Vama, dragi moji blogeri!

Koliko sam  do sada svojim tekstovima i rečima pretočenim u rečenice pune ljubavi uspela da iskažem značaj otkrivanja i upoznavanja sa blogerima i blogovima, ne znam, ali svaki minut odvojen, svaka  misao, reč  upućena vama,  bio je čvorić po čvorić neumoljivo vezan i utkan  u šareni  tepih prostrt na našem internet nebu. Tepih  tkan iz dana u dan, upornošću, istrajnošću, strpljivošću, tkan  voljom, željom i velikom ljubavlju.

Svaka  misao  prenesena ovde bila je bolno iskrena, svaka reč upućena vama,  reč  ljubavi, divljenja, poštovanja. Znali ste to, osećali ste to.

Ne umem, ne znam, ne želim, neću,  niti bih ikad mogla svesno i namerno da povredim, da se  podsmevam, omalovažavam bilo koga. Luda ili ne, ko će znati? Ko ima pravo da sudi o tome,  ko je toliko velik, toliko nepogrešiv, da može, sme, da izigrava sudiju, da deli savete, da nudi psihijatre ……. ne znam , nek se  zapita…….. ja to ne mogu,  jednostavno to nije u mojoj prirodi.

Za mene je naša blogosfera  prelep, nepresušni slap, a ja sretna jer sam u njemu ipak jedna   mala kap. Za mene je ona bogatstvo i ogromno nadahnuće.

Dobriša Cesarić –  Slap:

„Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.“

Svi mi imamo svoje snove. Moj san je bio biti baš ta kap, delić tog slapa. Snivala sam ga sretna širom  otvorenih očiju.  Želela sam činiti druge sretnim, želela sam ……….jer  i ja sam bila sretna.

Herman Hesse Biti srećan:

„U životu ne postoji nikakva dužnost

osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.“

Često se pitam zašto ne može da bude ovako prosto, jednostavno, zašto ne možemo jednostavno da poštujemo jedne druge? Zašto se nađje uvek neko ko želi da  uništi san,  nadu, ko želi da  zgazi ono lepo, da ukrade osmeh sa lica, zašto…….

Vasko Popa Vrati mi moje krpice:

„Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem“

Zašto da dozvolimo besramnicima,  zavidnima, zašto da dozvolimo makar  i  onim malobrojnima, onoj šačici  da uprljaju, okaljaju, da blate, tračare, napadaju,  ismevaju, zašto? Odgovor se nameće, odgovor je jasan

Sesil Šabo – Podji:

„Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!“

Mnogo toga sam želela reći, ali,  reči će uvek reći manje nego što govore oči,  kaže Miladin Berić i zaista je u pravu. Nije jednostavno ni lako čoveku da istraje pa čak i onda kad je duša puna snova, svetlosti i dobrote. Treba biti čovek!

Kako biti čovek?

Rajdar Kipling – Ako možeš:

„Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:“Istraj!“

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
i ne istaknes svoju superiornost,
ili da u drustvu s visima od sebe –
sacuvas svoje dostojanstvo;

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi –
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
i,iznad svega,bices covek,sine moj!“

Za sve vas  dragi moji blogeri koji se pitate, dvoumite, koji razmišljate,  želim vam samo jednostavno  reći : ISRAJTE I NE ODUSTAJTE!

Komentari na tekst:

  1. Ivana70 каже:

    А када ћеш да намениш неку песмицу, нама осталим online познаницима? 🙂
    Шалим се мало Вера. Лепо си ово написала. Свидеће се твојим блогерима, верујем… 🙂

    • verkic каже:

      Ivana, naravno da niko ne sme izostati. Znaš mene 🙂 Bio bi dugačak tekst, pa sam malo podelila. Čitamo uskoro nov 🙂
      Hvala za pohvalu!

  2. […] This post was mentioned on Twitter by DDS, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Vama, dragi moji blogeri!" http://bit.ly/a5xBc1 #verkic […]

  3. Milica Calija каже:

    Hvala, Vera, predivan izbor!

  4. malabreskva каже:

    Hvala na divnim citatima. Ja biram Popu 🙂
    Svi smo mi ovde da bi oslobodili neke svoje misli… koje bi nekud da odlutaju, a mozda ne znaju na koju bi stranu u brzom i ruznom stvarnom zivotu… Ova blog terapija ipak nam omogucava nesto sto je retko danas moguce – da te neko saslusa, posavetuje, podrzi.
    Volela bih da nase kapljice koje prosipamo nekad i nehotice orose ponekad neciju dusu..Onda sve ovo nije uzalud.

    • verkic каже:

      Život nas zna oplesti svojim bičem. Nakon tih udaraca, meni bar lično, svaka pročitana reč zna biti kap lekovitog melema koji mi vraća osmeh na lice.
      Ima li šta lepše od umirujućeg prizora kapi vode koje se pretvaraju u bujicu, slap koji pada na našu duhu, zatim u reku nekad mirnu, pitomu, nekad brzu virovitu. Jačina koja ostavlja trag u prirodi mora ostaviti traga i u nama.

  5. crnaperla каже:

    Verkić, prelepu si kombinaciju napravila ovim tekstom,a pročitavši „sazreli i aromatični“ Breskvicin komentar još uvek klimam zadovoljno glavom…zamišljam sve ovo kao jednu nepreglednu pustinju sa njenim skrivenim oazama i putnicima namernicima željinih vode…

  6. sopran87 каже:

    Vrlo lepo, nema sta! Bas si probrala kako treba 🙂

    • verkic каже:

      Hvala ti, mada su i najlepši stihovi nedovoljni za opis svih osećaja koja se bude dok kao putnik namernik, željan vode dodjem ……ma prelepo je to opisala Perlica.

  7. zelenavrata каже:

    A sto nena nigde sisa? 😆 😉

  8. Exxx каже:

    Lepo pita zalena

  9. dudaelixir каже:

    Verkić, ti si jedna dobra i plemenita dušica. Ako te put nanese u Novi Sad, ja sam spremna (uvek) da sednem sa tobom i popijem kaficu. Imaćemo o čemu da pričamo! Ljubim te! 🙂

    • verkic каже:

      Dudo prija ovako nešto pročitati, ali ma svi mi imamo nekih mana pa tako i ja. Za kaficu naravno slažem se i verujem da ćemo se slatko ispričati. Hvala na pozivu ljubim i ja tebe mnogo!

  10. […] Jednostavno: – istrajte i ne odustajte! – Vama,  dragi moji blogeri! […]

  11. Bebina mama каже:

    Divno, emotivno, u srz!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge