Davno zaboravljena muzika – I deo

Mnogo drag mi blog sinoć i njegov zadnji tekst me podseti  na staru zaboravljenu kućicu, miris dunja uredno poslaganih  na vrh šifonjera, toplinu one druge dunje (onu s kojom se pokriva),  s kojom sam se borila davno nekih tamo….. Uveče umotana, dobro zašuškana i ututkana sa svih strana zagrljena njenom toplinom, ujutro   svo perje  iz nje obavezno samo kod nogu……..

Vratio me u prošlost, u vreme kad sam imala 16 godina. Ludo dečije doba,  vreme  drugačije od današnjeg. Bili smo samo deca,  još uvek mala,  nevina, bezbrižna  koja se igraju „fota“, „neka bije bije“,  „izmedju dve vatre“.

Ono što je mene odvajalo od svih vršnjaka bilo je moje,  u odnosu na druge,  mnogo ranije sazrevanje . Neimaština u porodici, odnosi tata-mama, njihove svadje i brat i sestra stariji od mene 12 i 10 godina su me naterali da pre svojih drugara  mislim na neke sasvim druge stvari, da se mnogo manje smejem, da prestanem da budem dete.  Jedina želja, beć tada mi je bila da se što pre udam, pobegnem iz te kuće, pobegnem od……

Svake godine sam jedva dočekan  letnji raspust provodila   kod svoje tetke u jednom malom  gradiću  na 60-tak kilometara od svog rodnog mesta.

Volela sam taj gradić, njegove široke ulice, volela sam Tisu u kojoj sam naučila da plivam čuvajući se brzaka i virova, volela sam  njegovu  stazu na hipodromu  gde sam prvi put sela na malo motorče uzeto od tetke bez pitanja, volela sam mali parkić sa ljuljaškama gde sam prvi put dobila nevin poljubac u obraz, gde mi je dečko prvi put rekao: – oženiću te samo da prodje vojska, čekaćeš me?

stara_tisa

Ne znam da li i danas postoji ta mala kućica od čerpića koju su moja tetka i  teča sazidali  sami, puna slika koje  je on  sam slikao, puna brodova koje je strpljivim rukama stolara izradjivao, puna prelepih raznobojnih cvetova leti u drvenih visećim ljuljaškama, malim drvenim  ručno izradjenim klupama, bambijem usred te mirisne baštice.

Mala kućica, njih dvoje (bez dece), uvek šrisutan miris tečinih  tutkala koje je  topio u nekim  limenim konzervicama, piljevine i strugotine od drveta  ali i umilne muzike sa tambure koje je tako dobro sam pravio, reči starogradskih   pesama i njihovih zagrljaja prepunih  ljubavi. Skroz različito od onog  što sam u svojoj kući od malena gledala ……

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge