„Da, blog je postao deo mog života.“ – Branko Baćović

Razgovor sa Brankom Baćovićem, jednim od mojih omiljenijih blogera,  je upravo „ono nešto“ što sam želela da postignem ovim #pratipetak tekstovima. Mala razmena mišljenja,  kako to i sam Branko kaže.  Kroz jedan takav dijalog neminovno je da ćemo da  saznamo više i o samim blogerima, a to je  jedan od mojih ciljeva.

Brankov blog Transformation redovno čitam i moram da kažem da uživam u skoro 🙂 svakom napisanom tekstu. Verujem da mnogi od vas dele ovo moje mišljenje.

– Obećao si nam  maximalno različiti satirično-filozofsko-psihološki pogledi na svet. Iz teksta u tekst držiš se tog obećanja. Šta te je nagnalo, navelo  da pišeš baš na ovaj način?

Za početak bih rekao da nije nešto nego neko. Haha. Baba, deda, ćale, keva… Svi oni su me po malo “naterali” da pišem ovako kako pišem. Od babe sam nasledio lagani pesimizam ali i veru u onostrano koji se kod nje odslikavao u tome da je sanjala početak prvog svetskog rata, kao i da je izašla iz voza kada je ciganka rekla da će isti izleteti iz šina. Od dede želim da nasledim, a delimično već jesam, njegov igriv i psihološki ofarban pogled na svet koji mu je pomogao da ne osuđuje kuma što ga je izdao, naciste i druge tamničare koji su ga držali u logoru. Od mame sam nasledio filozofski pogleda na svet, a pokojni otac me je podsećao na to da mislim svojom glavom, da ne odustajem tako lako, kao što je možda on, ali i da probam da razumem druge ljude koji su, kao on u detinjstvu, bili ostavljeni ispred zida da ih neko uzme na čuvanje. Nije bilo lako živeti sa saznanjem da ti majka (moja baka) gine za državu koja će kasnije da se raspadne, kao i gledati oca (moj deka) koji se propija zbog nemoći da se suoči sa ratnim nemirima. 

– Balkan je za tebe  mesto koje ne trpi kompromise,  na granici između ovoga i onoga…..  Dve godine je kako si napisao navedeni tekst.  Šta se promenilo? Mislim na Balkan 🙂

Haha. Balkan ne može da se promeni, ali možemo mi i naš pogleda na njega. S obzirom da znam kako je teško menjati se, i kako se ja teško menjam, verujem da se za tako kratko vreme Balkan nije baš mnogo promenio.

– Čitajući tvoje tekstove, došla sam do zaključka da tebe,  ni u kom slučaju,  ne mogu da  svrstam u stereotipne ljude. Često me „nateraš“ da se okrenem, baš onome kako i sam kažeš „svom unutarnjem rastu u koji spada i samospoznaja, samokorekcija kroz sagledavanja svojih pozitivnih i negativnih aspekata“. Misliš li da većina ličnih blogova nastaju baš iz tog razloga? Da li i nesvesno pišemo,  o svemu što već pišemo,  baš iz te  neke potrebe otvaranja očiju pred ogledalom?

Verovatno pišemo iz želje da se saberemo, da se fokusiramo, osvetlimo svoje misli, situaciju i život iz druge perspektive i sami pronađemo odgovore koji su u nama. Osim toga, svi ljudi oko nas su naša ogledala, tako da i kroz komentare možemo da saznamo, odnosno prepoznamo neke stvari o nama samima. 

– Danas se pesme zaista retko čitaju. Ljudi ne žele previše da se muče razmišljajući „a šta je tu pesnik hteo da kaže“. Nemaju vremena za to, naporno je to 🙁 . Šta tebi znače pesme? Zašto ih pišeš?

Još kao dete počeo sam da pišem pesme iz neke romantične želje da uobličim svoja osećanja i da ih prezentujem kao što su to narodni junaci radili kroz pesme slepih guslara. Kasnije sam se zajedno sa pesmama transformirao, odnosno prolazio kroz razne faze. Psihologija, filozofija, erotika, ljubav, samospoznaja, prevazilaženje straha i mnoge druge. Sve te stvari, odnosno svi ti izazovi su polako oblikovali moje pesme iz kojih sam probao da izbacim sve nepotrebne prideve i opise što odvlače pažnju i koji na neki način zamagljuju pesnikovu poruku i skoncentrisao ih u formu koju je jedan čovek nazvao filozofizmi. To mi se mnogo svidelo i od tada, kada pišem “pesme” pišem samo njih. Neki ih zovu i misli. Možda jesu, možda su i veoma kratke priče, možda su sve to, ali mi se najviše dopada kada ih neko nazove filozofizmi, odnosno skoncentrisana životna saznanja.

– Nama blogerima,  u momentu zna da „zasija sijalica“. Ta lampica se ponekad pali na samo jednu pročitanu reč, na jedan pogrešan korak, na … Odakle tebi ideje za sve tekstove koje si napisao?  Da li je i u to uplela svoje prste ona tvoja baka?

Naravno, kao što sam već rekao, i ona je, pored ostale porodice u koju ubrajam i ujake koje malo pre nisam pomenuo, oblikovala moj način razmišljanja koji se pomešao sa vlastitim iskustvom i koji se, kao verovatno kod svih nas, pâli jednim pogledom ili jednom rečju. Kada to osetim, dovoljno je da imam računar ili papir i olovku, i tekst je tu. Inače, samo da napomenem, u ovoj priči je baka izmišljena ličnost.

– U svima nama još uvek, na svu sreću, „čuči“ malo dete koje veruje u bajke. Da li je tekst „Kada mi je medved ubio detinjstvo“ beg u svet bajki, vraćanje u detinjstvo,  jedan od načina da se sadašnjost  na tren zaboravi, ili želja da probudimo uspavano dete u nama?

Da, sve to i želja da ne zaboravim predivne dane koje sam proveo u tom selu. Malo ih je bilo, ali su na mene ostavili prelep utisak. Voleo bih kada bi svako dete imalo po jedno takvo selo koje bi ga nežnim nitima vezivalo za bezbrižnost i igrivost koju svako nosi u sebi.

– Šta za tebe znači ljubav? Zašto je, vama muškarcima, toliko teško  da i rečima iskažete ono što osećate? Boli li to? Naravno,  ovo su neka opšta pitanja koje bi mnoge žene postavile. Od tebe ne očekujem odgovor kakav bi dali mnogi muškarci 🙂

Ljubav je nešto neopisivo, i zato tako teško izgovorljivo. Osećamo odgovornost da ono što kažemo, da se toga i držimo. Pošto mislimo da to nije moguće, najčešće izbegavamo takve izjave. To je pola u šali a pola u zbilji. Bilo kako bilo ljubav je za mene na emotivnom nivou neopisiva lepota i mir, na fizičkom unutarnja uzbuđenost i sigurnost, i na intelektualnom svakolika odgovornost i prosvetljenost.

– Tvoji tekstovi prosto odišu porukama koje su upućene svima nama. Kako uspevaš uvek da izabereš baš tako plastičan, veoma pitak način prenosa tih poruka?

Pa dosta puta, ako se „namestim“ na „pravi kanal“, to neko čini za mene. Ja samo držim olovku ili kompjuter. Ako mi ne uspe da se povežem sa „Jednim“ onda se mučim i obično nikada ne završim priču ili pesmu. 

– Neko sam ko u pročitanim tekstovi  uvek pokušava da pronađe njihovo  pravo značenje. To nešto što pokušavaš da mi kažeš. Ne znam da li baš uvek uspem da shvatim  upravo ono što govoriš,  poručuješ, ali … i tako je sve u životu stvar percepcije. Kako  se hvataš  u koštac sa životom? Da li si uvek bio neko ko se ne boji novog, nepoznatog ili si bar ponekad i samo nemi posmatrač iza nekih malko odškrinutih zavesa? (odškrinuto se kaže za vrata, ili …. ma može i za zavese 🙂 što da ne, u životu je sve dozvoljeno)

Pa, daleko sam ja od tog stadijuma da se ne bojim ničeg novog i nepoznatog. Ceo moj stvaralački opus sam zasnovao na temi promene, odnosno transformacije. Počeo sam da prepoznajem promenu, i da je pretačem u umetnost. Kasnije je ta promena počela da menja mene… i nadam se da sam napravio jedan mali perpetuum mobile (anaravno uz pomoć familije i prijatelja) koji mi pomaže da se borim protiv inertnosti, neprestanog bežanja od realnosti, protiv izvrnute perspektive gledanja na život, i mnogih drugih elemenata koji nas sprečavaju da se brže razvijamo. Do sada sam izdao četiri knjige poezije. Prva knjiga pesama (Trans-formation, 2001) govori o strahu. Nastala je deset godina pošto sam prestao da se bavim muzikom, kao i da sviram u bendu „Oktobar 1864“. Naime, toliko vremena mi je trebalo da sakupim dovoljno snage i samopuzdanja da, uz podršku najuže porodice, krenem u samostalan umetnički projekat – http://www.transformation-art.com/ . Druga knjiga (Trans-formation 03, 2003) govori o traganju za unutarnjim detetom. Treća knjiga (Erotic Transformation, 2006) govori o preuzimanju odgovornosti za svoj život – pošto jedino tada možemo stupati u kvalitetne intimno-erotske odnose sa drugim osobama. Četvrta knjiga pesama govori o povezivanju (Povezivanje, 2009) sa samim sobom i sa okolinom http://thetransformationblog.wordpress.com/pesme/Peti projekat je bila predstava »Zašto pišem pesme?« http://thetransformationblog.wordpress.com/predstava/ koja govori o unutarnjem dialogu koji svaki čovek ostvaruje na putu prevazilaženja inferiornih elemenata i koji mu pomaže da pronađe zadovoljavajuće odgovore i snagu da nastavi dalje. Šesti projekat je blog Transformation u kome probam sve to da objedinim na jedan više interaktivan način i time bar malo pomognem, kroz različite uglove gledanja na život, sebi i drugima na putu unutarnje pozitivne transformacije.

– Nego, nekako, s jednog teksta na drugi, i nikako da te upitam ono što sam želela već na samom startu ovog našeg „razgovora“ Mislim da sam čak i pročitala odgovor na pitanje, da si napisao post  o tome,  ili je to bio odgovor na neki komentar ….  Ma nije ni bitno 🙂  Otkud svi oni divni crteži na svakom tvom postu?

Već desetak godina pokušavam da moga kolegu Danija, koji je dao ime – Transformation, uključim u projekte. Ukazala mi se prilika sa blogom. Na početku sam mu govorio šta da nacrta, a sada to radim veoma retko. I on i ja (u)poznajemo svoj unutarnji svet. Bez obzira koliko smo različiti, postoje neke univerzalne vrednosti i istine. On ih isto tako oseća i preslikava ili ih je preslikavao u crteže. To kažem zato što mu »kradem« i neke starije radove. Ja posle samo intuitivno izaberem jedan za određen tekst i obično izgledaju kao saliveni.  🙂 

– Kad smo već kod ovakvih pitanja, jedno možda …. neumesno (oprosti ako je tako). Na početku pisanja na ovom blogu, svi tekstovi su bili objavljeni i na srpskom i na slovenačkom. Međutim, ubrzo si prestao i nastavio da pišeš samo na srpskom. Razlog?

Veoma trivijalan. Nisam više hteo da masiram svoju prijateljicu da mi prevodi. 

– Gledaš li ti uvek i u svemu duboko unutar sebe? Zatvaraš li pokenad oči pred istinom koju ne želiš da priznaš?

Pa, kao i svi mi i ja nisam imun od te boljke. Ali na svu sreću imam u okolini ljude koji mi brzo otvore oči. Na prvom mestu je to moja mama koja mi je i ulila ljubav prema filozofiji i psihologiji i koja je i sama napisala dve knjige http://www.transformation-art.com/other/related-books/ , zatim očuh koji je dugo godina bio istočnjački »sveštenik«, sestra, Dani…

– Da li na neki svoj način „osuđuješ“  (malo prejaka reč, ali sam je upotrebila samo radi boljeg razumevanja pitanja)  ljude koji se bežeći od  stvarnosti, a koja im se ne sviđa,   okreću računarima  i on-line socijalnim mrežama,  sakrivajući se  u baš tu „elektrosku rupu“ koja im se čini u tom momentu odličan i mnogo lakši  izbor?

Ma time na neki način „osuđujem“ odnosno me nervira moj asocijalni deo. Ali svakako je bolje družiti se i on-line nego nikako. Očigledano je to nekome lakše, stoga ja to podržavam, samo kao i sa svim stvarima u životu – umereno.

– Ilustracije na blogu 🙂 ipak je bio tvoj komentar, pronašla sam ga, no, idemo dalje.  Od kako pišeš na ovom blogu ili se obraćaš DMD,  da li uspeo bar jednog od tvojih pratećih Sir-eva da se oslobodiš?

»Sirevi« (izgovori) su obično sinovi nesigurnosti. Ima ih mnogo. Nekih sam uspeo, a neki i dalje napadaju bez predaha  🙂 

– Da li si kao osoba zadovoljan sam sobom? Spoljne okolnosti znaju užasno da pogađaju i da od nas prave inertne osobe. Često je lakše skloniti se u stranu nego uhvatititi se u koštac sa problemom, ali svaka ta borba jača osobu u nama. Koliko takve inertnosti ima u današnje vreme? Koliko osoba se povlači u sebe, sklanja u stranu i koliko možda time svi zajedno gubimo na vrednosti?

Voleo bih da sam zdovoljniji. I da, plašimo se grešaka, plašimo nesavršenosti, i onda nam je lakše da ne radimo ništa misleći da tada možemo napraviti manje grešaka. To je tačno, ali je i tačno da u primeru kada nešto radimo nešto i napravimo, a u drugom, kada smo inertni, obično ne napravimo ništa. Isto kao i nož koji se ne oštri otupi, tako i mi ako ne oštrimo naš duh kroz izazove i savlađivanje osećaja nesposobnosti – otupljujemo – i postajemo još manje sposobni za nove zadatke koje život postavlja ispred nas.

– Šta za tebe znači biti egoista? Postoje li oni manji, veći i oni nepopravljivi egoisti?

Ego je veoma vispren, inteligentan i uporan tip. Bori se za svoj život kao i svi mi. Pa recimo da to označava čoveka koji ne želi da vidi svoja ograničenja i rađe za njih okrivljuje druge. Naravno, pošto je »neograničen« ima osećaj da je najbitniji u svemiru a i šire  🙂 

– Kako sam krenula,  izgleda da  ću  da pročitam  ponovo sve i jedan  tvoj do sada objavljen post. Mada,  kad bolje razmislim nije to ni loša ideja. Imaš li ti vremena i želju uopšte da se vraćaš na nečiji blog,  da  pročitaš već pročitano? Pronalaziš li tada u tim tekstovima nešto što ranije nisi primetio ili uočio?

Iskreno, veoma retko se vraćam na već pročitane tekstove. Neki put imam takvu oluju u glavi, da mi je teško da razgovaram i sa samim sobom. Član sam nekoliko foruma na kojima se objavljuje mnogo materijala. Duša me boli kada vidim koliko je toga nepročitanog. Kao da bacamo u neku rupu bez dna. Polucija reči neki put može napraviti čoveku (piscu,) »medveđu uslugu«, odnosno može dovesti do prezasićenosti (čitalaca). Ja sam pristalica da se materijal objavljuje u relativno dužim vremenskim intervalima, tako da se dâ, odnosno da daš vremena ljudima da razmisle o tvojim rečima ali i sebi da izabereš prave kao i da napraviš autocenzuru, a ne da objavjuješ baš sve, po sistemu – što na um to na drum. Znam da je neki put dnevnik (web log = internet dnevnik, skraćeno – blog) auto-psiholog, odnosno auto-lekar, ali jednostavno ja ne mogu da podnesem veliku količinu podataka, što ne znači da ti ljudi trebaju da prestanu da pišu, samo treba da su svesni razlika u afinitetima. 

– Obožavam bajke, jer svaka ima srećan kraj. Ova tvoja nema, bar za  sada 🙁 . Pitam se, da li odlazak na sever najavljuje i ono: … i srećno su živeli, tamo u jednoj zemlji gde boje više nemaju nikakvu važnost? Crvena, plava, žuta, zelena, sve su to boje samo jedne prelepe duge  koja se vidi i na severu i istoku, na jugu i zapadu.  I da li to znači da će uskoro i Deda mraz 2 ?

Haha, i ja volim bajke, ali mi nekako satiričan pristup »bolje leži«. Bilo kako bilo, sigurno će biti još po koja.

– Mnoge svoje online prijatelje sam i llično upoznala.  Da sam blog koristila na „pogrešan“ (ko određuje šta je pogrešno) način, to poznanstvo bi se završilo samo našim viđenjem. Šta za tebe znači blog? Da li je nam on otvara samo mogućnost pisanja, iznošenja …… i da ne nabrajam sve, ili on za nas postaje polako način življenja?

Nemoj pogrešno da me razumeš, ali voleo bih da je posao postao moj način života (8 sati ga na dan radim), da je neustrašivost postao moj način života, da je jasnost postala moj način života, da je življenje priča koje pišem postao moj način života. Bilo kako bilo, da, blog je postao deo mog života. 

– Tvoji saveti? Kako i na koji način pisati, kako postati čitan? Da li blog i blogovi mogu da utiču na nas da postanemo bolja osoba?

Želja po čitanosti je mali demon koji rovari još od detinjstva, još od prošlih života u kojima nismo dobili dovoljno pažnje i u kojim nismo uspeli da se povežemo sa samim sobom i univerzalnom energijom koja nas okružuje. Neki put rađa kreativnost, a neki put nezadovoljstvo. Kada bi bili zadovoljni sa svakim slovom koga napišemo, ne verujem da bi nam čitanost bila toliko bitna. Počeo sam da pišem priču »Kako napisati dobru priču« ali ne verujem da ću je objaviti u skorije vreme, a možda jednog dana od nje napravim i novelu. Da, kao i svako preispitivanje i osredotočavanje tako i blog ukoliko je samo-kritički i samo-istražujući, može nam pomoći da se definišemo i da kroz to postajemo bolji posmatrači svojih misli, želja i postupaka.

 – Za kraj, kaži nam ko je Branko Baćović?

Onaj koji brani i onaj koji traži. I jedno i drugo može biti pozitivno, ali i negativno. Možeš braniti nejake ali i svoje inferiorne elemente. Možeš tražiti istinu a možeš i izgovore. Jednom rečju – onaj koji želi da se odbrani od inertnosti tražeći mir. 

Hvala ti Branko, zadovoljstvo  je sa tobom razgovarati!

PREPORUKE ZA OVU NEDELJU – #pratipetak  #followfriday

@AdriaHostAdriahost povećava hosting pakete!

Pre svega dobijate besplatnu registraciju domena i neograničen prostor i protok. Mi pratimo vaše poslovanje – planiramo i nadgledamo servere da ne bude previše sajtova na njima i da uvek imate dovoljno resursa za rast. 

@Constrictoria  – EOS Matrix – drumski razbojnici

Valjda smo mi krivi što smo dobili dvoje dece odjednom, što je sve skupo i što jedva krpimo kraj sa krajem… Nije nam dosta cifra od 1369 dinara po paketu Pampers pelena od 44 komada, već nam trebaju i službenici, koji će nam dahtati za vrat, pretiti zatvorom i kinjiti nas na ostale načine.

@PresSanja  – Kopakabana zasedanje iliti održivi razvoj

Sama priča o održivom razvoju će većini delovati utopijski u svetu u kome živimo ali činjenica je da samo ukoliko je društvo održivo može opstati i smatrati se zdravim društvom.

@gordanacom – O površnosti i razmeni informacija

Davnih dana sam „objavila rat“ rečenici „to nije moj posao!“, rečenici koju (pre)često čujem na mestima na kojima (mislim) ne bi smela da se čuje uopšte, rečenica koja proizvodi strašno mnogo problema na mestima na kojima bi problemi morali da se – rešavaju i taj „rat“ sam vodila i vodim i znam da će biti dug, jer je ta rečenica moćna, ona je „čuvar loših navika“ koje čine – kulturu površnosti, stvorenu ko zna kako i kada, ali danas sasvim vidljivu i tako jasno „ometajuću“ kad je razmena informacija u pitanju.

@DedaBor – Internet marketing 

Ali se ponovo vraćam na mlade ljude koji uče marketing i njihove profesore koji treba da im prenesu znanje. Profesori  kasne sa, prvo svojom nadogradnjom u samoedukaciji a zatim i u kreiranju kvalitetnih knjiga iz ove oblasti. Dok oni naprave udzbenik, mnogo toga se u medjuvremenu promeni.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge