Izvoli, prijatelju dragi! – Borsky u gostima!

Moje dame blogerke danas imam jedno prijatno iznenadjenje za vas. U goste nam stiže prvi u nizu  borskih blogera. Da dobro ste me čuli! Borski bloger, mada nisam baš sigurna koliko on vremena provodi u Boru i zato mi je još veća čast što je odvojio vreme za ovo naše druženje.

DOBRO MI DOŠAO, PRIJATELJU DRAGI!

Kad sam bio mali…..

Kad sam ja bio mali, u prodavnicama nije bilo skupe i jeftine robe, kupovali smo svi isto ne razmišljajući previše o tome, ali smo se baš zbog toga mnogo više voleli međusobno. Čak i onima koji su imali novca za nešto kvalitetniju robu nismo zamerali niti im zavideli- to je bilo sramota.

Kad sam  bio mali patike Puma su bile najskuplje a dobijale su se za odličan uspeh ili rođendan, i nisu se nosile svakog dana. Fudbal se još uvek uglavnom igrao krpenjačom a bicikl PONY se smatrao pravim bogatstvom.

Kad sam  bio mali učili su nas da cenimo pametne, obrazovane i poštene ljude, raditi nije bilo sramota a zatvorom su nas plašili kad nije palila ona priča o babarogama.

Kad sam  bio mali nosio sam plavu uniformu sa prišivenim grbom škole u koju idem, neopravdani izostanci su se kažnjavali ukidanjem omiljenog crtanog filma a u krevet se išlo u 9.

Kad sam  bio mali još uvek su u upotrebi bile reči, molim, hvala i izvinite.  Razgovaralo se nekim razumljivim, jasnim i lepim jezikom, punim prelepih reči. Neučtivo je bilo upadati nekome u reč ili kritikovati ga pogotovo u njegovom ili njenom odsustvu.

Kad sam  bio mali moj tata je bio najbolji, najveći i najjači a moji drugari nepobedivi, nezamenjivi i uvek spremni da priskoče bez razmišljanja. Branili smo se međusobno i delili sve kao braća.

Kad sam  bio mali nije bilo sramota majku zvati mama ii je držati za ruku u šetnji korzoom. Damama se poklanjalo cveće i upučivali komplimenti a pohvaliti nekoga je bilo sasvim normalno – ako to zaslužuje.

Kad sam  bio mali voda, sapun i četkica za zube su bile najnormalnije stvari svakog jutra i večeri a neki su to radili i posle jela.

Kad sam  bio mali kliker staklenac je bio dovoljan za sate i sate zabave sa drugarima a dolazak luna – park karavana je bio pravi mali mini praznik.

Kad sam  bio mali nikada niko nije pominjao reči ekologija, tolerancija, narkomanija, građanske slobode ili razbojništvo. Niko nije znao šta je to.

Kad sam  bio mali jednom sam čuo da postoji neko ko je predsednik opštine jer je tata išao kod njega da mu popravi mašinu za kucanje.

Ja odavno nisam mali, iskreno se radujem  svemu što sam naučio i stekao u međuvremenu do najmanje sitnice a sitnice su ipak najvrednije, i vremena je prošlo mnogo. Ipak nikada neću razumeti one kojima je sve ovo što napisah nevažno, a znam da ih nažalost ima.

Neću nikada shvatiti gomilu lezilebovića, prepisivača i poltrona u skupim odelima i automobilima koji svakodnevno  jurišaju ka ličnoj promociji i koristi iako još uvek ne znaju da Njutn nije bio bokser a da se „samnom“ ipak piše odvojeno . Neću zameriti i ako vam se moje sećanje ne uklapa u razmišljanje o modernoj i naprednoj budućnosti  jer ja jesam da napredak, prosperitet i sve moguće integracije u modernu svetsku zajednicu naroda, ali imam pravo da barem u sećanju sačuvam sekvence iz prošlosti, onako za sebe.

Ostaću i dalje onakav kakav jesam, jer ako baš nikog drugog, mene će to ispunjavati zadovoljstvom ali i tugom što bar neke od navedenih stvari iz prošlosti retko gde susrećem u vremenu  sadašnjem.  Neke vrednosti su ozbiljno poremećene mada o tome retko ko želi da priča. Mlade ljude danas podučavaju  da su sve to gluposti, da prošlost ne treba previše ozbiljno shvatati već gledati u budućnost.

Ne znam, odavno nisam više mali, a sve nedoumice i dileme mnogo lakše „svarim“  u vašem društvu- društvu plemenitih, dobronamernih, odmerenih i prirodnih ljudi – društvu blogera (čast izuzecima). Vera hvala ti na mogućnosti da gostovanjem na tvom uglednom i veoma posećenom blogu, kažem još jednom  svoje misli koje će zajednica blogera i twiteraša pročitati i nadam se shvatiti, jer nikad nisam pisao tekstove da bi se nekome svideli, već da bih njima pokušao da utičem a među blogerima ima mnogo više onih koji umeju to da urade i mnogo mnogo bolje. Nadam se da ću i njih čitati uskoro ovde.

S izuzetnim poštovanjem tebi Vera i svima koji su pročitali

Siniša Lađević – Borsky

Komentari na tekst:

  1. SanjaKokica каже:

    Kada sam ja bila mala, časna Titova pionirska reč je bila merilo istine…

  2. zelena каже:

    Borsky, hvala na ovom tekstu, toliko mirise na postenje i iskrenost da naprosto onaj ko to oseti, zanemi nad iskrenoscu i istini.

  3. Amarilis каже:

    Kakav divan post!

    Moje iskreno poštovanje.

  4. Charolija каже:

    E prijatelju, u međuvremenu jesi porastao, ali s obzirom koje i kakve vrednosti ceniš ostao si isto ono dete, a najvažnije i jeste da deca ostanemo zauvek, neću da pričam zašto, razumemo se.

  5. Dudaelixir каже:

    Sve to je bilo normalno što je Borsky napisao i kada sam ja bila mala, s jednim izuzetkom. Legalo se u 8, do osmog razreda i zaključno s njim. Mama je mogla samo jedanput da nas zove na večeru, a ako je morala i drugi put to da uradi, dobijale smo po šamarčinu. Ne zameram joj, nikako, imalo je to svog efekta. Srećom, brzo smo ukapirale fazon „prvog zvanja“! I nosile su se uniforme i svi smo nekako, bili jednaki! Bila su to mnogo lepša, poštenija i ležernija vremena! 🙂
    Verkić, hvala ti na muškom društvu, godilo mi je! 🙂

  6. jadranka каже:

    Kazu sto posejes,to zanjes !
    Veliki je posao biti roditelj i boriti se protiv vetrenjaca.Ali je zato ukus uspeha na tom polju neuporediv.Nasi su roditelji odradili valjano svoj zadatak,a na nama je da ih sledimo i ostavimo u nasledje svojoj deci da jednom kazu..“kad sam ja bio mali…“ sa osmehom 🙂

  7. Dudaelixir каже:

    Verkić, dodeljena ti je nagrada kod mene na blogu, pa te molim da je primiš! 😉

  8. veshtichanstvena каже:

    Svidja mi se kad’ si bio mali )))))
    Kada sam i ja bila mala….bilo je prelepo…i volim kada sretnem ljude koji pamte i nose u sebi vrednosti ljudskog roda, iako su danas mnoge od njih „retro“, i nepopularne…
    Posebno zadovoljstvo je pročitati ovakav tekst…)))

  9. Marouk каже:

    I meni se sviđaju sećanja iz tog vremena.
    Bilo bi lepo kad bi se neke od tih vrednosti vratile. Čudno je da smo mi bili takvi a naša deca danas to i ne znaju.
    Čudno im je da za nešto zamole i čudno im je kad kažeš:“Svega toga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju…“ gledaju te belo i ne kapiraju.

    Tek u tim momentima shvatim koliko su propustili i koliko nedostaje kućnog vaspitanja.
    Bilo mi je zadovoljstvo da čitam o tvom (i našem) detinjstvu.
    I samo ću reći da još uvek postoje krajevi u kojima su stvari manje-više ostale iste.

    Eto, Beograd vodi u svemu ali je najdalje otišao. Zato su siromašniji krajevi manje odmakli ali u njima još ima pristojne dece. Možda ne bi bilo loše da se okrenemo pa da malo idemo u nazad u tim nekim stvarima…

  10. Borsky каже:

    Hvala vam- mnogo vam hvala.

    Govorio sam vidim svojim rečima ali u ime mnogih od Vas ali znam- ovakve su teme nepopularne jer nemaju u sebi krvi, zla i foliranja. Godine o kojima sam pisao su samo motiv, poruka je aktuelna i mislim sasvim jasna. Zadovoljan sam što sam iznudio 8 bisernih komentara koje nije lako napisati ako zaista tako i ne misliš (Verine komentare ne računam- ona je biser sam po sebi), a hvala i svima koji nisu imali šta da napišu a kojima se ovo moje pisanije svidelo.

    Najviše i najiskrenije želim da se zahvalim onima kojima se nije svidelo a nisu komentarisali- to je lepo, kulturno i zaslužuje respekt. 🙂

    🙂

  11. milininsvet каже:

    Dobro je sto se mozemo sa radoscu prisetiti divnih vremena.Mi smo u dobitku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge