Zar može da mi bude svejedno?

Za veliki  broj postova, ispiracija su mi ljudi koje upoznah i do čijeg mišljanja mi je stalo, sa čijim mišljenjenjem se  u većini slučaja i  slažem.

Nakon današnjeg tweeta

„Mislim, hajde da isijavamo samo ljubav, pozitivne emocije. Biće nam lepše.“
i  podrške:
„ne mislim, isijavaam!!! RT @torbica: Mislim, hajde da isijavamo samo ljubav, pozitivne emocije. Biće nam lepše.“

prosto ne mogu a da ne pokušam bar (biće mnogo teško) da napišem šta je to u meni zbog čega sam ja uvek nasmejana, zbog čega sam veliki optimista,  zbog čega gledam sve s one lepše, vedrije strane i zbog čega veliki broj  ljudi prosto i jednostavno VOLIM. Kažem da će da mi bude teško, jer o ljubavi se ne piše, ljubav se oseća!

U kući, pardon stanu, mnogo toga mi  nedostaje. Od sudopere, pa nadalje…….  da ne nabrajam, ne bih ni umela ovako na brzinu.  Nije mi lako zbog toga, kome bi i bilo kad u današnje vreme mora da perka u šerpama, šerpicama i kojekakvim kondirima. Ljutim se ja zbog toga, ne bi bilo ni normalno da je drugačije,  gledam u one „rupe“  u kuhinji koje treba da se popune,  a nikako to neće same 🙂 . A onda, u nastupu svih vrsta emocija, od ljutnje do tuge, pogledam uveče u svog supruga. Zastane on tako na vratima, umoran,  jedva drži oči otvorene,  pogleda  u mene, zna on, oseća, čita me kao bukvar,  nasmeši se, lice mu se ozari, zagrli me i …. šta da vam pričam?

Ma ko šiša tu rupu izmedju šporeta i zamrzivača, ko šiša sve kondire sveta, dajte mi  ovamo, nasmejaću se i njima! Pored tog pogleda, pored osmeha čoveka koji radi po ceo dan, koji  pored svih napora ipak dođe veseo i raspoložen,  kakva ja mogu da budem? Guram sve nevažne stvari u stranu, ostavljam sve ružno iza,  jer i ta rupa naprosto,  u tim momentima ima svoju  draž.

Na poslu pak, u toku radnog vremena, vrata kancelarije mi otvori „milion“  ljudi. Tu su profesori, deca, roditelji. Svako zatraži neku sitnicu. Svako nešto pita. Sada ćete sigurno da kažete: – pa to ti je posao. E pa nije. Mnogo toga što uradim nije moj posao. Ali, uđem ja u zbornicu i čujem:

– nije mi jasno kako uvek može da bude  nasmejana, kako joj nikad ne dosadi, ma ja bih sve nas oterala …..

I zar to nije dovoljan razlog da sam baš takva kakva sam, zar to nije dovoljan podstrk da radim još više, zar mi posle takvih reči  nešto uopšte i sme da bude teško?

Ili čujem:

– Ja bih volela da vi uvek ostanete ovde kod nas!

Kad je neko sa vama šest meseci, tada ne možete a da ga već ne upoznate.  Ljudi  se veoma brzo menjaju, dobro to svi znamo. Od dobrice postanu nadžaci, od umiljatog stvorenja postanu nabusite osobe. Ali kad vi,  nakon dosta perioda čujete jednu takvu rečenicu,  koja mnogo toga govori,   kako bi bilo šta moglo da vam smeta ili nedaj Bože bude teško?

Nakon posla,  odem u kancelariju stranke. Svi već znate da sam dosta aktivna i nemam  tu šta da  krijem.  Pre nego nastavim,   moram da vam kažem,  da sam ja osoba koja  oseća  izuzetnu privrženost i vezanost za ljude sa kojima je. Jednostavno, tamo gde sam,  dajem celu sebe. Tako i na ovom mestu.

Napadnu me tu telefoni, pitanja, svi nešto traže, brdo papira se odma stvari oko mene. Dođe meni  ponekad  i da  viknem, ma i viknem bome, dođe mi ponekad i da napustim sve,  al’ onda se pojavi neko ko kaže:

-Verka, hoćeš li ti Verka …… ,

pri tom mi se nasmeši  blago, potapše po ramenima i da li ja onda mogu da kažem –  neću?

Da se razumemo, nisam ja ni mutava ni blesava, znam ja da je većini  ljudi  koji mi se obraćaju na ovaj način stalo do mene kao do lanjskog snega,  da će isti ti ljudi odmah nakon obavljenog posla  na Verku da zaborave, da im ni na kraj pameti   ona  posle neće  da bude, niti će igde da je spomenu, ali  to govori o njima ne o meni. Verka je jednostavno takva i kako onda da budem ljuta?

Sretna sam kad uradim, odradim, kad nekom izmamin osmeh na lice, sretna sam kad me neko zagrli, pohvali, kad traži savet od mene, sretna sam kad osetim da sam potrebna. Nije mala stvar nekom biti potreban, ma kako ko na to gledao!

Pored sveg goreg navedenog  imam i izuzetno zadovoljstvo da se sve češće družim  sa ljudima sa tvitera. E tu tek dolazi ono lepo. Svaki taj susret prepun je emocija. To se jednostavno i oseća i vidi. U pokretu, stisku ruke, zagrljaju u priči, u osmesima.

Ako do sada nisam bila dovoljno jasna zašto uvek govorim o toj  svojoj  velikoj ljubavi prema tviterašima,  pa vam se u momentima čak činim patetična,  ili ne daj Bože kao osoba koja se šlihta, zaboravite odmah na sve ovo, imate gore onaj crveni krstić i zatvorite stranu. Ja sam ponosna na ta svoja poznanstva,   ne stidim se svojih osećanja koja su od samog početka ista  i ne menjam ih kao zmija kožu i ne dozvoljavam da se iko sa njima šali ili sprda.

Zašto? Pitate me  – zašto?

Zar može  meni da bude svejedno kad vidim  @Akija da hoda između ovih naših zgrada u sred mraka,  tražeći moju u želji  da me upozna? Zar može da mi bude svejedno  kad vidim njen iskren osmeh kad me je ugledala? Zašto bi jedna mlada osoba tražila ženu mojih godina?  ……… Pa zar može da mi bude onda svejedno?

Za može  da mi bude svejedno kad @Marija28  u Somboru,  usred predavanja zastane   ugledavši me na vratima,  potrči prema meni i svom snagom  me zagrli?

Zar može  da mi bude svejedno kad vidim  @Shaputalica opuštenu u mom  skromnom domu, kad vidim da joj je svejedno da li se tušira bez tuša 🙂 , (kako je to uspela ni danas ne znam), kad ležimo na krevetu i još dugo nakon napornog dana  čavrljamo  o svemu?

Zar može da mi bude svejedno  nakon što me @PoslednjiSkaut  iznenadi i uruči novu tastaturu i miša znajući da je moja potpuno izlizana, a miš da mi skakuće bezveze? On se setio našeg razgovora!  Zar može da mi bude svejedno?

Zar može  da mi bude svejedno nakon  saznanja da su neki od tviteraša,  dolazeći na prvi tweetupSO,  stajali pred vratima osluškujući koliko nas je u sali, kad su im  suze u očima zasijale kad su ušle unutra i videle da je sala puna, da će tweetup da uspe? Zar može da mi bude svejedno? Uspeh, njihov, moj, potpuno je svejedno, mi smo svi jedno biće u tim momentima. Nije sad da negde nema i medju nama zavidnosti i ljubomore. Nije sve baš tako sjajno, ali ja to NIKAD nisam osetila. NIKAD! Zar može da mi bude svejedno?

Okružili ste me ispred muzeja (da ne nabrajam sada sve vas,  kako nekog ne bih izostavila)  i darovali mi predivan buket cveća! Ja stojim s buketom,  vi oko mene u mom Somboru.  Zar može da mi bude svejedno?

Zar može da mi bude svejedno kad mi @Charolija pošalje pare kako bih ja mogla da dođem kod nje  (alo,  da ja dođem kod nje) i kad  njena deca skakuću oko mene   kako bi mi seli  u krilo?

Zar može meni da  bude svejedno kad  mi @torbica kaže:

– Možeš ti to Verkić, samo napred?

Zar može  da mi bude svejedno kad mi @grineta , @sarahstory, @Lunjalica  i Duda Eliksir sakupe i pošalju pare da popravim kompjuter?

Zar može da mi bude svejedno kad imam zadovoljstvo da budem pored mladih, divnih  ljudi:  @presSanja, @jevrak , Dragoslava, Darije i  @iggybg  koji pričajući  sa mnom meni toliko toga pružaju. Zar može da mi bude svejedno kad u tom razgovoru osećam da im nisam dosadna, da imaju lepo mišljenje o meni? Zar to nije potvrda da sam upravo onakva kakva i treba da budem?

Zar može  da mi bude svejedno kad me @tapavicki doveze kući  a @_zubarica i isprati iz kola,  pitajući me da li mi je dobro,   i to u mom Somboru, ne u Novom Sadu, u mom Somboru!

Zar može da mi bude svejedno kad mi  @milosdjajic pošalje poruku:

– Lep dan ti želim!

Zar može da mi bude svejedno kad @banegrbic  došavši u Sombor prilazi prvo meni i uz predivan osmeh kaže:

– Gde si Verkić? Ne nismo se pre toga nikad videli, ali taj pozdrav, taj srdačan uzvik, predivne reči koje čuh nakon tog dana:

– Ti si moja, misleći pri tome na posao, zar to nije potvrda, zar može da mi bude svejedno?

Mnogo, mnogo još primera bih mogla da vam navedem, međutim nisam sigurna ni dovde da ste došli, ali svi oni koji me poznaju, znaju da ću ja već da pronađem način da spomenem sve ono lepo što mi se dešava.

Moj život je ispunjen! Ponavljam, mnogo toga nemam, ali imam ono najvažnije  i najvrednije. Bez obzira na probleme, dovoljno je da se okrenem, da pogledam oko sebe  i vidim, zaista vidim   sve nešto samo lepo, kako to naš twitter Deka kaže!

Komentari na tekst:

  1. Mis Dejzi каже:

    Ti znaš da ja znam, da ti nikako nije svejedno:)
    Bila je zima i kišan dan. Jedan stari hodočasnik je krenuo preko mosta u podnožju Himalaja, kada ga je sreo čuvar prelaza: „Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom nevremenu?“ Starac mu je veselo odgovorio: „Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati.“

  2. Deda каже:

    Stalno razmisljam na ovakav nacin i cesto pisem poput tebe o ovim stvarima, desavanjama, ljudima.
    Jednostavno #neprocenjivo!
    Poslednji objavljen tekst od Deda je Novi Sad u pokretu

    • Verkic каже:

      Veoma je teško opisati sva ta osećanja. Ja lično sam postala svojim off prijateljima već dosadna sa tviterašima, ali kad neko od vas dođe u Sombor i kad imaju priliku da sede i oni sa nama i sami počnu da menjaju to mišljanje. O vama se i van „naših krugova“ pričaju divne priče! Moraću da ih ispričam jednom 🙂

  3. zelena каже:

    ..i sta da dodam…cut! 🙂
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Mom ocu

  4. Sandra Kravitz каже:

    ja mnogo volim tvoj optimizam! :*
    a za optimizam ne treba razlog, niti bi iko trebalo da se pravda zašto je uvek nasmejan i zašto veruje u sebe, u sad i u sutra…
    Poslednji objavljen tekst od Sandra Kravitz je Mesec štednje, banke i društveni mediji [Prezentacija]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge