Žena – hrabrost! – Marissai u gostima!

Nakon jednog tmurnog i hladnog dana malo sunca u ovu našu  kućicu uneće nam  novi dragi gost. Koliko toga, mi žene znamo kriti  u sebi ne želeći priznati ni sebi niti bilo kom drugom šta nam se sve dešava, šta je ono što nas…….. koliko samo toga. Da li izgubimo veru u ljude i sebe, da li izgubimo samopoštovanje i hrabrost, da li kroz životni  put malo  usput negde zalutamo, da li……. ? Kad pomislim na porodicu, decu, žene, kad osetim nepravdu ne mogu a da ne pomislim da jednu divnu –  ženu hrabrost koja nam danas dolazi u goste. Pozdravimo je svi!

DOBRO MI DOŠLA, PRIJATELJICE DRAGA!

Danas sam malo pobegla sa posla i odmah rešila da održim obećanje i svratim kod Verkić. Kamo sreće da sam češće bežala, videla bih mnogo dobrih ljudi, sigurna sam.
I ove godine, svaki put kad je moj dragi išao za Sombor ja nisam mogla sa njim. Zato sam danas samo nestala i evo me.
Nego, nisam valjda baksuz da baš sada nije kod kuće. Evo već četvrti put zvonim a ona ne otvara. Da je neko drugi legla bih mu na zvonce. Nego nije…

Šetam po ulici ispred kad vidim neko poznat nailazi iza ćoška. Lepo se žena skameni sa kesama nekim u rukama.

Izgrlismo se, izcmakasmo se i evo sedimo unutra. Ladno bre da se ide pešaka do Sombora! Gledam sobu i pitam se gde je ko mogao da sedi od gostiju koji su već navratili. I pišem mindnote da podsetim Veru da stavi neko papirče na ovo moje mesto, bar na 3-4 dana, nemoj posle da bude ja vam prenela šugu. ☺

I tačno zamišljam sve one alapače…pardon, gošće koje su ovde ko zna šta ispričale i isprepadale Veru. A sigurna sam da je bila fina prema svima. Nego, znam i da ima pritisak i rekoh prvo da je pregledam i zabranim buduća nerviranja. Ja vam stvarno kažem da sam ih skoro čula i baš mi nekako bilo toplo oko srca. Zamislite vi desetak takvih žena u jednoj prostoriji.. pa prosto.. jezivo 😀 Znam ja što nas ona zove jednu po jednu.

Tako reših da preuzmem inicijativu i ne zamaram domaćicu previše. (A domaćica donela i kafu i čaj i rakijicu pa čak i neko ćebence da vežem oko leđa, ono jes toplo, al mož biti da sam se nazimila). Gledam je tako blesavu pa mi dođe žao. Polomi se, a ja se trudila da ne izvoljevam. Kako li je izašla na kraj sa ostalim kokoškama nije mi jasno.
I tako vam ja uzmem Veru pod ruku, obukosmo se dobro i odosmo u šetnju. Pretpostavih da su svi do sada samo pričali i lepo predložih Veri da ona meni priča šta želi.

Mogu vam reći da je bio lep dan! Ja malo slušala (za razliku nekoga ko mi nije šef), Verkić ispričala šta joj je na duši, opljačkale smo zimski štand sa slatkišima na šetalištu. Pa smo se setile da smo u stvari gladne i otišle smo do obliženjg restorana i verovatno naručile od svega sa menija po pola porcije. Lepo kaže Zelena, vole ove vage svašta da isprobavaju. Kikotale smo se uz čaj i neko vino. Posle nam je bilo muka pa smo prošetale još malo. Ako se dobro sećam čim nam je prošao čudan osećaj u želucu, uzele smo po sladoled iako nam je prodavačica rekla da smo poblesavile i da će da nas boli grlo.

Rekla sam Veri da neću pominjati ako ne moram, al moram bre. Posle smo otišle u parkić i igrale se sa decom žmurke. Oni mali pa se lako kriju, nama uvek nešto viri iza drveta. Kopale smo po pesku, podelile ostatak slatkiša sa dečicom i pojeli ih (ne)verovatno prljavim rukama. Posle smo se raznežene i već umorne oteturale dok kuće i od onda se ničega više ne sećam. Pogotovo se ne sećam kako sam dospela kući. Priznajem da smo popile više vina nego čaja. I to sam rekla da neću pominjati…

I evo ja vam sad crtam današnji dan a Verkić me verovatno psuje zbog mamurluka i češe se jer sam, naravno, zaboravila da joj kažem za papirče…
#Mindnote – Verkić sigurno psuje kad je sama i niko je ne čuje – obavestiti potencijalne buduće goste da zastanu kraj njenog prozora kad krenu i slušaju pažljivo

Eto tako, ljubim vas sve a najviše moju dragu Veru, koja me je divno ugostila. Drago mi je samo da smo bile prezauzete pa nije morala da sluša moje očajno pričanje viceva i slično. Da, da idem, evo već sam pošla.. otišla sam, evo samo što nisam… jeste bre nezgodni! 😛

MARISSAI – Kad tata uguši sva svetla

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    Uh dobro je da sam bila pre ove, da se ne osugavim 😛 😆

  2. Charolija каже:

    Zelena baš to htedoh da kažem. 😀 Kako me sve hoće, sigurno bih ja zakačila tu muku. :mrgreen:

  3. zelena каже:

    STO SAM SAD NA MODERACIJI ? 😯

  4. zelena каже:

    `bem ti caps 👿

  5. Dudaelixir каже:

    Ne razumem, šta bi falilo biti u prostoriji sa 10 žena. To bude toliko zabavno i upišično. Sve jedna drugoj ulećemo u reč, cepačimo se i baš bude ludo. Znam iz iskustva!
    Lepo ste se provele, ali ste sigurno deci bile malo „šlb“, jer nisu navikli da se odrasli s njima igraju žmurke! 🙂

    • Marouk каже:

      hahaha 10 žena, ne bi falilo ništa, Dudo, al 10 blogerki… jes pa da nam Veru drmne srčka XD

      Eeeee, mene moja komšijska deca navikla..za nju ne znam.

      Inače, kasnim ovde..tek danas vidoh post. 😀 I ja sam vam naporna gošća XD

  6. AnaM каже:

    Kad bih mogla da biram, izabrala bih prostoriju sa deset muškaraca, ali dockan AnaM, prešla sam se sa izboru profesije:)) Muški mu dodju samo kao redak primerak:))

  7. Dudaelixir каже:

    Marissai ili Marouk, deset blogerki, daaaaaa, šta ćeš lepše od toga. Sve se poznajemo, pa divanu nikad kraja. Znam ja Verkićku, ona bi uživala i smejala se do iznemoglosti, kao i nas 9, preostalih. 🙂

    Ana, u prostoriji sa 10 muškaraca? Pa da slušaš o fudbalskim utakmicama, kolima ili eventualno o psima, ako ih ko od njih gaji. Ma, to su gnjavatori, belosvetski, kad ti ja kažem. Retko uspeju zajednička druženja. Uglavnom se podele muški i ženske a tako je najbolje. Mogu lepo, jedni druge da izogovaraju! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge