Most poverenja!

Skoro dve godine  ovaj blog  je na neki način služio kao svojevrsni putokaz do drugih blogova. Sa ponosom sam gradila most poverenja među nama. Sa ogromnom ljubavlju  dodavala slike, sličice, smajlije. Kad bih dolazila do linkova, e to bi  tek bilo nešto što nikad nikom neću moći da opišem, jer ne umem. Ne bi razumeli.

Radeći  sve ovo, naučila sam nešto novo u životu.  Nešto što se ne uči iz knjiga. Širiti optimizam i ljubav, pokazati istrajnost i kreativnost,  donosi tu ogromnu, neizmernu sreću. Voleti ljude možete na mnogo načina. Ja mogu biti svedok tome.

Često sam se smejala sa vama a da vi to niste znali. Mnogo puta sam učila od vas,  a da vas nisam gledala u oči. Dešavalo se i da sam plakala sa vama,  a da moje suze niste videli. Znala bih se privući, ušunjati vam se u sobu. Tada bih vas zagrlila. Sećate se? Oko vas bi u momentu prostrujao topao vazduh koji vam je prijao. Došao bi iznenada i isto tako iznenada nestao.

Mnogima se ta moja „jednostavna“ ljubav utkana u sve tekstove koje sam napisala činila neverovatnom pa čak i glupom.  Vremenom su se #pratipetak tekstovi menjali. Na bolje, na gore. Menjalo se i vaše interesovanje za njih.   Počela sam da sumnjam u sebe! Pitala sam se, a ko uopšte čita te tekstove?

Na kraju, ipak,  pobedila je ljubav. Nastavila sam sa pisanjem.

#pratipetak tekstovi nisu samo moji.

#Pratipetak je naš!

U njemu  se kriju sve  neizgovorene reči, sve one za koje u retkim trenucima naših susreta,  nemamo vremena!

Komentari na tekst:

  1. Branko Baćović каже:

    Svi smo jedno…

    tako da verovatno negde na nekom nivou znamo kroz šta si prolazila kada si čitala… 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Branko Baćović je IMA NEŠTO I U M*DIMA!

  2. Pauline каже:

    Vec duze vreme mi se vrzmaju slcnie misli Mislim da su drustvene mreze generalno veliki krivac zbog manja dobrih blog postova.Uzimaju danak kako u vremenu tako i u dusi. Sve manje se pise, sve su manje forme.Pride, nismo svi novinari i nemamo si isti ukus. Mozda su tvoji kriterijumi mnogo visi kada je pisanje u pitanju, ali ne smes zaboraviti da je medju nama blogerima mnogo nas koji smo, grubo je reci-nepismeni, ali definitinvo nemamo tog novinarskog iskustva, a ni spisateljskog, narativnog Vremenom i mi dobijamo na kvalitetu kojeg bezdusno poklanjamo raznim timeline-ima i statusima a sve manje nasim čedima blog postovima.Cak i nasi temlejti nemaju azuriranja. Postajemo generalno dosadni sami sebima a kamoli durgima.Elem, inspiracije nikav više a pisanja nikad manje. I ono malo sto napisemo, ostaje bez komentara jer su i oni postali pravo bogatstvo. Da, nije problem rtovati i lajkovati, problem je da ono sto mislimo prenesemo recima na blog platfoormu kako kroz komentare tako i kroz blog postove. Lakse nam je da razmisljamo i svoje misljenej zadrzimo za sebe.Mozda postoji i bojazan da iskreno iznesemo neke stvari? Ko to zna?U svakom slucaju, ja se drzim činjenice da evoluiramo zajedno sa ovim mladim ljudima i da prihvatamo ćutke sve što nam se nameće..Priznaces isto tako da je sve manje novinarskih članaka i pored gomile odličnih novinara. Tražeći blagoslov u blogovanju, pogledaj, i na ruci jedne ruke nabroj novinare koji se blogovski izrazavaju i imaju svoje mišljenje.I tako u krug.Tvoj post je samo iskrica koja nas može na trenutak prenuti iz učmlosti u koju smo svi zajedno ušli Živeo nam Novak, radujmo se njegovom trenutnom uspehu. Zivelo leto i naredni suncani dani. Ziveli mi, opusteno naslonjeni na neku barsku stolicu sa casom hladnog pica u ruci zagledani negde daleko Ziveli i srečno nam sve, pa i blogovanje bilo UN:F [1.9.0_1079]please wait…UN:F [1.9.0_1079](from 0 votes)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge