Blogeri i tviteraši moja večita inspiracija!

Maja prošle godine, u jednom dahu, napisah tekst „Iznad duge“. Tekst posvećen blogerima i tviterašima. Reč po reč,   izlazeći pravo  iz srca,   slagala se u rečenice punih divljenja,  zahvalnosti i ogromnog prijateljstva prema svim onlline prijateljima.

Tu ljubav i poštovanje,  tu vrednost,  kako za mnoge tako i mene lično,  te nezamislive mogućnosti koje nam se pružaju,  iz dana u dan pokušavam preneti i na druge.

Twitter je veoma moćan alat komunikacije i svi koji ga se boje  nemaju šta da traže u internet poslovanju. Tviteraši su ljudi koji ne govore mnogo, a mnogo  vam kažu. Na twitter-u se  vesti šire brzinom munje. Ko to ne ume, ko voli da tapka u mestu, kome nije dovoljno 140 karaktera bolje da ne dolazi.

Blog je mesto gde se sastajete, pričate i redovno iz dana u dan održavate komunikaciju sa svojim potencionalnim kupcima,  svojim posetiocima. Tom komunikacijom pokazujete koliko vam je stalo do svakog od njih. Ko na to nije spreman, koga ne interesuju moje želje i ne odgovara mi na pitanja,  ne može ni očekivati da mu se vratim, da budem njegov redovni posetilac, da kupim njegov proizvod ili da postanem korisnik usluga koje mi nudi.

Na ovaj veoma jednostavan način razmišljam. Ne volim ništa statično, ne volim bombastične naslove, ne volim mačke u džaku.

Mnogi izbegavaju da pišu blogove jer se baš toga boje. Boje se komunikacije, izazova, boje se jer nisu sigurni u sebe, boje se otvoreno da pričaju jer ne znaju šta prodaju, boje se jer nisu iskreni.

Iz tog razloga volim blogere. Upoznajem ih kroz njihove tekstove i komentare. Blog je kao malo dete. Da bi rastao i pravilno se razvijao mnogo je ljubavi i vremena potrebno uložiti u taj njegov razvoj. Kad prepoznam i osetim tu ljubav, mene je bloger kupio za sva vremena. Ja mu se vraćam, upijam sve što mi kaže, pamtim što mi poručuje.

U ogromnoj  želji kako da saznam ali  i da prenesem dalje,   sigurno je  da sam mnogo puta i grešila.

Jedini način da se izbegnu greške je steći iskustvo. Jedini način da se stekne iskusvo je praviti greške.

Zbog toga mi mnogi od vas nisu ni zamerili, zbog toga su mi mnogi i pomagali, bili uvek tu kad mi je bio potreban savet, pomoć, topla reč, razumevanje.

Želim i dalje da učim. Pri tome neću i ne mogu biti sebična. Želim svoje,  za sada još uvek malo iskustvo, izgradjeno na mnogim greškama i vama da prenesem. Ja sam ga dobila na dar i taj dar nemam pravo zadržati samo za sebe. Zato pišem svoje #pratipetak tekstove, zato u njima objavljujem toliko novih blog postova, zato toliko često i mnogo pišem o blogerima i tviterašima.

Ovom prilikom, za promenu želim  🙂  linkovati svoje tekstove koji su posvećeni blogerima i tviterašima, za sve one koji ih nisu pročitali i  one koji bi želeli da se podsete na njih.

Virtuelno okupljanje blogera – Na netu nema granica  – blogeri ih brišu!!!

Jedna subota posvećena twiter prijateljima –  Dok je nama nas ko nam šta može

Prvi tekst #pratipetak nastao još 27. novembra 2009. godine

Jednostavno: – istrajte i ne odustajte! – Vama,  dragi moji blogeri!

🙂 nasmejah se i sama kad sam se podsetila ovog posta (svašta je meni padalo na pamet) Jedina opasnost po tviter-aše!

Koliko vremena u toku dana – Ja, mnogo, a vi?

Blogeri i tviterašu su zaista izuzetni ljudi – O dobrim delima blogera i tviteraša mora da se govori! Ona to zaslužuju!

Kad se  na blogu u komentarima malo zakuva  to izgleda ovako –  Svaki blog je neprocenjivo blago!

Kućica od bloga – Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema ….. blogu!!!

I tu bi trebao biti kraj, međutim,  ne mogu, al’ zaista ne mogu a da vam još nešto ne kažem!

Kad nađeš čovjeka s kojim vrijedi govoriti i ne govoriš – izgubio si čovjeka.
Ako nađeš čovjeka s kojim ne vrijedi govoriti i govoriš – izgubio si riječi.
Mudar čovjek ne gubi ni čovjeka ni riječi.
Starogrčka mudrost

Bogeri i tviteraši su mudri ljudi.  Oni ne gube ni čoveka ni reči i zato ih sa pažnjom slušam.

Sve one još uvek neodlučne,  želim da podsetim na divnu pesmu našeg Miroslava Mike Antića

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim…

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,
jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,
je li to više života, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega
u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,
nego da dokučite šta je život?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo
doživljaj vaše vrste sveta.

Komentari na tekst:

  1. Marko Radovic каже:

    Divan i nadahnut tekst Vera! Ja takođe osećam da je blogosfera jedno malo drugačije mesto, mesto gde ljudi ulažu više svojih emocija i više svog autoriteta u ono što rade i u ono o čemu pričaju.

    Nekako mi to deluje iskrenije nego bilo koja druga javna oblast ove naše Srbije. A jeste javna jer je svima dostupna.
    Poslednji objavljen tekst od Marko Radovic je Besplatan SEO kurs – Održan u organizaciji Linkom-PC doo

    • Verkic каже:

      Slažem se u potpunosti s tobom Marko. Neko bi mogao reći da pomalo 🙂 idealizujem ovu našu blogosferu, ali ja je zaista tako doživljavam. Na BlogOpenu sam upoznala mnogo ljudi, mnoge naše blogere i mišljenje mi se nije promenilo nimalo 🙂

  2. zelena каже:

    Kad procitam tvoje tekstove, zamislim se.
    Nisam razmisljala kada sam pocinjala da pisem blog, zelela sam da pisem i to je to.
    Tako i dalje radim.
    Nije mi ni palo na pamet da cu upoznati, druziti se sa divnim ljudima, to je doslo spontano i bogata sam zbog toga.
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Selo

    • Verkic каже:

      Zelenko, mislim da niko od nas na samom startu nije zamišljao da ćemo se zaista družiti sa toliko mnogo divnih ljudi, niko od nas nije znao šta nas čeka i zato ste mi još draži 🙂

  3. Dudaelixir каже:

    Počela sam prvo samo kao komentator. Onda sam otvorila blog i nikada se nisam pokajala niti zažalila. Toliko divnog sveta na jednom mestu, nisam se nadala, zaista. Svaki dan sa radošću, „ulazim“ u svoj ali i u sve druge glogove, koje posećujem. Naravno, ima i novih blogera, ali i onih koje ne stižem da pratim. Mesto za uživanciju.
    E, sada, što se twitera tiče, tu sam malo zatajila. Jednostavno, ne vidim svrhu ni potrebu za takvom vrstom komunikacije. Moguće da grešim ali i da će se vremenom situacija promeniti.

    Volim i ja vas, tebe draga Verkić, pogotovo! 🙂

  4. Dudaelixir каже:

    Bojim se da to neće biti izvodljivo u subotu. Moraću da radim i žao mi je zbog toga. Nema šanse da se išta promeni, jer su roditelji malecke koju čuvam, menjali prošlu subotu da bi slavili ćerkin rodjendan. Tako da se NEĆEMO videti, draga moja Verkić! 🙁

  5. Nena каже:

    Zavrte mi se u glavu od ove tvoje olovčice 🙂
    Kako sam ja otvorila blog, smejaće te se. Imala sam svesku koja se zvala “ Moj blog “ u kojoj sam pisala sve ono što sam želela da podelim sa nekim ali sam se bojala. Posle dosta vremena svoju svesku stidljivo sam pokazala jednom od blogera kome nije trebalo mnogo da me ubedi kako moja rizmašljanja nisu glupost. Prvo je nastao Cickov blog a tek kasnije skupila sam hrabrost i počela da pišem pod punim imenom. To je moja priča!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Krivi smo mi

  6. Dudaelixir каже:

    Želim vam uspešan dan i lepo druženje! Pozdrav svima a tebe ljubim, vrednice jedna! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge