Raširene ruke u NAŠEM medjuprostoru! – Jadranka u gostima!

Dragi moji gosti, moji prijatelji, da li vam se desilo u životu da baš onda kada bi najviše želeli, kada bi  mnogo toga hteli reći , ostanete bez teksta? Da, znam, i ja sam ovog jutra bez teksta. Ne želim unapred ništa pričati, ne želim ni jednu reč izustiti jer sve što bih želela reći,  reći će nam svima zajedno naša…….pssstttt….NAŠA…….danas ona govori u ime svih nas!
DOBRO MI DOŠLA,  PRIJATELJICE MILA!
medjuprostor…

Evo me pred vratima.
Osvrćem se i zavirujem tražeći nekakvo upozorenje, poput onog famoznog  „zabranjeno pušenje“…….koje je ovih dana moderno, pa mislim u sebi, ko zna možda nam je i Verkić udarila neku zabranu, mada znam da ne bi ona…….ali, danas više nisi siguran ni u šta. Ne vidim nikakve znake za uzbunu pa odvažno stavljam prst na zvonce, dok mi se kroz misli provlače reči koje ponavljam od kad sam krenula………pazi sta ćeš izblebetati……..“
Misli mi prekida nasmejano lice moje domaćice, koje u isti mah protera sve zabrane i upozorenja sa svog praga ……..
Zaboravljam zašto sam došla……..A da!  Da čestitam jubilej !
„Pa, sve čestitke draga Vera!“ – cvrkućem …….
Dok me ona pronicljivo gleda pravo u oči (uh, od nje je teško sakriti bilo šta)  i hvata moju rasejanost onako u letu .
„Zašto si tako providno – bleda, kao da si izgubila boje usput…….?“ – brižnim glasom mi se obraća, kao da izgubljenom detetu pokušava da pridje na pravi način kako ga ne bi uplašila.
„Providno – bleda……. Bezbojna!  To su prave reči, koje tražim  danima za one čudake koji šetaju gradom, a ti ih bupneš ovako lako na sred sobe!  Kako to uspevaš,  da daš odgovor pre pitanja…… imaš li staklenu kuglu negde skrivenu?’ – blebećem ti ja ne zaustavljajući se,  zaboravljam na pravilo lepog ponašanja da se na pitanje ne odgovara pitanjem – „Znači nisu čudaci, nego su isprani silnim zabranama i pravilima kojima nema kraja, pa kao kameleoni svi liče jedni na druge.  Užas!“
„Tvoje boje se polako vraćaju……“ – gotovo šapatom izgovara moja domaćica, dok u prolazu hvata svoj lik u ogledalu, pa zadovoljna onom što je videla nastavlja življe – „Mogu nam nametnuti mnogo toga, ali u naš medjuprostor ne mogu koliko god pokušavali“
„Kako to misliš medjuprostor?“ – reč mi se dopala, ali morala sam da  saznam i značenje. „Ovo je medjuprostor“ – raširenih ruku okretala se po sobi nasmejana – „Ovde važe nepisana pravila!  Evo, mogu biti svoja sa tobom i sobom!  A tamo napolju……to bledo sivilo je odelo koje je i tebi pomoglo da stigneš  neprimećena  – za to još nema propisanih kazni.“
„Znam da se u blizini prijatelja osećam nesputano, ali nikada nisam imala odgovarajuću reč za to stanje. Mogu li pozajmiti tvoju?“
„Nije moja.  Naša je !“ – reče ona.
I u medjuprostoru  zaigraše sve dugine boje……..

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    Ovaj gost me ostavi bez teksta..

  2. jadranka каже:

    Rasiri ruke Zelena i budi svoja 😉 …i NASA 🙂 🙂 🙂

  3. jadranka каже:

    Naravno da mozes 🙂
    Budi svoja sa nama i sa sobom.Tako zagubljena…lakse ces u sirokom krugu opisati krug naseg medjuprostora,nego li oni sa jednim ciljem koji ne vide nista drugo pred sobom.
    Slazes li se sa mnom?

  4. SanjaKokica каже:

    Medjuprostor…prostor pun boja kojima sijamo…pa makar nekada bile i varnice, naše su!

  5. jadranka каже:

    Nepisana pavila oduvek i zauvek nadjacaju svaku pisanu zabranu.Zato…. varnicimo 😉 u spektru svojih boja,pa makar nekad bio i siv !

  6. Dudaelixir каже:

    Zato i ja najviše volim svoj „medjuprostor“ jer sam u njemu slobodna, ki ‘tica na grani i ne može mi niko ništa, a ne može ni svako svašta, sem JA!

  7. Dudaelixir каже:

    Ju, ne završih comentar a poslala ga slučajno!
    Eto, Verkić, dopada mi se tvoja gošća, Jadranka! Tako je malo pričala a puno rekla! Rispekt! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge