„Svi smo mi “uticajni” na tviteru. Samo je moj malo…..“ – Dzangrizalo

Mnogo je blogova na našoj internet sceni. Svako zauzima  svoje  mesto. Vidljivo, manje vidljivo, ali tu su.

Jedan od njih je za sve nas bio poseban u svakom pogledu. Sa velikom znatiželjom i nestrpljenjem  smo očekivali svaki novi tekst blogera sa kojim danas imam čast da razgovaram.

– Prva asocijacija, bar za mene (nekako mi se urezalo u sećanje),  kad si ti u pitanju je:

Slušam i gledam ovaj album, a na momente vidim tebe.  Ne dark (mrak, tama) kao imenicu, već život o kojem pišeš na satiričan, zanimljiv, pitak način. Ne dark (mračan, tajanstven, zlokoban) kao pridev, već jednostavan, bogat vrednostima koje se sve više gube, nestaju, za mnoge čak postaju mistične.

To penjanje (ko ne razume o čemu govorim nek pogleda video), tvoje, drugačije, jednostavnije (ne neminovno i lakše) pokazuješ kroz čitav svoj blog. Grešim li?

Ih, Verka, gde može da bude da ti u nečemu grešiš, taman ta sreća.

Nisam mračan, al’ sa one strane Meseca garant jesam. Surovo realan, i do bola sarkastičan. Jednostavno, to je moj način da se borim sa novim aršinima “vrednosti” koje nam se serviraju. Život je prost, sastavljen od niza malih vrednosti koje ostvaruješ svakog dana, ujedinjenih u jednu veliku kojoj težiš.

– U jednom od tekstova si napisao:

Nije ovde na ovom Internetu zbog Vas, već zbog mene. Jednostavno, morao sam sebi da napravim svojevrstan vid radne terapije. Mnogi mi rekoše da pomaže, pa rekoh, aj’ da vidim, probam i to čudo: BLOG.

Ja tvrdim da ovo nije istina. Tvoj blog je bio (ovo „bio“ mnogo bre ružna reč koju ne volim da upotrebljavam) „kolektivna teratija“ za sve nas koji smo  te čitali. Uspešna terapija, pogotovo u današnje vreme,  ne sme da se prekida. Nije fer! Sad nam je najpotrebnija (ovo podvlačim). Smemo li da se nadamo nastavku ove naše zajedničke terapije?

Istina je da sam sebičan, i jeste blog za mene. Ko nije za sebe, taj nije ni za druge. Biće terapije, eno lečim sebe i pomalo i Vas svaki bogovetni dan na Twitter-u.

–  2009. godine si napisao:

Izbrojim do deset, otvorim prozor, progutam knedlu: „Pobratime, mož’ da pomeriš ti taj kombi malo levo, ili desno…“. Nisam ni stigao da završim, eto odgovora: „Je*i se bre, vidiš da istovarujemo, čekaj, kad ne umeš“. Počelo šamaranje. Kroz glavu proleti, da izletim i omlatim budalu, ili da odćutim. Odlučujem se, teška srca, za ovo drugo. Ipak, dete mi je u kolima, da ne dajem loš primer.

Ima li danas nekih promena, ili bar naznaka promena?  Da li smo mi Srbi silom prilika naučili da budemo strpljiviji,  ili sada „koristimo“ druge metode komunikacije? Kako bi danas reagovao 🙂 ?

Dobar sam čovek, al’ mogu da ubijem za sitnicu. Na žalost, stoka i dalje razume samo jezik kojim govori, i možeš da tolerišeš koliko te volja i koliko ti drago, ponekad jednostavno ne vredi. Moraš budali da pokažeš zube, inače će ceo život da maltretira sve oko sebe. Jedno mora da paziš, da ne ubiješ budalu, pa da robijaš za čoveka.

– Imaš divnu porodicu!

Ostali, smeju se, k’o da je neko ispričao, najsmešniji vic ovog sveta, idu im suze na oči. Stic, zagrcnuo se od smeha, ‘oće se zadavi, kum zagrlio mog oca, nazdravljaju jedan drugom. Jedino majka, k’o i svakoj majici, žao joj sina, ćuti.

Vidim koliko je sati, šta ću, pridružim im se.Kad vidiš da te „je*u“, primiri dupe, inače, ako vrdalamiš ima i dublje da ulazi i da više boli.

Priznaj, da li si i sam to rekao? Mislim na ono: – „ovi moji su fenomenalni!“

Ne, sve vreme mi bilo na pameti da prebrojim pare koje su mi dali i da mi slučajno neko ne izmakne i ne plati “diplomiranje”.

Imam zaista fenomenalnu porodicu, od oca koji se oduvek trudio od mene da učini čoveka (iz današnje perspektive, trebao je još više da me mlati, možda bi bio još bolji), majke koja mi nije dala žensko popreko ni da pogledam, sestre koja me uvek vraćala na zemlju, pa danas do supruge i ćerkice koje me svakog dana podsećaju šta je ljubav.

– Naveo si dva osnovna razloga:

Ako malo bolje razmislite, postoje 2 osnovna razloga zašto je ova devojka iz primera, obukla šta je već obukla: 1. da dobro izgleda (pokaže svoje „zmijsko telo“), ili 2. da poveća površinu otkrivenog dela tela i na taj način smanji telesnu temperaturu (znate već, znojenje, isparavanje…da ne objašnjavam). Uvođenjem korekcije (ispravljanja greške), povlačenje, nameštanjem…ona u potpunosti poništava efekte koje je želela da postigne!

Šta ako postoji (mada si se ogradio „osnovna“)  i treći, onaj,  videla žaba gde se …….?

Danas svi dižu noge. I muško i žensko.

To ti danas dodje kao aksiom. Ima, medjutim još jedan, nepomenut. Znaš onaj vic “da optrčim još jedan krug, da ne ispadne da sam laka riba”. Tako i ove naše, vole da tvrde pazar i femkaju se.

– Način na koji pišeš o svojim  životna iskustva je čudesan.

Provirim kroz šalter opet, Mica ustala da se protegne, od silnog rada, ukočila se. Pitam, kad će im se „podigne sistem“, ona sleže ramenima: „10 minuta, 15, možda i za pola sata…“. Spremam se da počenem da psujem, da idem da se žalim (ne znam ni sam kome, naći će se već neko), čujem Micinu koleginicu: „Evo ga radi sad, Duška greškom iščupala kabal kad je stavljala kafu“.

Da li si ikad pomislio da će neko od nas,  koji je pročitao ovaj tvoj tekst, a prolazeći kroz istu ili sličnu situaciju,  jednostavno da dobije snagu da sa smeškom istoleriše sve  torture koje ga čekaju ispred raznoraznih šaltera? Još jedan dokaz „kolektivne terapije“. Krug treba da se širi. Još stolica treba  da se doda. Smeh je najbolji lek.  Ti si jedan od retkih kome to polazi za rukom.

Podsetiću te na stihove pesme „Always Look on the Bright Side of Life“, Erik Idl-a, jednog od članova čuvenog “Letećeg cirkusa Montija Pajtona”:

Some things in life are bad,
They can really make you mad.
Other things just make you swear and curse.
When you’re chewing on life’s gristle,
Don’t grumble, give a whistle,
And this’ll help things turn out for the best, and…

Valjda i meni, ona nesvesno dodje k’o neka inspiracija.

Ležim na trosedu i čujem iz kuhinje: „Ko je bre stavio fen u fioku od špopreta?“ Smeškam se, zadovoljan što je još jedna misterija rešena.Odavno nisi pisao o misterijama

– Za nisu svi doktori, inženjeri, veliki ljudi ….. pomalo rasejani. Šta ti ovo govori? Gde sebe vidiš, u čemu se pronalaziš u budućnosti?

Ma kakva rasejanost, ovo su prvi znaci Alchajmera.

“Meum futurum atrum est” – valjda potrefih kako se kaže na latinskom, ili ti: “moja je budućnost mračna”. Sebe vidim il’ u rupi, il’ u furuni, treće nema.

Nekako mi ta budućnost malo dosadila, volim sadašnjost. “Sutra”, to mu dodje kao neko obećanje kojem veruju samo deca i budale. Dosadilo mi sutra. Neću sutra, hoću danas i hoću odmah.

– Odavno nisi pisao o misterijama koje se dešavaju u kući. Znači li to da si sklopio dogovor sa dobrim patuljcima?

Patuljci su tu, društvo im prave vile i princeze. Haos i misterija na sve strane. Naučio sam da ih ignorišem.

Nervira me besomočna jurnjava ulicama, trubljenje, udaranje u zvona i bubnjeve, nerviraju me masovni dočeci na aerodromima i ispred Skupština…Nervira me, više puta sprovedena i proverena strategija „hleba i igara“. Nervira me, ideja „kralj na dan, budala ceo život“.

– Živo me zanima kakva bi danas statistika bila, pogotovo kako bi izgledao ovaj tekst napisan nakon svih ovih zadnjih uspeha naših sportista?

Ne smetaju meni uspesi, znam da je neko vredno i udarnički radio, trenirao, spremao se da bude prvi i zaslužuje sve lovorike da pokupi. Ono što mi smeta je selektivnost i diskriminacija. Radujemo se uspehu sportista, pravimo te dočeke… Nikako da organizujemo doček, na primer onoj silnog genijalnoj deci koja sa svetskih olimpijada iz matematike, fizike, astronomije, informatike donose medalje i pehare. Nikako da proslavimo “ispred Skupštine”  dvadesetogodišnji jubilej izvodjenja predstave u Narodnom pozorištu.

Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ne pravimo doček momku koji završava Iton koledž i koji će za dvadesetak godina da bude sa engleskim premijerom na “pizda ti materina”. Zato, čekam da počnu da prave dočeke i slavlja i estradnim umetnicima koje se vraćaju sa ekstremno uspešnih turneja po belom svetu.

I dalje mi smeta što se radujemo nečemu što traje tri dana, k’o i svako čudo.

– Kažeš:

Nešto mi ovih dana nikako ne izlazi iz glave kako je sve propalo, otišlo u klinac. Ovo naše društvo, država, okruženje… Nisam pao u depresiju, a nije ni drug „Smor“ udario, ali nekako mi se sve iskristalisalo. Sve mi jasno, k’o dan.

– Deca su starija, mnogo toga se novog dešava iz dana u dan, a istini za volju i sve manje su nam jasne  (mada mi kao narod mislimo da uvek sve znamo i shvatamo) neke stvari. Da li bi danas dodao i treću sintagmu? Koju? Ili bi ovaj tekst sasvim drugačije napisao?

Jedan reče “panta rei”, a ovaj naš narod da “izuzetak čini pravilo”. Čini mi se da je Srbija dokaz toga, sve “teče” al’ ne i u Srbiji. Kod nas il’ tera unazad il’ stoji, kad nam se posreći.

Nekako smo previše okrenuti drugima. Stalno nam neko drugi, treći… smeta. Nikako da krenemo od sebe, i nateramo sebe da budemo bolji ljudi, makar za dlaku, al’ bolji.

Sa prethodno navedenim, ima još jedan fenomen, koji je  neodvojiv od prethodnog. Čim u Srbiji, pomenu za nekog, ma ko to bio, da je lopov, počinje nešto, ne znam kako to da nazovem, valjda kampanja (bolje stoji, meni barem, reč „blaćenje“).

Naime, onaj što su ga optužili (nikako pravosudni organi, već ovaj „pros’ svet), svim silama pokušava da dokaže (naravno, samo verbalno, nikako i materijalnim dokazima), da je onaj što ga je optužio još veći lopov – lopovčina!

E, to je ono što ne razumem, kako bre, mož’ da budeš „veći“ ili „manji“ lopov?! Il’ si lopov il’ nisi?!


– Ovako ti to ide: ako ja nešto ukradem, ja sam lopov,  ako sekretar recimo,  bilo čega (totalno nebino),  nešto ukrade, on je manji lopov, a ako gradonačelnik nešto ukrade, to se ne zove lopovluk niti krađa,  već blaćenje iogovaranje.  Naprosto nisam odolela da ti „pojasnim“ mada nisi pisao o ovakvim lopovlucima 🙂
Nego, imaš li ideju kako da se izborimo sa tim lopovima koji kradu tuđe tekstove? Jeste da je tu ovaj, onaj sajt gde se prijavljuju takvi tipovi, jeste da  …. ali na koji način te ljude da stavimo  na stub srama, kad oni očito ne znaju šta je sram?

Ne smem ništa na ovo da odgovorim, inače će da padne kopiranje.

Mrzim ja i nervira me koješta, od sitnica pa do krupnih stvari. Jedna od stvari koje ne podnosim je ismevanje i pravljenje šala na račun hendikeprianih, bolesnih, osoba ometenih u razvoju. Tako ja vidim Amidžićevog „Oskara“. Gestikulacija, pogled, govor, tikovi… sve me, na žalost, podseća na osobu ometenu u razvoju. Smešno li je, što neko ima veliku dioptriju?! Smešno li je, što neko nosi garderobu koja nije po „najnovijoj modi“?! Smešno li je, što neko ima govornu manu!?… Viđam, sve i svašta, od novina do Net-a, ali OVO, ovo je van svake kategorije. Jednom rečju, SRAMOTA.

– Znaš li ti uopšte koliko mama, tata, deda, baba, sa svojom decom i unucima jedva čekaju da gledaju ovakve i slične emisije? Žalosno!

Tuga i jad. Bruka i sramota. Prosto, nemam reči. I hvala ti, što si me podsetila i iznervirala.

Mi (blogeri) možemo da pokušamo da promenimo takvo sramotno stanje. Pišimo, a na kraju svakog teksta linkujmo emisije koje  ponižavaju ismevanjem  i pravljenjem  šala na račun hendikeprianih, bolesnih, osoba ometenih u razvoju.

Plašim se da je reč samo o vrhu ledenog brega. Mnogo toga ima ispod mutne vode. Od ismevanja tudje muke i nesreće, do ismevanja vrednosti.

Zamisli koliko je očajan čovek, koga muka tera, i koji se za slamku hvata, te zove one vidovnjake i vračare, sve u nadi da će odnekud volšebno doći do nekog spasenja. Zamisli, koliko je “pao” neko ko pristaje da učestvuje u emisiji gde ga podvrgavaju pitanjima koja su više nego vulgarna, zarad šake dinara. Je l’ bi volela sebe da vidiš u takvoj situaciji, svakako ne bi. Niko ne bi. Znam, da će gomila da kaže, da su oni sami pristali na to, sami napravili izbor. Ključ je da zaštitimo druge, kao što umemo sebe da zaštitimo. Meki od nas jednostavno ne umeju niti sebe da štite niti sebi da pomognu, zato mi jesmo tu, da pružimo ruku.

I treba i pisati i vikati i… na sva usta i koliko god možemo.

– Zamisli kume, pored sve ove dnevne muke i zajebancije, kad pozavršavaš sve, da te u’vati neka konjina, ovako ko ja, da te jebe! Nije bre lako ovim ženama

– Ovaj tekst je idealan da te priupitam nešto što inače ne bi.

Mlad si čovek. Zaposlen. Dođeš verovatno kući umoram, iznerviran svim i svačim. Da li pomažeš svojoj supruzi u kućnim poslovima? Pronalazi li ona nakon toga, deo usisivača, poklopac baš od onog omiljenog i najčešće korišćenog lonca, krpu za prašinu,  rukavice za ribanje kupatila?

Usisavam, ribam kupatila, idem na pijacu, kuvam…Sve radim i ništa mi nije teško. I nije me sramota da priznam. I zabole me lakat šta će sad ovi mačo muškarci da kažu.

Kad smo već kod ovoga, da ti ispričam anegdotu.

Jedne subote, 9 sati, vraćam se sa pijace natovaren k’ tegleći konj, kolica, kese, torbe. U susret ide komšija Ješa (72. godina mu je), nosi ceger, i nogu pred nogu. Kaže: “Alal’ vera domaćine, uranio si.” Znam da jesam, subota, a ja ust’o k’o da sam pekar. I dodajte: “Vule, druže, ja ti tako, k’o ti evo već 45 godina i nikad me glava nije zabolela”. I ode čovek.

E, da ti kažem, ni mene glava ne boli.

– Uh, sunce ti… pa što sliku tu da metneš kukala ti majka… komentariše, ali oči ne skida. Ja, kao slučajno, zatvorim.

– E, nemoj sinovac, daj da vidimo još neku, kud sad da nestane… Valjda ima još neka?, pita, a oblizuje se.

– Ne znam da li ćeš blog ponovo da „zatvoriš“, ali se iskreno nadam da nećeš.  308 dana je dug period, a meni prošla 50-ta.  Za to vreme,  ko zna šta sve može da se desi. Pusti nas, bre Vule  da uživamo u onom jedinom što još možemo 🙂 , a možemo da čitamo! U ostalom za blogove si rekao da su: fenomen „modernog“ društva.  Ne oduzimaj nam to!

Ajd’ kad kažeš.

Mislim se, da li samo kod nas, Srba, i u Srbiji postoji potreba da se uvek radi sve, a bogme i svašta iznova. Kako se promeni vlast, tako mi Srbi, sa sve majkom Srbijom, krećemo u izgradnju, savladavanje, osvajanje, osnivanje, organizaciju, restruktuiranje, donošenje, osmišljavanje… čega drugog nego „novog“. Sve, ponovo, i to nikako drugačije nego, kako priliči, od početka. Nije bitan, nivo vlasti, od ubogog direktorčića u preduzeću, jer onaj prethodni, zaboga, nije radio ništa kako valja, pa sve do Premijera (prethodni Zakoni, ne da nisu bili kako treba, nego sačuvaj Bože).

– Možemo li  da  nateramo sebe da uvažavamo druge?

Možemo, čim naučnici izmisle način da odstrane gen za omalovažavanje drugih.

– Da li  je to možda osnov na koji kasnije može da se gradi sve drugo?  Da naučimo da komuniciramo na pravi način? Da li na taj način možemo da krenemo dalje, da dograđujemo izgrađeno, da poboljšavamo postojeće?

Previše ti mi komuniciramo, jedemo govna k’o baba ratluk. Niko da se ‘uvati posla. Stalno nešto pametujemo, otvaramo rupe na saksijama i izmišljamo toplu vodu. Nikako da počnemo da učimo na tudjim greškama, oduvek i zauvek na svojim.

Mi, ti dodjemo k’o Feniks, il’ sagorimo u želji il’ k’o Sizif teramo kamen uzbrdo. Il’ ponovo iz pepela, il’ ponovo od dna brda. Valjda će doći pametniji pa će da ga prevale preko vrha, da i nama krene kako valja.

podignut nos do nebesa, stolare bez prstiju, povišen ton sa niskom inteligencijom, kučiće koja poltronski mašu repom, redare i higijeničare, loše depilirane noge, koštice u piti sa višnjama, dlake u siru, i one u jajetu, iglu u plastu sena, pozdrave i želje, mokro kupatilo i ukvašene čarape, mrvice po stolu, brkate babe, ljubljenje od tri puta, oljušteni lak na noktima, bušne čarape, sve što vole mladih, voditelje sa šprahfelerom, seljačke svadbe, prazne fontane, antene sa turskim pojačivačima, volove u kupusu, blatnjavu obuću, kišobran koji se okreće naopačke čim vetar dune, nakupce na pijaci

– Napisao si, bar onaj koji sam ja pročitala, najduži post u samo jednoj rečenici. Mogu li da ti dam temu na koju ćeš takođe u jednoj rečenici da napišeš odgovor?

Volim …….

Dogovoreno!

Lista podugačka, za svakog od njih, bar po jedan svima nam poznat izraz, dovoljan da ih prepoznamo, da ih i ne vidimo. Na kraju, sve je moguće osim drvenog šporeta, a i on je moguć, samo ako se ne loži.

– 2012. godin.  Veoma burna 🙂 Možeš li  da dodaš, odnosno da definišeš ove naše političare, naravno i dalje koristeći  njihove omiljene fraze?

Ovo je izborna godina, dakle: Biće bolje, veće, lepše, starije…

Smatraš li, ti prijatelju, da si odgovoran čovek? Jer, odgovoran si za sve što napišeš, jer to napisano, nije pisao niko drugi, nego ti. Ili, k’o svaka kukavica, što jaje potura, misliš, da će te sakriti anonimnost? Jesi li ti to anoniman sam sebi? Ne poznaješ li sebe? Kriješ li se ispod kreveta ili u ormaru, svaki puta kad u kući, sa najmilimjima razgovaraš?

– Svako od nas,  hteo to ili ne,  „boraveći“ na internetu gradi svoju reputaciju. Vidiš li ti razliku  medju korisnicima društvenih mreža, onda kad smo mi počinjali i sada? Da li konkurencija, neminovno donosi sa sobom samo dobro ili …… ?

Konkurencija zdrava stvar. Muka je sa načinima, koji su u sve većem broju prisutni, kako pobediti konkurenciju. Nisam za ono “cilj opravdava sredstvo”.

Razlike ima, nekako mi se čini da sve manji broj ljudi vodi računa o mišljenju koje grade o sebi, prvo oni sami, a onda i o onom koje drugi formiraju o njima. Populizam i sencionalizam na sve strane.

Dok sam se ja priprabrao, već je bilo kasno. Ovaj drugi, me u’vati za levu nogu, pa poče da je savija prema leđima. Još centimetar da ju je savio, ako ne bi pukla butna kost, ubij me. Krcaju noge, pomeraju se pršljenovi, krcaju… Iz mene samo neartikulisani zvuci izlaze. Druga noga, ista metoda. Kad ju je pustio, da me neko pitao, rekao bi da sam ostao invalid, i da mi spreme invalidska kolica. Dočepao se ramena i glave. Drž’ u jednu stranu, drž’ u drugu, savijaj na dole, gore… oči mi ispadoše, uši bride. Sva sreća, nije trajalo, kao ono prvo, „samo“ 15 minuta

– Jedan od tri teksta koja sam, verovao ili ne, svakom ko je došao kod mene kući pročitala i svaki put bi to čitanje bome potrajalo. Suze da sam skupljala, napravila bih mali potok. O umeću prepričavanja tvojih dogodovština nemam više šta da dodam, sve sam već rekla, ali imam jedno pitanje. Kada si zadnji put bio u velnes centru?

Konkretno, u velnes centru “Kovilje” u Banji Koviljači, u novembru. Al’ sam sad naučio da se čuvam, idem samo u bazen na plivanje.

Do stana ima 64 stepenika, mislim da sam preskakao po 3 komada odjednom. Stigao do četvrtog, k’o metak. Uleteo u kuću, i odma’ se mašio za kutiju sa alatom, za „motorcangle“. I pravo na prozor. Igrom slučaja, 7-8 koaksijalnih kablova, prolazi pored mog prozora dnevne sobe. Otvorim prozor i isečem kablove. Pa u Teodorinu sobu, tamo pored prozora još 2 komada. Rade „motorcangle“, samo cakću. Žena me gleda, verovatno se pita da l’ da traži bensedin il’ nitroglicerin. Iskusno, ne pita ništa, zna da mogu da ubijem za sitnicu.

– Moja majka je znala da kaže: sa ljudima se lako razgovara, a ne ljude samo otreseš sa ramena (znaš kako se skida ono malo govance koje dživdžan zna da ti napravi 🙂 )

Misliš li da probleme u svakodnevnim komunikacijama možemo bar malo da promenino? Tekstovi poput tvojih se pamte, možda, nekom stvarnom nadžaku u trenutku pomogne da zastane, da razmisli. Blogovi se još uvek veoma malo čitaju, ali jednog dana …… sam ja glupa, ili veliki entuzijasta i idealista?

Čitamo mi blogove. Kad kažem mi, ne mislim samo na nas koji ih pišu. Čitaju i drugi. Mali broj priznaje, ne volimo da priznamo da je neko u pravu il’ pametniji od nas, da nam kožu sa ledja dereš.

Ti si stara garda, stara škola.

Tviterašku poeziju

– Twitter, dokazano mesto za sve. Ma kakva da su vam interesovanja, pažljivo pratite i sve će da vam bude na dohvat ruke, odnosno prsta, odnosno miša 🙂 Šta je za tebe twitter? Koliko ti znači?

Twitter mesto zabave, polemike, razmene ideja… Znači mi onoliko koliko i tvitovi ljudi koje čitam i pratim, znači mnogo.

Skočim na noge lagane, da se umijem, pa u onom magnovenju, omašim na slavini od tuša, položaj za ‘ladnu vodu, i nabijem glavu pod vrelu. Moram da priznam da je kombinacija, vrela voda plus ovo čudo ubitačna. Ne da sam se setio celog života, nego i iz priča, života sve bliže i dalje mi rodbine. Prebacim, nekako, na hladnu, pljuskam se i trljam po licu, ne bi li skinuo ono mazanije. Imao sam utisak, da što više perem, to se više uvlači u kožu. Naravno, sve vreme, duvam, sikćem, šištim i dva puta odgovaram ženi na pitanje „je l’ sve u redu“, da jeste da bolje ne može biti.

– Koristiš li još Braun Silk-epil, ili si prešao na neki novi preparat? 🙂

Oprosti, ali ovaj post  (iskreno mi je žao zbog svih pretrpljenih bolova),  treba da uđe u bloger knjige, jer je odličan primer kako  od jednog  užasnog doživljaja  može da se napiše  verodostojna satira. 

Sad isključivo koristim brijače koji su još uvek u eksperimentalnoj fazi. Imaju 41 nožić napravljen od titanijumske legure, i koji ti kako vučeš mažu po licu antirid kremu. Eto, odao sam ti tajnu mog više nego mladog izgleda.

– Slušaj, nećemo valjda sad da se raspravljamo koja je plazma najbolja, kad smo i ti i ja odrasli, a ja i danas od Teodore (ćerka mi), kradem, kad god mogu, na onoj iz Požarevca.

– Imaš li još običaj da brzopleto  „ulećeš“ odgovorima u priču?

Ulećem k’o krava kad vidi mlad kukuruz.

Nema saveta, sa tim se radjaš i umireš. Doduše, ima lek, al’ ne bih da sečem jezik, il’ da ga cvikam zubima.

Tu mi suze pošle, od smeha. Smejao sam se garant 30-ak sekundi, pre nego sam došao sebi, dok me ona gledala k’o da sam sumanut. Onako kroz smeh, kažem: „Ja bezobrazan?! Vidiš li ti sebe ženo? (preša’o na per tu) Govoriš, usta ti puna, brišeš ih rukavom, odgovaraš u tuđe ime, i meni kažeš da ne budem bezobrazan?“

– Ovakva „stanja“ da to tako nazovem,  ima nažalost svuda,  u svakom obdaništu i zabavištu. Kako se završio „informativni razgovor“

Promenilo se. Prebacio dete u drugi vrtić. Sad je sve potaman i kako treba.

Eto, ubih il’ izgubih ti ja prijatelju 2 sata u ovom promatranju. Sve da bi po ko zna koji put došao do čuvenog zaključka, da ne mož kruška ispod jabuke da padne.

– Imaš veliku moć zapažanja. Kako bi opisao ko je ko na tviteru, a da svi pišemo (podrazumeva se perfektno) na engleskom jeziku? Dajem li ja ovo (nesvesno) uporno  teme za neke buduće postove 🙂

Kako bih opisao? Nikako.

Svi smo mi “uticajni” na tviteru. Samo je moj malo duži od vašeg.

U kancelariji. U levoj ruci mobilni. ‘Oću da zovem u susednu kancelariju. Biram broj. Zvoni. U istom trenutku, zvoni fiksni. Ne ispuštam mobilni, javljam se na fiksni i kažem: „Alo“, čujem isti odgovor. I tako ni manje ni više nego 4 puta. Odmaknem slušalicu fiksnog i skontam da sam uredno popričao sa samim sobom. Pogrešio broj, koji sam zvao sa mobilnog.

– Uporno neki dan ukucavam na tviteru u new message, iza onog nekog crvenog jajeta 🙂 Dzangrizalo. Ne obraćam pažnju šta to jaje meni odgovara,  te nastavljam, šta ću drugo, nego hajd ponovo.  I da upotrebim tvoju rečenicu „I Eto, sad sedim i ne mogu se setim šta sam ono ‘tela, a znam da jesam nešto.“

Si ti to mene izbriso, unfollowo, il’ kako si jednom rekao: „saće lopata da radi“, ili, da,  setih se šta sam htela da kažem.  Onaj kit, odneo moju ptičicu sa drveta, to se desilo 🙂

Ponoviću ono što sam već rekao na tviteru:

 10 razloga zašto ste obrisani sa liste ljudi koje pratim:

1. Imaš karakter „Pratipička“-e (hvala @HKomljenovic na definiciji),
2. Nemate svoj stav, već samo overavate druge,
3. Nepostojanje smisla za humor,
4. Neraznovrsnost tvitova (ko o cemu baba o ustipcima),
5. Spamujete,
6. Nepostojanje komununikacije „ti“ i „ja“ (ne ocekujem RT, ne ocekujem „fav“, ocekujem odgovor na pitanje ako sam isto postavio vama),
7. Isti vam je korporativni i privatni nalog,
8. Zato što mrzim licemerje, laž, poltronstvo…
9. Zato što ne trpite da vam se neko suprostavi,
10. Zato što ima još milion razloga.

Moj timeline je moja kuća, ja biram ko ulazi u nju, ko izlazi. Bez uvreda, zamerki, emocija..

Ponekad je vrlo teško, barem meni izboriti se i sa ljudima koje želiš, voliš da čitaš. Eto, ja ne mogu da se izborim sa tvojim entuzijazmom.

Kako sam ušao tako mi zamirisala pršuta. Mozak ti je čudo. Naravno, od pršute na vidiku ni P, al’ zato Niki u punom sjaju. Udesila se k’o svaki PR menadžer, skockala se, ne treba ništa da ti kaže, ima da potpišeš ugovor za reklamu, za cenu ni da ne pitaš. Još kad progovori… ima da potpišeš ugovor na 3 godine u startu i da pitaš je l’ može na 6.

– Ti  si rođen za pisanje sponzorisanih tekstova!  Si razmišljao o tome?  Kakav bi to tekst bio! Pileće meso, pa magi začin sa  kesom. Uf već zamišljam. Kesa pukla, al’ da ne ode mast u propast, na red dolazi plan B. Tu je mister muskulo, očas posla obavi posao. Na red dolazi svinjsko meso, pa opet magi ……… e samo zamišljam 🙂 

Eto, sad još samo da me nahvataju ovi što im trebaju sponzorisani tekstovi, pa da delimo pare. Da ti platim za reklamu, ko što je red.

Obrni, okreni, dete ne vidim. Mrak i drveće. Zovnem je, al’ nema da se odazove. Krenem polako nazad, i posle 50 metara, nađem je. Stoji, na stablo se naslonila, ruke prekrstila. I smeje se.

„Ja pala sa sanki, a baš si brzo vozio. Al’ nema veze, znala sam da ćeš da se vratiš“.

Pitanja je bilo i previše. Mnogo sam te zamorila, nadam se samo da nećeš negde iz prikrajka da me dočekaš i „utepaš“.

Šalu na stranu.

HVALA ti od srca, jer tvoj blog je bio, a iskreno se nadam da će i dalje da bude,  svima nama odmor za dušu!

PREPORUKE ZA OVU NEDELJU – #pratipetak  #followfriday

Marchelina blogDalmacijo, lopaton pritrujena

I još nešto što me dirnulo i izazvalo provalu mog osećaja zahvalnosti. Nevenka nan je, bogjojdasrićuizdravlje, svima otvorila oči i ukazala na čudnu, pomalo i perveznu naviku Splićana da po gradu hodaju služeći se, helou, gradskim ulicama!? OK, znamo da Split ima reputaciju najluđeg grada na svitu, znamo da za gradonačelnika imate … hm, kogavećimate, ali to ne znači da si možete dopustiti baš sve! Namisto da po gradu odate hopsajući sa krova na krović, sa jedne kante za smeće na drugu, ili da, naprosto, ka i svi normalni judi na svitu jednostavno levitirate, vi odate po ulicama? I po Rivi? Pa dobro, ta mislite zašto smo van digli ona višala na Rivi? Jel bilo teško zavezat lijane po njima i tako se pribacit recimo sa jednog kraja Rive na drugi? Jebalo vas hodanje, davasjebalo!

@korepetitorkaKrcko Oraščić

Vrhunac ceremonije predstavlja ples princa i Šećerne vile. Po završetku njihovog plesa, pojavljuje se Droselmajer, koji obaveštava Klaru da je vreme da se krene kući.

Na kraju baleta, kao epilog, ponovo vidimo Hofmana koji, za svojim pisaćim stolom, presrećan, završava i poslednje poglavlje svoje neverovatne priče.

Ceo balet možete pogledati OVDE, a svakako preporučujem i uživo gledanje, ako budete u prilici :)

@Terek  – Čekamo proleće

I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.

Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.

@auroransNe mogu ovo da izgorim

Znaš, ja bih te rado gledala dok spavaš. Dok teško dišeš umoran, il’ prehlađen. I ponudila bih ti grudi umesto jastuka. Ja, ovako sitna i krhka, pustila bih te da nasloniš glavu i zaspiš…samo kad bi me našao, i pustio. I ne bih se mrdnula celu noć – sve zarad tvog mirnog sna. Jedna takva besana noć bi me odmorila od svih ovih noći tokom kojih se prevrćem i okrećem budna misleći gde si i s kim si, i u kom svetu živiš, kad te već nema u mom…

NOVI BLOGOVI

To be or not to be blog Kako početi?

I onda mi kroz glavu prodju misli kako je u svakoj situaciji najgori pocetak… Zato je to tako? Zar pocetak ne bi trebao da bude pozitivan, da se radujemo svakoj novoj prilici koju dobijemo? Interesantan je taj ljudski strah od neceg novog, da krenu od pocetka… Ta, radije cemo ostati i vracati se u proslost, nego krenuti u nesto novo…

Šta je tu ljubav blogNisam mogao da je zadržim

‘Druže, dao bih sve što imam, čak i ovo malo što mi je ostalo, samo kada bih osjetio toplinu njenog zagrljaja. Bila mi je sve, moje utočište od svijeta, moj san, moja priča. Tek sad vidim da joj mnogo ljubavi smeta, da sam pogriješio jer sam htio biti njen svijet, njena bajka, ali zapravo postao sam pepeo sa kojim se vjetar poigrava. A ona tako lijepa, imala je nježan pogled, pun dobrote i nevinosti, njen dodir mekan kao svila, te njene ruke koje su mi srce uzele i odnijele daleko sa sobom.“

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    Ismejah se sunce vam Dzangrizavo 😀

  2. @4kristis каже:

    Dobrodoslo podsecanje na postove koji su me nasmejavali do suza

  3. Exxx каже:

    Dobar je Nadžak
    Poslednji objavljen tekst od Exxx je Blogovanje kao psihoterapija

  4. ZgrabiPopust каже:

    Sjajan izbor numere! 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge