Davno zaboravljena muzika – II deo

Šta je život?  Sudbina, splet okolnosti, situacije u koje upadamo,  čijom voljom….?  Da li su to samo svakodnevne istkane pričice koje nas vode nepoznatim putevima a mi u njima samo obične  lutke koje neko vuče za konce,  ili je jednostavno sve ono što moramo da prođemo, doživimo, proživimo i na kraju da ostavimo za nama.

Da li  ipak……  nešto što jednom ne uradimo,  negde tamo kasnije…… moramo ……? Da  li sami sebi namećemo takve situacije  ili to život udesi tako ………

Za sve ove godine mnogo sam se puta zapitala da li sam pogrešila……. da li bi sada drugačije živela da  tada,  te davne godine nisam bila……da sam  drugačije  razmišljala…… manje bila sujetna.

Još uvek se živo sećam tih svojih 16 godina. Bezazlene ljubavi, šetnje pored Tise, prelaska preko prevodnice gde bih se grčevito držala za njegovu ruku, šetnje kroz parkić,  crvenila na licu i …….ljuljaške. Jedne male u crveno obojene ljuljaške, mene u njoj dok bi on stojeći pored mene zaljubljeno me posmatrao. Sve ono o čemu smo  tada pričali otišlo je u zaborav, talasi i huk Tise bili su glasniji.

Sećam se  njegovog odlaska u vojsku,  svakodnevno slanje razglednica na kojima su obavezno bili zabljubljeni parovi zagrljeni, priljubljeni jedno uz drugo i jedno slovo samo. Na svakoj od njih. Nije bilo teksta nije bilo ničega sem jednog slova i to svaki dan drugog. V….O……L….I….M….T….E.

Prošle su dve godine, mali devojčurak,  sada već  devojka,  sa dugom prelepom talasastom kosom,  u  svom gradu samo jedna od mnogih devojaka, ali tamo u tom malom mestu princeza  oko koje su se okupljali, kojoj su se divili, koja je bila u centru pažnje.

Ugledah njega…….i…….svi moji snovi nestadoše.  Ugledah mog…….ne….. ugledah muškarca .. ne,  ugledah nepoznatu osobu u kariranoj košulji, sivim širokim,  tako klasičnim pantalonama. Nije to više bio onaj dečko koji me je držao za ruku, koji je govorio kako će da me oženi kad završim školu. Mala princeza je ostala razočarana.  Da  li je ona o ovom sanjala? Ne,  nije. To nije bio mladić u farmerkama, ne on nije imao patike, on nije…….neće ona to. To je samo sada jedan nepoznat dečko sa sela, neko ko…….

Prodje još mnogo godina nakon toga. Iza mene jedan brak…… i koja slučajnost 16 godina još. 16 godina sa dečkom iz mog grada, sa sportistom,  sa nekim ko je nosio farmerke,  patike, neko  ko  je bio ono što sam želela……..ali i ono što je moralo da se završi.

Za tih 16 godina i mladić sa sela se oženio, dobio dve devojčice, jedna se zove  Vera, a žena….. kažu….. podseća likom i stasom na …….  Slučajnost,  potreba……..ko će da zna.

Rastava braka,  za mene bolna, nije to mali period ….. nije uvek sve bilo ružno……iza nas mala devojčica od nepunih 16 godina……iza nas sećanja na more, na druženja, na sve ono što nas je vezivalo toliko godina. Pored mene majka na samrti.

U mom životu tada  samo tuga, samoća, dani  ispunjeni suzama,  čežnjom,  za toliko potrebnom toplinom, za zagrljajem voljene osobe. U jednom takvom danu iz razmišljanja me trgne  zvonjava telefona.

– Vi ste Vera.

– Da ja sam.

– Znaš li ko te zove? S kim pričaš?

– Ne,  zaista ne znam.

– Vera…… Vera…. ja sam….. tišina. Užasna tišina s jednog i drugog kraja žice. Pred očima mi u tom trenu prelete slika mladića u klasičnim pantalonama, u kariranoj košulji, pred očima mi se stvori slika ljuljaške, slika…….

– Kako, otkud ti? Glas tih, ne liči na moj.

– Primi moje saučešće. Znam umrla ti je nedavno mama. Znaš,  došao bih ali,  nije bilo primereno tada, a posle….. sada…. znam …….sama si. Razvela si se.

U tom trenutku čula sam grčevit plač. Neko je plakao glasom koji odaje svu gorčinu i tugu života……Tek kasnije sam shvatila da je moj, da sam  to ja bila i tek mnogo kasnije toga dana postala sam svesna mog odgovora ……..

– Da,  sledećeg dana biću ……. doći ću.

Ne shvatajući mene, njega, život, ne shvatajući tada zaista ništa……  ne razmišljajući o ničemu,  ujutro krenuh.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge