Nađi svoju sreću!

Čitajući tekst „Zagrlite nekog“ setila sam se  dočeka Nove godine, tamo neke davne 19…….  i neke godine.   Bilo je to  drugo vreme kad je mnogo više sreće i ljubavi  oko nas i u nama bilo.

U našem tada najekskluzivnijem hotelu,  svi smo igrali uz ovu pesmu. Veselo mahali rukama, ludo vrtili guzama u ritmu muzike, smeh se orio na sve strane.

Nađi svoju sreću, nek ti ruku da, skupi hrabrost veću i leti dalje!!!!

Danas, čini mi se,  malo ljudi  zna da prepozna sreću. Imam utisak da čak bežimo od nje. Da je se plašimo. Ne znamo da se opustimo, da je prigrlimo ludo, bez razmišljanja, da joj pritrčimo kao malo dete raširenim rukama. Nestala je neposrednost, iskrenost.

Oko nas primećujemo lažne osmehe, sve je proračunato pet koraka unapred. Malo je  prave, jedinstvene, blistave sreće i bezrezervne ljubavi.

Danas prvo gledamo šta je dotični obukao, kakav mobilni ima, kakva kola vozi,  da li je uticajan i koliko i šta možemo od njega da izvučemo. Što je uticajniji naša ljubav je veća 🙁 .

Kad je  pak reč o prijateljstvu,  pitam se koliko zaista pravih prijatelja imamo?

Poznajem osobu koja je naizgled mila, draga, koja se smeši 18 sati na dan.  Svima, bez razlike. Čovek bi u prvom momentu pomislio da nema draže osobe na svetu. Međutim, brzo se uveri koliko je u njoj licemernosti, proračunatosti, brzo se uveri šta sve ona skriva iza tog osmeha lažnog prijateljstva sa sve  unapred smišljenim planom.

U tom lažnom licemernom svetu u kojem živimo,  često se okrećem svojim online prijateljima. Tu pronalazim sve ono što mi u  okruženju nedostaje. Pronalazim izgubljenu snagu, vraćam veru u ljude, dobijam inspiraciju, utehu, podršku, topao zagrljaj. Mislite da ovo nije moguće?

Zar mogu da zatvorim oči, da se ne osmehnem, da se ne oraspoložim, da se ne osećam posebno, srećno kad ujutro vidim poruku:

„Dobro jutro draga Vera!“

Pored vas se osećam sigurnom, jakom, pored vas mogu sve i to moram da priznam!

Zubarica u svom tekstu kaže:

„Online život ne daje topao, ljudski dodir, toplu reč, mio pogled.“

Sa ovom konstatacijom samo delimično mogu da se složim, jer mnogo puta sam bila u prilici da dobijem toplu ljudsku reč i to baš od tebe,  draga moja Zubarice. Više puta sam bila u prilici da osetim i tvoj prijateljski zagrljaj. Da ne pričam dalje. Zar me nisi svaki put nazvala istog momenta kad si znala da mi nešto treba?

Sam taj osećaj, spoznaja da si tu za mene,  je nešto neprocenjivo. Tvoj glas, glas prijatelja,  iako 100-nak kilometara udaljen fizički od mene,  je za mene ogromno bogatstvo.

Slažem se da online život ne može da zameni offlline, ali ga upotpunjuje, obogaćuje. Ja svoj život više ne mogu da zamislim bez svojih online prijatelja.  Jedino što mogu je da zahvalim tviteru što me je „spojio“ sa svima vama.  Što je bio posrednik između jedne radoznale i uporne žene i svih vas koji ste mi poklonili poverenje, koji me pratite i podržavate i koji ste uvek bili spremni da mi pomognete u svakom momentu. Hvala vam svima još jednom! Naše prijateljstvo ću i dalje ljubomorno da čuvam!

 

Komentari na tekst:

  1. Miša каже:

    Možda toga ima i danas, samo mi to ne vidimo, jer se oko nas kreću neki novi klinci koji su nama nepoznati.
    Vreme nosi svoje a Javni servis građana nas čini takvim kakvi smo.

    • Verkic каже:

      Mišo ne slažem se sa tobom ovog puta. I sama živim u ovoj našoj zemlji okružena svim problemima, ali nikad ljude ne gledam prema njihovom statusu. Nikad ne mogu da budem podmukla i da smišljeno planiram ljubav i prijateljstvo. Za mene su to vrednosti koje nemaju cenu! Priznajem da mnogo manje vremena imamo za svoje prijatelje, ali i jedan kratak poziv, jedna mala poruka je deo naših odnosa i može da znači mnogo!

      • Miša каже:

        Ne osporavam Tvoj stav.
        Ja sam pošao od činjenice da je kod nas u Srbiji velika migracija stanovništva iz sela u grad, a iz grada u Beograd.
        U velikim urbanim sredinama često ni prve komšije se ne poznaju. Raslojavanje je stravično prisutno, tako da je nestao jedan čitav sloj ljudi koji su činili srednju klasu.
        A upravo taj sloj ljudi je gajio vrline o kojima pišeš.
        Razlike su bile male pa je to povezivalo ljude. Sada imamo bogate i siromašne i kada tome dodamo televiziju, kao značajan fakto povlačenja ljudi tako da kontakti se vrlo često svode na kako si i zdravo u prolazu.
        Ja to posmatram kao problem društva u celini.

  2. Dudaelixir каже:

    Ja ne mogu da se zahvalim tviteru zato što nas nije on spojio, nego blog. I njemu, hvala. I sve vas koje poznajem, poznajem preko blogova. Za sada, nemam potrebu da tvitujem, zaista, mada, ne mogu ni vremenom baš da se pohvalim.
    A što se tiče sreće, toliko se problema nagomilalo da nju ni ne primećujemo. Tu je ona negde iz prikrajka i pojavi se tek onda, kada nam zagusti, čisto da nas opomene da ipak postoji.

    Pravo da ti kažem, smešak ne košta ništa a znači mnogo. Radila sam u trgovini 22 godine i znam koliko se ljudi vraćalo u našu radnju samo zbog smeška. Prema tome, treba se smeškati, pa makar i lažno. Smešak i lepa reč i gvozdena vrata otvaraju!

    Puno pozdrava Verkićko! 🙂

    • Verkic каже:

      Dudice draga, taj ljubazan smešak o kojem govoriš je nešto za šta se može reći i da je neophodan, ali onaj o kojem ja govorim …. uh 🙁 takve osobe bolje da me tresnu posred glave. Manje bi bolelo od tog njihovog osmeha.

  3. AnaM каже:

    Prijatelj je postao relativan pojam.
    Ako pogledaš na fejs, ili taj tvoj twiter, poneko ima stotine prijatelja. U životu si srećan ako imaš jednog, dva, ali prave. Prijatelj mora da te razume, da misli slično tebi,čak i da te izgubi za tvoje dobro. Malo je takvih…nažalost.
    Volim svoje virtuelne prijatelje, daju mi volju za nove šale, život koji ne bih vodila da oni ne postoje. Da, virtuelni prijatelj je neko ko čita moje postove, komentarima me sputa na zemlju i raduje se mojim uspesima, pa ma oni bili i samo jedan običan svakidašnji post koji je izazvao pravu diskusiju…
    Kad vidim tvoj komentar ili post, nasmešim se i pomislim ona je moj prijatelj, i ponosna sam:))

    • Verkic каже:

      Noćas sam spavala svega sat vremena, ali dovoljan je bio tvoj komentar – „Kad vidim tvoj komentar ili post, nasmešim se i pomislim ona je moj prijatelj, i ponosna sam:))“ da me prodrma, da dignem glavu i da sama sebi kažem: – „Ja mogu sve, jer imam ovako divne prijatelje“. Hvala ti, ljubim te :*

  4. Branko Baćović каже:

    Sve je manje ljubavi…
    zato je ona sve vrednija 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Branko Baćović je SAVRŠENE ŽENE SU DOSADNE (+ zvuk)

    • Verkic каже:

      Ja znam da kažem da je ljubav sjajni kamičak kojeg čvrsto treba držati, jer ako ga ispustimo, njegov sjaj nestaje i teško se ponovo pronalazi. Možda ovo deluje glupo, ali sigurna sam, ako ništa drugo, da ljubam niko nije opisao ovakvim rečima 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge