Druže moj BlogOpen-ski, izvoli! – Shaputalica u gostima!

Imala sam jednu finu staru fotelju. Selila se ja nedavno, to znate i tu staru fotelju poklonih prijateljima.  Sad………. samo malo, još uvek sam zadihana, dodjoh od komšija a kroz hodnik vukla, gurala, nosila ovu ogromnu……ogromnu fotelju za svog novog gosta. Šta ću, volim ja našu Šapke ništa mi nije teško, samo……molim vas….ne,  nemojte me odati……ništa ne znate….izgrdiće me na samom početku. Samo da dodjem do daha dok se ona ne pojavi…….

DOBRO MI DOŠLA, DRUGO  MOJA DRAGA!

Da ti pričam…

Prvo, dobar dan u kuću, znam ja za red, iako tako ne deluje, na ti kafa, na ti vino, (al’ da otvoriš da zajedno pijemo, kupila sam ono što volim, makedonsko)…i znaš da se, kad negde uđem odmah zavalim u najudobniju fotelju i osećam se kao kod kuće, kako i priliči mojoj kraljevskoj personi.

I znam ja da to mnoge nervira, svo to moje lajanje i nonšalantno ponašanje, nepoštovanje pravila…bla,bla… isto kao što znam da ti to i ne primećuješ, sve ti drago da ugostiš…eee…a koliko ih potura noge pod tvoj astal a u goste ne zove, a?

O’š da ti ja kažem? Nećeš? Pa da. Znaš ti, a opet ne umeš da podvikneš i da kažeš „Dosta!“

Vidi, mogu ja sad da te hvalim ovde i da ti pričam kako si dobra domaćica, kako ti kuća uvek uredna i otvorena ti kapija vazdan, kako nisi nevaspitana k’o ja pa da namćorišeš kad ti se ’oće nego se sve smeškaš i kad ti je najteže…mogu, al’ neću. To znaš i sama, isto k’o što znaš da se to retko isplati.

Ali ono što želim da ti kažem je, igrom slučaja nešto što sam godinama ponavljala nekom mnogo mlađem: najvažnija stvar na svetu nije biti dobar đak, stručnjak, nuklearni fizičar, nego biti dobar čovek. Za sebe i zbog sebe.

Da li se isplati ili ne, najmanje je bitno kad podvučeš crtu, kao u tabliću.

Ma koliko delovala kao da ne mislim tako, mislim.

Prema tome, to je apsolutna istina.

Kao i sve drugo što ja tvrdim, je l’ tako? Tako je.

Da otvoriš vino? Nego šta. Čim ja krenem da „solim“, narod se ’vata za glavu il’ čašu, ne znam šta im je, majke mi Milice, sve pametno zborim… Nego, da vidimo zašto sam došla:

Da ja tebi ispričam jednu priču…

Znam jednog…igrom slučaja jako smo blizu a nikako bliski.

U stvari, bili smo, kad, nekada davno, nije imao ništa sem širokog, iskrenog osmeha, lepe devojke, želje da radi i volje da se druži.

Kad je ispravljao krive eksere da bi majstori zakucavali daske praveći mu prvu baraku u kojoj će raditi.

I poslednju, jer je kasnije proširio biznis. I suzio vidike.

I iskrivio osmeh u grimasu.

I postao podozriv i nepoverljiv.

I, večito gladan, više nije mogao da se zasiti.

Ničeg.

Ni para, ni pažnje, ni poštovanja, ni robovske poslušnosti.

Sve je to očekivao da bi njegovi prijatelji pokazali svoju odanost i lojalnost.

Ali prijatelji nisu kerovi pa da aportiraju.

Počeli su da odlaze.

Devojka, koja mu je u medjuvremenu postala žena, takođe je otišla.

Više je voleo pare nego nju.

Godine su prolazile, a on je gomilao lovu, širio biznis, dobijao poslovne partnere i gubio ljude koji ga vole.

Zaboravio je da voli.

Ili nikad nije ni znao.

Zaboravio je kako se druži, šali, raduje.

Mislio je samo na biznis.

Onda je našao ženu koja je pristala da aportira za lovu.

Za onolike pare mogao i bolju da kupi, ali ’ajd’ sad.

I dođe njemu dan kad slavi slavu.

U novoj kući, ne više u onom stančiću u kom smo galamili i penjali se jedni preko drugih da bi otišli na pišanje.

U kući sa gvozdenim ogradama, kerovima, video nadzorom, jbt.

U onom malenom stanu smo se ludo zezali, uvek, nas dvadesetak.

U ovoj ogromnoj kući nas nekoliko svaki put za slavu „odrade“ jer tako treba.

Red je.

U onom stanu gosti su bili rođaci i prijatelji.

U ovoj kućerini poslovni partneri.

I nas dvoje koji ga nekako nismo ostavili.

Jer znamo da nema ništa. I nikog.

Ima 400 zaposlenih, dva’es kerova i gomilu para, a siroma’ čovek.

Bliži se slava, znaš, a ja se nešto mislim, meni bi za moje goste trebala hala sportova.

A njemu i predsoblje dosta.

Šta će ti brate sve to kad sediš sam k’o panj…

I setim se onog stiha mog zemljaka Drainca:

Glad mi je beskrajna,a ruke večno prazne.”

I to sam Verkić htela sa tobom da pričam. Da ti kažem da tvoja kuća nikada neće biti bez gostiju jer ti imaš prijatelje. Da ćeš uvek imati pune ruke svih nas. Ti daješ nesebično, skroz, sve što imaš.

A to se ne zaboravlja.

I rekla si mi da te ne hvalim.

Nisam te hvalila.

Samo uvek govorim istinu.

I sad odo’ u pizdu materinu pre nego mi se raspekmeziš i pokvasiš mi duks.

I dođi sutra da pijemo kafu.

Al’ nemoj mnogo rano, znaš da namćorišem ranom zorom do podneva.

Sve dođe na svoje.

Ljubi te Šapke ovako blesava.

Komentari na tekst:

  1. SanjaKokica каже:

    Šapke…da ne ulazim u priču o Verkićki, biće otrcano, a priča o liku, prijateljima, parama, slavi i poslovnim partnerima – ima ih mnogo. Istina živa. Shogoru se u komšiluk kum doselio…toliko su se voleli. A kad su stigle pare, pa stigla slava, pun parking kola, više kao auto sajam, nego parking ispred nečijeg doma…Sada je taj parking ponovo prazan, para je manje, poslovni partneri otišli u neke druge biznise, prijatelji ih napustili…kumovi se više ne druže…
    A Verkićka i njeno gostoprimstvo…super ideja, baš njoj po meri, ja ne stignem na sve strane čitati svakog koga bih htela, ovako, u gostima, na jednoj gomili, sve mi lepo…pa se raspričala u komentaru, sad skontala…ajd idem…

    • šapke каже:

      Ma sam’ se ti raspiši, pušta nas ona i kad odemo u drugu priču…a to za kumove – o tome ti pričam. Mnogo ušla, što kaže narod, „voda u uši“, niti čuje niti vidi bilo šta što nema veze s poslom i lovom ,a život juri pored njega…a nekako mi dodje žao, znaš kako je to nasmejan momak bio, i koliko je lepo znao da uživa.
      A sad je sam, sa parama. U gomili ljudi je usamljen jer se plaši samo da mu neko nešto ne otme. I ne dolazi mu niko na kafu i u goste k’o mi ovako Verki što dodjemo…ostaneš sam pored svega. Retki su oni koji zadrže prijatelje i ne pobahate.

      • SanjaKokica каже:

        Vama svaka čast, ovaj je još plus imao tu „sreću“ da ima lujku za ženu koja je rasterala i one koji nisu sami hteli otići (moji seka i shogi) …strava. On bi se sad družio, kada se sretnu. Samo, vidim, sa ove, jel..naše strane, volja više nije takva…puno se toga sakupilo…znaš, ona smrdljiva gomila je baš narasla…

        • Verkic каже:

          Moramo naučiti ljudima i praštati. Meni Sanja kao i tebi bude žao, pa opet……znam da ne bi trebala možda, ali šta ću……

      • Verkic каже:

        Retki su Šapke, priznajem, ali želim da verujem da ih ipak ima!

    • Verkic каже:

      Kokice slobodno, zato smo se i sakupili da se ispričamo 🙂

  2. veshtichanstvena каже:

    Mnogo je sličnih priča….Bili prijatelji – više nisu…
    Svako sledi svoje želje…Neko sakuplja novac i zaboravlja pri tom na sve ono što je nekada imao u svojim prijateljima i što nikakav novac koji zaradi ne može kupiti…Tužno..
    Ipak…ovo je slavlje,a Verkić je slavljenica na radost svih nas )))
    I obogatila je naše živote i ovaj blog-prostor na svoj nesebični način….
    Hajde muzika…zasvirajte za Šapke i sve nas ))))

  3. zelena каже:

    Crna Verkic primila si u goste ovu Shaputavu da ti drzi lovore i govore, ccc, ja to ne bih, ma bezi bre 😛
    Njene price uvek ganJAVAJu, zivota mi, sto ce ti to, neka dodje neko da te razveseli a ne ovaj drkosh :mrgreen:
    Aj ziveli uz Makednosko vince 😀

  4. Dudaelixir каже:

    Ako nisi Shap rasplakala Verkićku, mene jesi, da znaš. I ja ću reći „imali su prijatelje“ je sve češće, mada mogu i za sebe isto da kažem. Sve se to povampirilo. I kada sam imala, puna mi je bila kuća, samo zato što se nisam „uzdigla“ iznad njih. A ostavili me svi oni kojima sam davala i šakom i kapom. Neka ih, neka uživaju u svojim životima, meni je ostalo odabrano društvo. 🙂

  5. Deda каже:

    Procitao pa se vratio ponovo da citam, i opet sam duboko u mislima i brojim ljude koji ovako „rade“ iz svog okruzenja…
    Prodje nam zivot dok kazemo piksla, ne treba juriti za nekim stvrmima …

  6. electrasdreams каже:

    Eh, o neke takve ni cipele nisam htela da obrisem.
    Nadzak, sta ces.

  7. Charolija каже:

    Ja bih baš volela da dobijem tu sedmicu na lotou…ne bih se, svega mi ni malkice promenila. 😀

  8. Marouk каже:

    E ova Šaputava ne zatvara, majke mi mile XD
    Al ovo za kumove je stvarno priča o uspehu iz ovih krajeva, a sve po udžebeniku.
    Džaba svet kad su ruke prazne i kad nemaš koga da voliš.

    Ih bre, kakva je Verkić domaćica. Ima da joj zvoni u glavi kad prođu svi gosti.

  9. […] kredita I života bez “života”… Nismo u mogučnosti da se opustimo, da se predamo I uživamo makar na tren, sa svojim najdrzažima, sa svojim […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge