, nego onim sto ostavi iza sebe.Vazno je ono sto ostane u mislima citalaca i reakcije na osnovu toga.
    Sto se tice placanja bloga, nije u tome problem, problem je u onome koji pise i koji treba da stoji iza toga sta kaze. U svakom tekstu se uvek oseti, pogotovo kod onih koji cesto pisu, da li je tekst po direktivi ili svoj.
    Pozdrav Jelena

    • Verkic каже:

      Upravo tako Jelena, zato sam i napisala da sve zavisi od samog blogera.

      Dobro mi došla na blog. Nadam se da ćeš i u buduće na njemu da pronađeš nešto što će da ti bude interesantno.

      Otpozdravljam. Do novog čitanja 🙂

  2. […] uticajnih tviteraša. – Tekst “Otvoreno pismo Draganu Varagiću [#uticaj]“. – Tekst “E-reputacija – stvar percepcije”. – Tekst “Ja, ja, ja, ja, ja, ja na Tviteru”. VN:F [1.9.7_1111]Ocenite ovaj […]

  3. Deda каже:

    Svidja mi se kako si navela neka bitne stvari kada su blogeri u pitanju.
    Poslednji objavljen tekst od Deda je Otvorena vrata

    • Verkic каже:

      Deko, verujem da ćeš da se složiš sa mnom da je ovo samo mali deo onoga što bi sve trebalo da kaže i o čemu bi morali da povedemo računa.

  4. Charolija каже:

    O užasa, draga moja. 😀 Kako to da ja nigde i nikako da se pored „tolikog svog truda“ ne mogu probiti? 😀 Prosto je nemoguće od tolike popularnosti uticajnih doći na red…. 😀 I zaista ne znam šta još mogu da preduzmem da i mene neko primeti na ovom srpskom blogovskom nebu? O tuge moje! 😀

    Milanka moja, sve je to jedno veliko sranje i verujem da se u prethodnom delu komentara očitava ironija ili je ipak moram naglasiti i obeležiti nekako, zbog toliko pametnih koji su među nama. Ne znam i pravo da ti kažem baš me briga. 😉

    • Verkic каже:

      Svi smo okruženi pamentnima kako sama kažeš. Od kako ustanemo dok ne legnemo. Gde god mrdnemo naiđemo na nekoga, ali svoju reputaciju, off, on, svejedno, sami gradimo. Ne zanima me kakav je komšija, već kakva sam ja i šta sam mogla, šta sam uradila i zašto nisam ako nisam 🙂

  5. […] uticajnih tviteraša. – Tekst “Otvoreno pismo Draganu Varagiću [#uticaj]“. – Tekst “E-reputacija – stvar percepcije”. – Tekst “Ja, ja, ja, ja, ja, ja na Tviteru”. – Tekst […]

  6. Olivera Karan каже:

    Ja sam od skoro blogeraš i to sam postala isključivo zbog želje da podelim svoje iskustvo i znanje na raznorazne teme sa mnogima, znanim i neznanim, jer mislim da imam šta i da podelim, ako se uzme u obzir moja starost i iskustvo, kao i da ispraznim ideje koje imam, dok ih imam, a nadam se da neće presušiti. Nije mi cilj da zaradjujem putem bloga, a vidim i to se može. Srećna sam, ako ljudi zalutaju, a neki već i svesno dodju da vide ima li šta novo na mom blogu. Nadam se da nisam previše dosadna, ali komentara na tu temu nema. Jeste mi želja, da moj blog bude čitan kao Vaš npr., koji se meni, uzgred rečeno, veoma dopada, baš zato što ste i Vi svestrani, ali znam da ne mogu postići čitanost kao pojedini jer ne pišerm o politici, već o prizemnim temama, često životno zanemarenim temama.
    Iako ima mnogo blogerasa na društvenim mrežama, mislim da je to još uvek prilično velika „bara“ i da ćemo u njoj naći svi mesta jer su konzumenti različiti. Uživajte dok pišete, jer mislim da je i Vas baš to pokrenulo, a korist, zarada, pa ima uvek zadovoljstva, nekad i većeg, kad znamo da smo odradili nešto što nas čini zadovoljnim u ovom trenu dok postojimo.
    Poslednji objavljen tekst od Olivera Karan je Osmeh

    • Verkic каже:

      Drago mi je da si počela sa blogovanjem. Pošto si pročitala tekst, videla si da sam redovno pisala o blogerima i to svakog petka. Nijedan tekst koji sam linkovala nije bio politički. I sama veoma retko pišem o politici. Do ovih izbora bilo je jednom godišnje za godišnjicu smrti Dr. Zorana Đinđića. Tako da pogrešno misliš da zbog toga ne možeš da budeš čitana. Budi pre svega svoja, redovno piši, linkuj, komentariši na drugim blogovima i posetioci će da dođu. Određeno vreme ipak mora da prođe, ali nemoj da te to obeshrabri. Više ću da ti napišem na tvom blogu.

  7. Pažljivo sam pročitao i suštinu i najsnažniju poruku pronašao u ovim rečima:

    „Mnogi kvalitetni blogovi, sa velikom posećenošću ostaju na neki način po strani. Zašto? Zato što se blogeri ne pojavljuju na tvitapima, konferencijama …. , što se ne nameću, što nisu u “vidnom polju” uticajnih. Jeste da dobar sadržaj bloga zna da privuče, ali privuče na momenat.
    Poverenje, kontinuitet, kvalitet sadržaja, niša, ciljne grupe, autentičnost mišljenja kreatora sadržaja, uticaj, sve je to stvar percepcije pojedinca. Da li vas neko vidi posebnim ili pak dosadnim je opet stvar percepcije pojedinca koji vas posmatra“.

    Percepcija pojedinca je ključ mnogo toga… doduše, u pitanju je ista ona percepcija koja tako lako podleže pomenutim uticajima, na talasima kojih ponekad ispliva nešto dobro, a ponekad i nešto tek prosečno ali dovoljno ispromovisano… dok nešto drugo zauvek nestaje ili nikad ni ne dobije pravu šansu…
    Poslednji objavljen tekst od Aleksandar Grubeša je Himna Bože, sramote!

  8. shunjalica каже:

    Ovo je prvi tekst o ‘uticaju’ koji sam pročitala do kraja. Ko zna možda bih i ovde odustala u nekom srednjem redu da nije bilo čokoladne bananice. 🙂

    Kao u off, tako i u online, svetu mislim da najveći uticaj na ljude imaju pare. Jedni se pod tim uticajem snalaze dobro, drugi manje dobro. Posao je često opterećujuć i zamoran, a dešava se i da bude loše odrađen (nekad s namerom, nekad bez loše namere). Zašto bi i u internet zajednici bilo drugačije, kad za tastaturom sede samo ljudi od krvi i mesa, sa svim svojim žudnjama i slabostima?!

    p.s. tek da se zna, ako ikad uzmem neki dinar u online svetu, ovo sam sama sebi unapred ispisala opravdanje za bilo koji pogrešan korak 🙂

  9. […] E-reputacija – stvar percepcije — Vera Mlađan – Iako sebe ni najmanje ne smatram uticajnom, jer bih u suprotnom danas zarađivala na osnovu te uticajnosti, na neki način sam se, zagledavši duboko u sebe, zapitala šta se desilo sa svim danima i satima koje sam provela na društvenim mrežama. Koliko sam iskoristila to svoje online bitisanje, koliko sam prilika propustila i da li sam ih uopšte i imala?  Kako ja to upravljam svojom e-reputacijom i da li sam je i u kojem obimu uopšte stekla? […]

  10. Moda каже:

    ja sam siguran da u online svijetu nije dobro ostavljati prave podatke 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Moda je Crvene sandale s punom petom i cvjetićima

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge