Fenix, gde su ljudi LJUDI bili!!!

Devet sati, jutro godine neke……….. meseca nije bitno kojeg……..bilo koji je mogao da bude.

– Vera, brzo, ‘ajde ustaj. Četiri porcije oslića, 6 pomfrita i 3 porcije girica –  čujem  kroz san.

– Ma koji vrag, kakav oslić, šta buncaš?  Mišo ti si lud, pusti me, tek što sam zaspala!

– Ej………….. ne zafrkavaj, čuješ li me……….aloooo –  drmusa me spodoba od mog devera stojeći pored mene kao utvara koju nesvesno pokušavam rukama mlatarajući oko sebe da oteram iz sobe.

Dve godine je već kako smo suprug i ja otvorili prodavnicu i malu kafanicu u jednom seocetu kraj Sombora u kojoj smo  pekli ribu i pomfrit. U nedostatku kuhinjskog prostora, jelo sam spremala u našem stanu i preko dvorišta prenosila u drugi deo kuće gde se nalazila kafana.

Skočim gundjajući, pričam sebi nešto u bradu ni sama ne znajući šta. Jedna za drugom reči  izlaze, para iz usta se širi (nismo ložili u tom delu našeg prostora), ……….ama hladno je……….ko sad hoće,  šta hoće, ko je taj biser …….gde  je njemu riba pala na pamet ranom zorom? Alooooooo ima li on  svoju ženu, kuću?

Gundjam ja i dalje i oblačim  se na vrat na nos. Guram obe noge u jednu nogavicu farmerki. Padam te na nos, te ledja. Izbauljam nekako iz sobe,  umijem  se na brzinu,  uzmem nož i počnem besno da gulim krompir.

– Ko izmisli krompir samo?  Ko ga donese, prenese, kako ne istruli sav? Ma vidi samo već kreću klice…….a ovaj, kako ovo da očistim,  na šta  ovaj tek liči?

Šest porcija, o majko moja,  šest ljubavnica  imao,  pa redom od jedne do druge. Najeo se slatko  kod svake od njih kad ta tvoja žena kod kuće nije u stanju ni pomfrit da ti spremi.

Jedva sam se nekako smirila, a bome i od onog silnog besa i rasanila.  Potrpam  sve  šta je gde  trebalo. Ispečem  lepo, složim tanjire k’o cepanice jedne do drugih i krenem preko dvorišta. Uđem u restoran i kulturno pozdravim sve. Šta ću jadna? Poslužim ljude i pobegoh do peći iz koje se širila prijatna toplota.

Samo što sam se malo zgrejala kad začu otvaranje vrata prodavnice. Kod nas je vrata bilo na sve strane. Nikad nisi znao odakle će ko da te iznenadi.

– Veeeja – zove me  žena koja je imala  malu govornu manu.

– Veja, pomagaj! Gde je Mako?  (radi boljeg razumevanja: „Vera gde je Marko“)

– Nije tu, treba ti nešto?

– Aj nadji ga, oma! Miko jeko da oma donese Vagini ono puce.  – Dosta dobro sam razumela sirotu ženu, ali ovog puta sam gledala belo u nju, dok je dever meni iza ledja umirao od smeha.

– Ček, ček, stani, polako, ajd Miko je Miško (ovde kod nas imena sve na M: Miško, Marko, Miša,  Mišika, ne možeš mnogo da pogrešiš) , to znam, al Vagina i puce???

– Ama Veja, ne moj zebavat.  Miiko jeko  da se Vagini oma donese  puce! – Ponavlja ona još brže i glasnije pokušavajući da mi obrasni šta treba i kome moj suprug  da uradi, tj. odnese.

E baš mi lepo počeo dan. Šta sve  do kraja može da se desi  ni Kusturica ne bi mogao da  izrežira. Do 6 ujutro sam radila sa suprugom. Skljokala se nakon toga u krevet a onda  me probudili mahajući   mi  smrznutom ribom ispred nosa.

Ranom zorom gulula sam krompir izigravajući kuvara i malog od palube, pri tom, sklanjala tanjire od sinoć, da bi sada tražila izgubljenog muža da mu objasnim kako pod hitno  komšinici Angelini treba da odnese neko jebeno pruće koje je dan pre toga sekao kod Miška.

Uđem konačno u kuću. Do 13 časova sam slobodna, sem u slučaju vanrednih vapaja svog devera u vidu:

– Pomagaj,  ne mogu da izađem na kraj sa ……..

Slobodna 🙂 , kako se uzme. Za to „slobodno“ vreme sam morala da nahranim i napojim kravu i junicu, jednu kozu, jednu svinju i vrag zna koliko zečeva, ta mog kucu i čopor mačaka,  što  komšijskih što naših, da očistim sve njihove obore, štale i svinjce, kućice,  kućerke i kaveze,  te da se istuširam i spremim za popodnevnu i noćnu smenu.

Krenula sam  tako u štalu, kad,  krava leži, vire male noge iz nje. Jao meni i kuku, ova naša Mica rešila danas da se poradja.

– Mišo…..Marko….ljudi!!! –  prestravljena vičem ja iz sveg glasa.

Štala daleko, ne ču mene niko, krava se prepade više nego ja, gleda me mutavo,  blesavo i tužno samo što mi ne kaže:

– Jadna ja sa tobom!

Sagnem  se  i uhvatim  za noge malo telence, htedoh da povučem, al’ srećom one nožice sluzave, pa mi iskliznu iz ruke. Istrčim napolje, i dalje vičući.

Pojavi se konačno i moj dever, istrčaše i oni ljudi sa svim viljuškama u rukama kao da su u boj krenuli. Stojim ja pred njima zadihana.

– Krava, krava,  da vidite samo, ajme meniiiiii,  gde je Marko? Mišo traži Marka! A vi? Šta me gledate? Požurite, ajde idemo!

Mnogi od tih ljudi behu iz Sombora došli, kravu možda živu u životu nisu videli te me gledaju u čudu kao da sam s Marsa pala.

Pojavi se konačno od „Vagine“ i moj suprug, odosmo mi u štalu,  kad,  malo slatko crno telence leži pored krave. Krava bila  starija, navikla ona na silna telenja, a kad je videla  mene onako izbezumljenu,  jadna se sva isprepadala, pa ko veli da ja to sama sve odradim. Bolje neg’  imati posla sa ovom mojom gazdaricom.

Naravno, sad već po običaju, selo je to ipak, gazda mora da počasti. Vratimo se mi svi u kafanu, daj pali radio, sipaj piće, razveze se veseo razgovor. U selu se brzo pročula novost. Dok si dlanom o dlan napuni se ona naša kafanica, povede neko pesmu, jednu, drugu…… naručuje se piće, spojiše se stolovi, sam Bog zna ko tu više šta plaća.

U jednom momentu, jedan od gostiju zapeva našu himnu. Kao po komandi, svi ustajemo. Tek pristigli iz štale, svečano stojimo s desnom rukom na srcu. Himna se čuje pet ulica dalje. Bili su tu ljudi u čizmama, blatnjavim od gacanja po našim seoskim dvorištima, bili su tu ljudi u papučama koji su samo prešli iz svojih kuhinja kod nas kad su čuli  da častimo, a bilo je i gostiju  iz Sombora koji su nas u čudu gledali, ali su nam  se drage volje odma pridružili.

Rodjena u gradu, odrasla u njemu,  ne naviknuta na ovakva dešavanja gledala sam sa blagim osmehom na licu sve te ljude oko sebe. Starosedeoci, „dodjoši“, izbeglice. Pekla se riba, telila se krava, a već u sledećem momentu svi zajedno zapevasmo „BOŽE PRAVDE“. U takvim trenucima zaboravlja se na umor, na danonoćni rad, zadoravlja se na sve. Nema nikakve razlike medju nama.

Ta naša kafanica, nalazila se na kraju sela.  Sedeći u Fenixu pogledom si mogao lutati celim seoskim atarom. Umesto stolica klupe su bile, koje je moj suprug sam napravio. Umesto jastučića ćebad samo, umesto pločica, stari u žuto obojeni drveni patos, umesto toaleta poljski WC, papir okačen na klin, mala tučana pećka u koju su  svi gosti redom stavljali drva.  Poseban je to ritual bio. Umesto ispeglanih i uštirkanih stoljnjaka, samo dobro oribani drveni stolovi.

Dolazili su ljudi direktno sa njiva, umorni, gladni, crvenih očiju od vetra, miris nafte se često širio prostorijom.  Izvodili bi muževi svoju  ženu i decu,  dovodili ih iz okolnih sela, iz Sombora, dolazili su poslovni ljudi sa svojim klijentima dovodeći ih na ručak ili večeru. Skupljala se omladina i sedela sa nama do ranih jutarnjih časova. Dolazila je granična policija, inspektori, ljudi sa kamerama želeći da  sačuvaju  taj, samo naš delić sveta,  u koji smo ih primali  prijateljski pružajući im ruke.

Niko od njih nije želeo ni  dozvoljavao da se bilo šta menja. Voleli su se zavaliti u klupu, podići umorne noge na nju, voleli su pojesti oslića, ligne, girice, nadaleko čuven pomfrit. Voleli su preći par koraka u našu  malu prodavnicu, uzeti semenke, kikiriki, čips i slatko grickati uz najjeftinije piće u kraju. Voleli su pričati sa nama, požaliti se.

Voleli su razumevanje koje bi pronašli u našim očima,  naš vedri duh, voleli su  kad moj suprug zapeva, kad se čuje nešto veće i lepše od samog glasa, kad se oseti duša i srce, patnja i bol, tuga i radost. Voleli su kad vide  nas dvoje da plešemo.

Žene su znale gde da traže svoje muževe, majke su znale gde da traže svoju decu uveče. Svi su dolazili u malu kafanicu na kraj sela, njihov Fenix,  gde se pio viski, i stomaklija, vinjak  i kola, gde se pio vermut i pivo, gde se sok mogao kupiti na litre, gde bi noću gazdarica znala peći kokice, gde se peklo prase na ražnju, kuvala riba u kotliću, mesilo domaće testo, gde se pomfrit jeo u ogromnim količinama, gde je kapija uvek otvorena bila…….. gde su ljudi,  LJUDI bili!!!

Komentari na tekst:

  1. šapke каже:

    Opičiš me tako nekom nostalgijom da mi se odma’ plače, ko da sam bila tamo…

  2. Charolija каже:

    Hoću i ja kod tebe u kafanicu. 🙂 Neću da te maltretiram ranom zorom, ali noćom hoću. 😆

    • Verkic каже:

      Mogu samo da te zamislim 🙂
      Tamo si mogla i onim tvojim aero busom da dolaziš, padobranom da slećeš. Pored je bila ogromna livada. Jest da je malo najero stajala, al’ to valda ne smeta. Jedino što bi trebala je da dobro izračunaš koordinate da ne bi sletela u Madjarsku 🙂
      Nacrtala bi ja tebi veliki crveni krst, ma ništa ne bi morala da se sekiraš 🙂 , samo da ateriraš

  3. […] This post was mentioned on Twitter by Tamara Gočmanac, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Fenix, gde su ljudi LJUDI bili!!!" http://bit.ly/bwdYsP #verkic […]

  4. zelena каже:

    Joj sto bi bilo lepo da kafanica jos postoji pa da se ova bagra blogerska skupi, pa…trk u poljski wc, e da te pitam, a jel` moze i u livadicu, ne mora bas tamo a? 😛 😆
    Prelepa secanja, mirisu majku ti…

    • Verkic каже:

      Može i livadica, i kukuruz i žito, odvolje ti. Oš’ da žari, oš da ……..
      Sećanja…. da, prelepa……nadam se da sam bar malo uspela dočarati, preneti, jer onaj ko tamo bio nije
      taj ne može zaista razumeti o čemu pričam. Ta atmosfera ….to…… i danas ljudi pričaju kako im je bilo prelepo

  5. crna perla каже:

    Verkić, sa smeškom i uživanjem sam pročitala ovu tvoju priču. Mnogo sam se dobro osećala, lepo si prenela čitav doživljaj. Stvarno, čula sam kako vatra pucketa i najstvarnije-jede mi se pomfrit sada:-) A ono telence,ih.. Skoro ne videh nešto sladje 🙂

    • Verkic каже:

      Umetnik sam u pravljenju pomfrita samo da znaš!
      Za telence šta da ti kažem. Još kad se oteli, pa onako mokrog ga uzmeš……predivno. Imala sam uvek želju izljubiti ga 🙂

  6. SanjaKokica каже:

    Predivno. Koliko je malo čoveku da bude sretan i pored mnogo rada, malo para. Potrebno je samo veliko srce i duša, dobra volja…koju veoma često, zaboravimo u nekom ćorsokaku…

  7. Jelena Milosevic каже:

    Kada cemo u kafanicu ?:)

  8. Negoslava каже:

    Kad me ovako razgališ, pa se uvek nekako potrefi da to bude uveče,nekako nemam one fine reči kojima bih ti rekla kako se osećam. Samo mi osmeh treperi na licu i gledam u taj plamičak vatre i mirišem pomfrit i ribu i ….vidim tele i ljude, i poljane i selo i kikirikesemenke i..sve. Hvala ti.

  9. OljaKa каже:

    Ovakve priče me još više učvrste u verovanju da svi koji su živeli ili rasli van grada imaju divna sećanja, životna i plemenita.
    Predivno 😉

  10. čestitke каже:

    stvarno lijepo pises moglo se ovo pretociti u knjigu
    Poslednji objavljen tekst od čestitke je Poruke za vjenčanja

    • Verkic каже:

      Hvala na lepom mišljenju, međutim daleko sam ja od nekog ozbiljnog pisanja. Jedina moja vrednost, koju bez imalo lažne skromnosti mogu da istaknem je što pišem iz srca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge