Virtuoz da sam moja duša bi rekla sve! (Blogerska srca)

violina

Večeras bih volela da sam violinista. Najtananijim zvucima  da  ispričam predivne priče o blogerima.

Često reči nisu dovoljne. Čine se male, nevažne. Virtuoz da sam, moja duša bi rekla sve.

Imati blog, postati bloger,  u suštini za mnoge ne znači ništa. I sad će verovatno,  ti ljudi da pitaju

– Gde ova pobogu živi? Šta se s njom dešava? Živi li ona u nekim oblacima?

Ne, nisam u oblacima, želim samo da vam pričam o ljudima, o blogerima. Mi blogeri smo ljudi pored kojih prolazite, na kojima možete da  vidite  poseban sjaj u očima, poseban osmeh na licu. I tada kad smo ljuti i tada kad smo nezadovoljni, kad kritikujemo i kad hvalimo,  nas nešto drži, nešto nas gura, vodi napred, mi radimo u tri smene. Mi se prepoznajemo!

Kad ne znamo kako da platimo struju, kad smo kivni na sistem,  državu,  vlast,  političare, na prijatelje, supruga/u,  decu, na kolege i tad sa sjajem u očima mi idemo napred.

Pridružite nam se,  nemojte samo sa kritikujete jer kritikovati svako ume. Čitajte jedan po jedan naš tekst upoznavajući nas polako, dodjite da se zajedno družimo, da  razmenimo iskustva!

Poslušajte šta „stariji“ (naravno ne po godinama 🙂 ) blogeri žele da vam kažu

Mahlat- „najvolela bih da svi bloguju, to jest da svi otkriju čari blogovanja“ 

 Ako bih sad trebala da odgovorim šta mi je donelo blogovanje, odgovor bi, pored onoga – beskrajno mnogo zadovoljstva, preispitivanja, sazrevanja u zrelim godinama, bio  – LJUDE.

U međuvremenu, pojavilo se mnogo predivnih ljudi, većinu od njih još uvek nisam upoznala ali među njima ima onih u koje imam beskrajno poverenje iako jedno drugom ne videsmo oči.

Prednost pri viđenjima sa onima koje sam upoznala je – mi smo pre nego što smo pružili ruku jedni drugima već bili ortaci.

Hvala, vam ljudi.

Nego, ja bih najvolela da svi bloguju, to jest da svi otkriju čari blogovanja, naročito oni koji čitaju blogove a nikako da se usude da zaplivaju i sami. Kao da je to neka umetnost…

Povod,  ovog,  po zna koji put napisanog teksta o blogerima,  tviterašima i online prijateljima (vidiš Ivana nisam zaboravila ni vas, moje online prijatelje koji nemaju svoje blogove 🙂 ) je nešto, uh kako da ga nazovem,  nešto izuzetno što mi se dogodilo.

Naime, sinoć, došavši s posla osećala sam se kao zombi. U glavi mi je kovitlao tornado podataka i zadataka, svih onih koje bi trebalo da pozavršavam  za ova dva dana,  kao i  sve ono što sam uradila ili nisam stigla da uradim zadnjih nedelja.

Sedim nemo, bezvoljno,  spuštene glave. Ispred mene, na metar samo,  nalazi se kompjuter. Trebala bih da nastavim, mnogo toga još ima, neću stići, neću uspeti da završim. Neda mi se.

Reših da legnem, no, to ležanje,  ne potraja duže od par minuta. Ne, to nisam ja. Mora se, treba ….

Ustadoh odlučivši da ću samo da pogledam mejl,  nakon čega ću se ipak, bez obzira na sve obaveze malo,  pre nastavka rada,  odmoriti sat dva. Otvaram e-mail i videh poruku. Mojoj dragoj prijateljici je trebala mala pomoć.

– E Vera moja, govorim sama sebi, da nisi ustala, ne bi videla i posle bi sama sebe kritikovala.

Pomoć,  ako  uopšte može tako da se  nazove,  je bilo nešto što sam odradila za dva minuta. Bukvalno dva minuta. Poslala sam jednu DM poruku na tviter i jedan mejl od dve tri rečenice. To je bilo sve.

Ovaj uvod je bio potreban kako biste shvatili sve ono što želim  da pišem u nastavku.

Nakon kratkog vremena dobih odgovor svoje drage, drage prijateljice:

………..volela bih da mogu da ti pomognem konkretno nečim, recimo da unosim te podatke umesto tebe, da ti spremam hladnu nes kafu  ili nešto slično……..

……… Nisam ni blizu sa količinom pozitivne energije, ako se poredim sa tobom, ali sve što imam ide sada prema tebi, možda malo pomogne……

Ovo su reči drage mi  prijateljice,  koju  na moju veliku žalost još uvek nisam imala čast da i lično upoznam. Prijateljice koja nije prvi put pokazala svoju  veliku dušu, razumevanje, želju da da podstrek, da podeli sa mnom teškoće, primi deo tereta na svoja pleća.

Draga moja Amarilis, nadam se da se ne ljutiš što sam deo tvoje poruke ovde objavila,  ti si to zaslužila. Tvoje veliko srce to zaslužuje!

Volela bih svima,  koji nisu u našoj zemlji Blogolandiji,  da pokažem koliko smo mi blogeri jednostavni, obični a u isto vreme tako veliki ljudi.

Volela bih da  možemo da se sakupimo  svi na jednom mestu, ne 30, 40, ne 100 nego 1000, 2000 nas.  Da pružimo jedni drugima ruke, da pogledamo u lica prepoznajući se neizgovarajući imena. Sigurna sam da bi se propoznali. Sigurna sam da bi tim mestom odjekivao veseli smeh, razdragani, na momente veoma bučni razgovori jer mi uvek imamo mnogo toga  jedno drugima šta za reći.

Ono što si ti meni napisala, tih par reči,  za mene je u tom momentu bio nešto neprocenjivo. Nestao je umor, pojavila se suza, srce je htelo da iskoči. Tamo negde, na par stotina kilometara od mene, tamo se nalazi osoba koja mi je dala  malo biserno zrnce snage. Taj biser je svetleo celu noć, odagnao mi umor, vratio mi raspoloženje, elan, volju. Sve ono što sam mislila da ću da uradim za dva dana i to, možda samo, uradila sam noćas.

Danas, pak, želim da se zahvalim na toj ogromnoj energiji koja mi je od srca upućena. Ja znam da je od srca jer ja tu energiju i sada osećam. Ponekad je dovoljna reč, samo jedna reč. Ta reč ume da  bude toliko velika i jaka da nema prepreke koju ne bi mogli u tom trenu da pregazimo, preskočimo, kojoj  ne bi mogli samo da se nasmejemo i produžimo dalje.

Zbog svega ovoga,  verujte mi na reč:

–  Divno je biti bloger. Divno je biti tviteraš, divno je koristiti društvene mreže!

Mnogo je tekstova na netu u kojima možete da saznate zašto bi trebali, kako bi trebali da se ponašate na netu, kako da koristite društvene mreže, kako i zašto da gradite svoju online reputaciju. Ja ne želim da  pišem o tome. Želim da govorim o našim blogerskim srcima. Želim da govorim o našim druženjima, o saznanjima do kojih dolazimo na njima, o vrednim informacijama koja se razmenjuju, želim da govorim pre svega o LJUDIMA.

Kako nisam baš previše vična pisanju, iako to pokušavam već par godina, a još manje  virtuoz na violini, podeliću sa vama neke od skorijih tekstova naših blogera. Čitajte, uverite se i sami o čemu govorim.

Ivana za svoju prvu Bitno prezentaciju govori:

…. Sve u svemu, jedno sjajno druženje. Zbog ovakvih stvari sam ja na društvenim mrežama. Nisam zbog ovoga počela da pišem blog niti došla na tviter, ali taj svet fantastičnih ljudi, druženja i iskustva koji se otvori je zaista neverovatan. I mnogo je vredno…..

Miloš – „važan je utisak“

Ako govorimo o društvenim mrežama gde su svi jednaki, ili je to samo teorija, ne smemo zaboraviti da internet konferencije nisu i ne smeju biti samo Beograd. Vrlo je važno web priču decentralizovati i napraviti je manje glamuroznom biznis varijantom. Sala, projektor, laptop, publika i predavači su sasvim dovoljni za jedan kvalitetan događaj o kome će se pričati.

Miloš – nesebičan gest jednog blogera

,,Čitajte blogove zato što“, ali ću se potruditi da doprinesem dosta više, tako da pozivam i druge blogere da se pridruže akciji jer ,,svi smo u jednom čamcu“ i mislim da je sasvim nepotrebno sugerisati da je potrebno ojačati saradnju,druženje,ispomoć. Sve bi to trebalo da postoji među blogerima, jer blogera kao bloger ma koliko bio ,,jak“ na blogerskoj sceni, uvek će biti jači ako ima još blogera oko sebe.

Kad govorimo o blogerima i blogovima nezaobilazna je tema komunikacije i dijaloga koja se vodi na njima. U par navrata sam doživela na svom blogu, najblaže rečeno „neprijatno iskustvo“ koje je za mene potpuno neshvatljivo. Na prethodnom blog postu, sam izbrisala, jedan sablažnjujući komentar, naravno anonimnog komentatora. Na tekst, gde pišem da je jedan moj, vredan pomena sugrađanim preminuo, stajao je komentar koji ne želim da komentarišem, sem da upoznam buduće blogere da na netu, na žalost,  ima i drugačijih ljudi:

„Šteta. Bolje da je obrnuto, da sada čitamo njegov blog ovde.“

Mada ovo nije baš dobar primer za tekst ispod, jer ovo što se meni desilo, niti je dijalog niti je komunikacija, a iskreno,  želim i da ga zaboravim,  o dijalogu, onom pravom dijalogu  treba da razmislimo malo.

Varagić – „dijalog nije komunikacija sa istomišljenicima“

Od sada, pa na dalje, kada budem pominjao termin dijalog, obavezno ću napominjati da se u stvari radi o dijalogu između osoba sa različitim stavovima, jer kada osobe u djalogu imaju iste stavove – to je dobar start za vežbanje dvosmerne komunikacije, ali to nije pravi dijalog:

Dijalog znači SLUŠATI i ČUTI osobu koja ima drugačije stavove od vas, prihvatiti da postoje drugačiji stavovi, i kulturno nastaviti komunikaciju sa ozbiljnom mogućnošću prihavatanja drugačijih stavova, ako takvi stavovi imaju smisla.

Pored svih naših druženja,  moram da vam kažem,  da mi svi, bez izuzetaka,  mnogo učimo i stalno radimo na sebi. Razmišljamo šta smo i kako uradili a kako smo možda trebali. Razmišljamo šta je sledeće i verujem da je mnogima od nas dan postao prekratak.

Dragana- „Tajna uspeha“

I tad treba (još) više rada. I rizik sočnih voćnih izazova javiće se ponovo. Tako prolaze godine.
S godinama, ako nisi radio, radio i još radio sve je manje za tebe dozrelog voća. Sve je manje i prilika. Polako postaješ sasvim običan. Sasvim isti. Istovetan. Nema razlike između tebe i onog koji uopšte nikad i nije bio poseban! Isti ste. Ali sa jednom razlikom, ti si mogao nešto. A nisi. Mogao si. A nisi.
Robert me je nedavno podsetio na nešto… rekao je: ne postoji ne mogu! Ili nećeš ili ne znaš; u oba slučaja Ti biraš poraz. Jer imaš priliku da izabereš da želiš ili da naučiš.

Dan traje 24 sata. Ima puno i previše sati u godini. Ili premalo. Zavisi od toga da li želiš. A možeš! To je sigurno. Sve je stvar Tvog izbora!

Kad smo kod uspeha, ovaj tekst ne bi bio potpun kad ne bih novom sajtu i njegovoj vlasnici poželela da se brzo i lako popne na najviši vrh  jedne, druge, treće planine. Sigurna sam da je Jadranka osoba sa još mnogo  pravih ideja koja će verujem sve do jedne da  realizuje.

Ovaj blog unos (Shaputalice samo da ti se javim, vidiš da pamtim tvoje reči 🙂 ) je postao već predugačak. Toliko toga bih volela još da kažem a kako baš i ne volim nastavke,  one uporne zadržaću  još malo.

Želim da se zahvalim našem Detozinu na divnoj ideji koju je potpuno sam sproveo u delo. Od ideje, realizacije do distribucije. Malo je ljudi koji su sami spremni da odrade i najmanji posao, pogotovo kad za njega neće dobiti ni dinar. Mada, oprosti Miodraže, ja znam da ovo za tebe nije bio posao, da si sve odradio sa velikim zadovoljstvom, ali ma koliko to zadovoljstvo bilo veliko ni posao nije bio ništa manji.

Tvoja ideja i promocija blogovanja je  nesebičan dar svima nama. Hvala ti na tome!

Za sam kraj, nemojte da zaboravite na predstojeći BlogOpen. Polako nam se približava. Konferencija o kojoj ćete do njenog početka mnogo toga još da čitate,  s toga,  u nekom drugom postu mnogo više.

Vama  upornima, koji ste došli do samog kraja ovog blog posta,  jedna divna pesma Jelene Stojković Mirić 

Suncokreti

jednom  ćemo sve naše vekove
udahnuti
na ostrvu izraslom iz stepa naših usana

skidaćemo med sa saća
slobodnih pera, bez košnica

otkopčaćemo korene stopa naših
sa košulje tla

uplitati zelene torzoe

bićemo vrteške suncokreta
doticaćemo pitomost plavetnih visina

usnivaćemo na obali
prožeti latičasto-žuto-zeleni

pokrivaće nas meke beline
krinolina talasa

jednom ćemo sve naše vekove
odživeti na ostrvu izraslom
iz dušinih pogleda suncokreta.

                                                   Jelena Stojković Mirić

Komentari na tekst:

  1. Dudaelixir каже:

    Živeli blogeri! 😉

  2. Dragana Amarilis каже:

    Eh Verkić šta još da ti kažem!
    Potpisujem Dudun komentar 🙂
    Dodajem – Verkić, živela ti nama!

  3. Miloš каже:

    Verkić, mnogi bi trebalo da se ugledaju na vas!
    Sve najbolje!

    P.S Odličan izbor pesme!
    Poslednji objavljen tekst od Miloš je Svet u kome živimo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge