„Sve su to samo trenuci koji se pretvore u život“ – Charolija

Često „grdimo“ novinare, negodujemo na njihova intrigantna pitanja, ali  ja im ipak skidam kapu. Nije lako držati „kajase“ u rukama,  pogotovo kad  osobu ispred vas  poznajete, volite i cenite,  a koja u rukama ima ne jednu, več dve tastature, koja mnogo toga ima da kaže, a koju bi vi malo i da „isprovocirate“ pitanjima.

– Nakon prvog neuspelog braka,  u  jednom momentu si mislila da sem svoje Jovane  nećeš imati više dece. Većina žena odmah nakon razvoda razmišlja na isti način. Kako si uspela da pronađeš sebe, da kreneš dalje u život raširenih ruku,  prigrlivši ga  oslobođena svih predrasuda?

E bre Verka, koliko puta da ti kažem da nikada pre ovog braka u kom sam sada, nisam bila u braku? 🙂  Sa svojih 25 sam poželela da imam dete, zaljubila se i rodila Jovanu. Nismo se venčali zbog par nekih papira, a posle to više nismo ni želeli. Tada smo smatrali da je brak samo jedan papir koji nam i ne treba. Kada više nije išlo, razišli smo se i gotovo.  To je to. Nije bilo braka, nije bilo ni razvoda. Ne znam kako druge žene, ali meni je sve to bilo potpuno normalno. Ako više ne ide onda svako i treba da nastavi svojim putem.

Pronaći sebe? To se radi ceo život. To je proces koji kod mene i dalje traje. Stvarno ne znam, na šta sam sve još spremna.

-Pitala sam za predrasude, a nisi mi odgovorila. Šta uopšte misliš o njima?

Predrasude ne postoje, ništa nije nenormalno i ništa nije normalno. Sve su to samo trenuci koji se pretvore u život.

– Za vreme tvoje treće trudnoće počela si da pišeš na ovom blogu. Znamo da su posebna deca kojoj roditelji,  još dok su u majčinom stomaku,  čitaju predivne bajke. Postoji li ta neka posebna  povezanost između  tvog pisanja, radosnog isčekivanja  jednog novog, posebnog malog bića i izuzetnog osećaja materinstva?

Daleko od toga da sam Ani dok je bila u stomaku čitala predivne bajke. Povezanost ne postoji. Ceo život pišem i trudna i netrudna. Blog mi je došao kao kec na deset, jer sam baš u to vreme ispisala do kraja još jednu svesku, a i olovke me izdale. Trudnoća, blog, materinstvo nikakvih dodirnih tačaka nemaju u mom slučaju. Vremenom sam ih možda i povezala, ali tada ne.

– Poznavajući te, jedini osećaj ogromne vrednosti koji ti imaš, a koji  bi  koliko toliko mogla  da uporedim sa izuzetnom ljubavlju prema deci,  je osećaj slobode.  Gde je ta sloboda? Gde uspeš sve kockice da sastaviš u savršenu,  samo svoju jedinstvenu sliku?

Meni su deca oduvek bila i ostala najbolji prijatelji. Ma čija bila. Jedina bića koja jesu oslobođena svih, malopre spomenutih predrasuda, su upravo deca. Roditelji se kroz život uporno trude da od svoje dece naprave ono što oni nisu. „Ne smeš to, nemoj ovo, nemoj ono… uradi, moraš, razumi… „ Grrrr… ja kažem.  Decu treba slušati, posmatrati i učiti od njih sve ono što smo zaboravili dok su nas naši roditelji vaspitavali. Ne postoji savršena kockica. Sloboda nam je svima data samim rođenjem, samo što nas vremenom uče da tu slobodu ne zaslužujemo. E nije tako.

– Svoju ljubav prema padobranstvu prenosiš i na svoju decu. Učiš li ih na taj način da i budni mogu da sanjaju i da ništa nije nedostižno?

Ne učim ja svoju decu ništa. Uče oni mene. Padobranstvo im je, da tako kažem, dato. Kao što je nekoj deci dato da budu deca doktora ili policajaca ili fudbalera ili glumaca… ili nemam pojma koga. Kada te roditelji prvi put sa 11 dana života dovedu na aerodrom, sigurno je da nećeš postati balerina. Možda ne ni padobranac, ali svakako ćeš negde u sebi nositi ljubav prema padobranstvu ili ćeš ga sasvim suprotno, zamrzeti. Jedino što svoju decu učim je da treba uvek da se drže zajedno.

– Mesecima si već, uslovno rečeno,  samohrana majka. Kako uspevaš da izađeš na kraj sa troje male dece? Svako od njih ima svoje prohteve, želje, svako od njih je posebno malo biće koje zahteva punu pažnju. Viđala sam te sa kesama u rukama, Markom i Anom koja se drže za tvoju jaknu, Edija koji jurca oko vas, Jovanu koja u momentu sve vas, tebe veliko i onu malu decu  okuplja na jednom mestu.

Mi smo ti jedna čudna, vesela ekipa, što si i sama videla. Kad se kaže samohrana majka, to mu dođe majka koja sama hrani i zarađuje za svoju decu. Ja sam majka koja sama sprema ručak, popravlja mašinu za veš, kreči, pere, popravlja, kvari, rešava razne probleme… zadužena za sve za šta jedan bračni par može biti zadužen u jednoj porodici, s tim što ne zarađujem sama, ali sama o svemu brinem 10 meseci u godini. Da je lako nije, ali fora je u tome da se ja uopšte ne trudim da izađem na kraj sa decom, meni je sve to dobra zabava i jednostavno život. Ništa drugo.

Kako deci biti autoritet kojeg obožavaju, a  koji će i u žaru igre  da uspe da ih navede da zastanu i bez negodovanja poslušaju?

Ne verujem u autoritete i nisam nikakav autoritet. Nikoga od njih ništa ne teram da radi ili da se ponaša na neki određen način. Ovde ću spomenuti onu slobodu od malopre. Znači, slobodan si da uradiš onako kako misliš da treba, moje je da ti kažem šta mislim o tome i da ti dam do znanja da sam uvek tu, ali ne primenjujem nikakvu silu. Kod mene ne postoje ucene, za koje smatram da su najveće „ubice“ slobodnog života. Veće i od fizičkog kažnjavanja. Glava služi da se misli, pa misli onda. Daleko od toga da treba da me obožavaju, meni je najveća nagrada kada se desi kao malopre da Ana iz čista mira, trči kroz kuću i viče: „Ja sam srećno dete!! Ja sam srećno dete…  !!!„ Mene deca ništa ne slušaju, deca rade onako kako je najbolje za njih. Deca, bilo čija bila, nisu luda i dobro znaju šta je dobro, a šta ne. Mi smo tu onako samo, da im pravimo društvo. 

– Znam da će mnogi sada da kažu da, blago rečeno nisi u pravu. Da roditelji moraju da budu autoritet deci. Ja znam na šta si ti mislila, ali nisam sigurna da će svako moći da razume tvoj odgovor. Deca bi trebala svoje roditelje da poslušaju i bez „prisile“.  Na taj autoritet sam mislila.

Kažeš mi da je tebi jasno ovo što pričam, ali da drugima nije. Dobra moja, da je svima jasno ovo što pričam, svima bi nam bilo bolje. Ne zato što sam ja nešto mnogo pametna, nego zato što je osnovni uslov za uspešno društvo, slobodan čovek.

– Razlog što si ti silom prilika samohrana majka je taj što je tvoj suprug otišao iza sedam mora i sedam gora, trbuhom za kruhom,  kako se to nekad govorilo. Svakih par meseci on se vraća na mesec dana. Ti dani su ispunjeni srećom i ogromnom ljubavlju.  Verujem da ti tada mnogi od nas zavide, ali …..ima tu ono veliko ali!?

Zavist je potpuno prirodna ljudska osobina, naročito rasprostranjena u nas Srba. Ne vidim baš nijedan razlog da meni neko zavidi na bilo čemu, ali razumem. Iskreno mislim da mnogi od tih ljudi ne bi izdražili da žive mojim životom ni 15 dana. Sve ima svoju cenu i mi smo kao porodica spremni da je platimo i plaćamo je. To je naš izbor i sigurna sam da ne grešimo u tome, jer sve što se dešava treba da se dešava. 😉 

– Sa namerom da bar koliko toliko odložim,  jedno od meni najtežih pitanja, a odnosi se na,  sigurna sam,  najgori deo vaših života,  je sve ono što se dešavalo  Ivanu. Njegovo ranjavanje, čekanje da ga dovedu, da sleti avion, operacije, oporavak, svi tvoji odlasci u bolnicu. Volja, snaga, hrabrost, ljubav koju si ti tada pokazala je nešto što  nikad neće moći  da se opiše  rečima. Pokušaj, mada znam da ti je i sada teško, da se prisetiš tih dana. Odakle ta snaga, izdržljivost?

Sa ove tačke gledišta, kao da se ništa od toga nije desilo. Sa one tačke gledišta kao da se dešavalo nekom drugom. Vidi… 2008. prva njegova opasna operacija, 2009. skoro tačno godinu dana od prve druga njegova opasna operacija. Obe su bile opasne po život. Prosto neverovatno i kako je došlo do njih i kako je preživeo. Tako da 2010. kada je bio ranjen i posle tri operacije tamo i 45 kila koliko je imao kada je došao, i sve slabosti i čuda koja smo preživeli i operacije koje je imao ovde, nijednog trenutka se nisam pitala hoće li preživeti. Nema on taj luksuz da umre, pa da me se reši tako lako. 😀
To su neke stvare koje nisu za šalu, ali mi se jesmo šalili. Koliko snage može da ima u jednom čoveku sam tada videla na njegovom primeru. Neki kažu da sam i ja tada bila jaka, ali meni je sve to bilo potpuno normalno. Problemi postoje da bi se rešavali, pa ma koje vrste bile. Treba živeti i tačka. Bila je to teška i duga borba u kojoj nismo imali soluciju da je izgubimo. Sačuvaj Bože kada se sada svega toga setim, shvatim da mi u stvari nikada i nismo bili normalni. 😀 Zato smo i opstali i preživeli sve, bez posledica po psihički život. Kad si lud, ne možeš opet da poludiš, pa ma šta da te snađe. 😉 😀

– Sa načinom pisanja nekih od tvojih tekstova iz kategorije Srbija se ne slažem. Imam jednostavno drugačije mišljenje. U  jednom ipak moram da se složim. Petoročlana porodica u našoj zemlji,  teško može sebi da priušti dostojan život čoveka.  Vi se borite na jedini način do kojeg ste mogli da dođete. Znam da voliš Srbiju više od bilo kojeg političara koji voli svoju fotelju više od ove naše zemlje i baš zbog toga, poruka onim pravim političarima koji još uvek žele da čuju glas naroda i koji će da pokušaju da promene nešto na bolje je:

Samim tim što se slažeš sa mnom da je u našoj zemlji teško živeti, normalno i dostojno čoveka, slažeš se i sa većinom mojih tekstova koji su napisani u kategoriji „Srbija“, pa ma koliko to ne htela da priznaš. U Srbiji ne vidim baš nijednog političara koji bi da čuje narod. Ne verujem nikome od njih, pa ma kojoj stranci pripadali i nemam nikome ništa od njih da poručim. Ne bar ovde kod tebe na blogu i ne sada. Ko zna šta će mi pasti na pamet? Bolje da se ne raspišem.  🙂

– U uslovima kada se teško živi, kada  kraj s krajem često ne može da se sastavi,  dolazi i do problema u brakovima. Ovo se ne odnosi na tvoj lično, ali na tvom blogu postoji i tekstovi na ovu temu.

Pa vidi… što da ne i na moj brak lično? Naravno da dolazi do nesuglasica i svađa. To što smo moj suprug i ja daleko jedno od drugog ne znači da nemamo sasvim normalan brak u kome je i svađa jedna od obaveznih kategorija. Ništa slađe nego se posvađati sa mužem preko Skajpa. Kad ti pukne film samo klikneš i prekineš vezu. 🙂

– Pisala si o najvrednijem što ljubav između dvoje ljudi „donosi“, međutim rode nažalost znaju da zalutaju. U takvim slučajevima ne postoji razum. Tada se dešavaju užasne stvari u kojima  deca  najviše pate. Neki brakovi se, hajde da kažemo, koliko toliko „normalno“ okončaju. Kako navesti roditelje da su i dalje u obavezi da vaspitavaju svoju decu na pravi način? Da ne koriste svaku priliku kako bi se prepucavali i osvećivali jedno drugom preko svoje deca?

Mislim da rode nikada ne zalutaju, svako dete koje se rodi i treba da se rodi, pa ma koliko život kasnije bio grub i okrutan. To ti je postalo lutrija. To su neke stvari koje dete koliko god bilo malo i nedužno i slabo, treba da prihvati i reši samo sa sobom. I reše ti mali junaci to, kad tad. Okrutno zvuči, ali tako je.  Nije postojao način da ja svom detetu objasnim da je tata otišao od nas zato što je tako odlučio i da nam se neće vratiti da ponovo budemo srećna mala porodica. Mogu samo da joj pomognem da to prihvati tako kako jeste. Jebi ga… nismo svi takve sreće da živimo uz oba roditelja, ali svi imamo pravo na srećan život,  a za srećan život je osnovni uslov da nas razumeju i vole oni koji ostanu sa nama.

– Imaš jaku karizmu. Tebe čitatelji ili vole ili ne. Svojim tekstovima ostavljaš jak utisak. Veoma često se krećeš između dve krajnosti.  Situacije, ljudi, licemerstvo koje primećuješ često probude „bube“ u tvojoj glavi koje jednostavno moraju da iznedre tekstove koji privuku,  čak bi mogla da kažem i negativnu pozornost. Međutim  i tada,  ljudi se na neki način „plaše“ da uđu u otvorenu diskusiju sa tobom.

Tako kako je na blogu tako je i u mom svakodnevnom životu. Nema između, ljudi ili me zaista vole onako baš ili ne mogu očima da me vide. 🙂  Oni koji me vole mogu sve i da mi kažu i da mi ukažu na moje greške kojih naravno imam, kako u životu, tako i u razmišljanju, pisanju, stavovima… Ovi drugi nisu ludi da se sa mnom teraju i zameraju. :)

– Šta za tebe znači prijateljstvo, naravno ono bezrezervno, jer ti si osoba koja,  ili voli,  pa se bori svim sredstvima da prijatelju otvori oči, ili  ga  ignoriše?

Prijatelje nikada ne ignorišem. Mogu samo malo da im popustim kada im je teško, pa da misle da nemam ništa da im kažem i da me je baš briga. Kažem: „Ahaaa… pa jeste,  razumem… „ i tako to, ali kad moj prijatelj samo malo ojača, e onda ja kažem sve. Po meni nije prijateljstvo, pa čak ni ljubav, ako nekome stalno ideš uz dlaku i sve odobravaš i klimaš glavom. Kako želim da se prijatelji ponašaju prema meni kada vide da grešim, tako se i ja ponašam prema svojim prijateljima. Retko je to zaista, ali na moju veliku sreću imam pravih prijatelja.

– Neki tvoji tekstovi obiluju psovkama. Da li su one tvoj bunt, ventil, trenutni bes koji je jednostavno morao da bude iskazan baš na način na koji si to uradila, ili želja da privučeš više čitatelja. Nažalost, određene reči privlače kao mamac čitaoce, to moramo da priznamo 🙂

Mene zaista uopšte ne zanima broj čitalaca, tako da to nikako nije razlog psovanju. Ne umem ja to da ti objasnim. Meni padne mrak na oči. Skroz stvarno. Ne znam da li možeš da poveruješ da čak i sve ono što ispsujem ni je ni približno onome kako se ja osećam u tom trenutku. 😀 Bez obzira na moje psovanje reči koje su najbolje kotirane na mom blogu su: ljubav, brak, deca, život, trudnoća, gramatika i padobranstvo. Sve lepo i pametno. 😀

– Da li si ti kontroverzan bloger?

Jesam ne samo bloger, nego čovek tj. žena što se može videti iz mnogo mojih postupaka i priča. Uvek sam išla nekim drugim putem.

– Komentari na jedan od  tvojih tekstova (u tvom odgovoru je linkovan),    su skoro isti: – „genijalno!“  I jeste, tekst je savršeno napisan, ali, pobogu, odakle ti ideja da nakon aviona, sletiš na „sirotane“. Nemam nameru, kao što ni ti nisi imala, da omalovažavam muški rod,  niti majku prirodu, ali mi je fascinantan tvoj način pisanja. Razviješ temu, savršenu, idiličnu, taman da čitalac i sam  poleti na krilima mašte, kad odjednom bum, tras, pravo u čelo i u neosvest.

Taj tekst je rezultat toga što dok sam radila za jedne naše novine, takve tekstove niko nije hteo da piše, bilo ih sramota. 😀 Nije bilo lako kada ti pošalju naslov teksta, a onda ti treba od tog naslova da napraviš novinarski tekst koji je čitljiv i razumljiv širokim narodnim masama, a pri tom nije mnogo bezobrazan, nego onako umereno. Nije teško pisati takve tekstove kada si dobro plaćen. 😉

– Nisam neko od onih koji izgovara reč „fuj“ ni u jednom kontekstu, ali sestro slatka,  sad me je prosto stid svih onih banana koje sam pojela kod tebe. :)Iskvari ti mene skroz na skroz 😉

Nakon ovog teksta, nemam pitanja, sve mi jasno kao dan, a tebe prosto ne smem ni da pitam imaš li šta da dodaš  🙂

Ma nisam te gledala kako jedeš banane, mada ne sumnjam da si talentovana. 😆

Bolje da sam ćutala i neke stvari preskočila. Ko me je vukao za jezik  🙂

 

PREPORUKE ZA OVU NEDELJU – #pratipetak  #followfriday

@MilkoGrmusa – Zašto je kod nas sve više blogova? Zato što su klasični mediji izgubili kredibilitet

Blogovi su otvorili novu dimenziju u tržištu informacija, odnosno-otvorili su to tržište i omogućili da mnoge teme izađu iz tame, da niko više ne može nikoga da ućutka i ignoriše, da je mnogo toga podložno kritici. U principu, više nema samo jedne istine, one koja se emituje putem malih ekrana i štampe.

@anjastanisic  – Ako imate par hiljada evra viška, bacite ih u kantu ili u iStyle – svejedno je!

Ono što je sigurno, u iStyle apsolutno više ništa nikada neću kupiti – ni futrolu za telefon, a potrudiću se i da što više ljudi sazna za probleme koje smo mi imali, kako slučajno ne bi sebi dozvolili da skupo plate nečiju neprofesionalnost.

@detozinFirme koje ne moraju da rade

Verovatno bi ta ušteda mogla da bude još veća kada bi te iste firme stavile trajno ključ u bravu,  a (formalno) zaposleni – zauvek ostali u svojim toplim domovima? Ali izgleda da tu već postoji mali problem… Jer sasvim je izvesno da se ne radi o firmama iz tzv „realnog sektora“  pošto takve (mahom privatne) firme takav luksuz ne mogu ni da zamisle.

@cyberbosanka – Šta da kažem nakon odgledanog Anđinog filma?

Pogledajte ga ako ikako možete, bez obzira na to kakvo mišljenje imate. Nemojte dozvoliti da vam neko drugi kreira mišljenje o njemu. Pogledajte ga bez predrasuda, po mogućnosti. A onda odlučite šta da mislite o svemu. Nemojte da razni političari, vjerski poglavari, direktori bioskopa i mnogi drugi koji žive dobro od naših sranja utiču na vas i da vam formiraju mišljenje!

lunamorena.wordpress.com – Koreni …

Prepričah priču o istinskoj mudrosti, tamo, negde daleko. Odakle svi mi potičemo, a malo ko se seća. Većina je sve zaboravila. Nekolicina pamti ali samo ono loše. Ja želim da se sećam samo onog lepog. Baka Nade, jednog dana, i mnogo mudrosti. Zapisah da ne zaboravim.

NOVI BLOGOVI

@markodrazic  – Ono kad je poziv „upomoć“ nedovoljno glasan da bi ga ljudi čuli

Kada su trojica momaka odlazila, zahvalio sam im se što su mi pomogli, na šta mi se jedan od njih samo osmehnuo i rekao; „Nema frke, moramo jedni drugima da pomažemo“. Da, stvarno moramo.

@majstors  – Ne znam ja ništa, ja ovde samo „radim“

Na kraju, ipak ne treba kriviti te činovnike, mada svi to odmah žele – jer je najlakše. Kažu da kad nešto ne funkcioniše, ne treba kriviti ljude nego procese. Premalo je onih koji ove procese  uspostavljaju, takve ironično zovem “greška u sistemu”.

raskoljnikov.wordpress.comKako ću da vas bijem?

Професори данас улазе у учионице мерећи сваку своју реч и покрет, бринући после сваког разговора јесу ли претерали и да ли је требало нешто другачије да кажу. И тако и треба да буде, јер ми јесмо ти који су одрасли и који би требало да владају ситуацијом. Али остаје питање ко штити професора када је он жртва.

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    O Boze citam sve lepo i odjednom banane, mislim stvarno ste lujkace 😆
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Vama

  2. Charolija каже:

    E baš mi je čudno. Stvarno si ovo objavila. :mrgreen:

  3. Dudaelixir каже:

    Od celog teksta, sve mi je poznato, pošto uredno pratim blog Charolijin, pa ću se i ja zakačiti za bananu i pitati: da li je i Char talentovana? 😀 😀 😀

  4. Lunamorena каже:

    @ Charolija, svaka cast na tolikoj hrabrosti, i svaka cast na deci koja su „slobodna“ i pored roditelja :*

    @ Verkic

    🙂 E bre Verka, dokle ces vise da me prepisujes i preporucujes „na recept“ ko lek se bre osecam..Pusti ti te preporuke, ko hoce on ce citati, ko nece on nece i mani bre vise to.. 🙂 Svako zna da je kod mene dobrodosao a preporuke mi ne trebaju, ic.. 🙂 pozdrav!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge