….i nije sve tako crno!

Mnogo puta do sada htela sam pisati o sebi,  svom detinjstvu…..o svim  prošlim danima. Ponešto jesam ali…. šta pisati kad se iz najranijeg detinjstva sećaš  leta, stolice nasred dvorišta i tate koji te  tera da sviraš  „posadivši“ te  da sedneš sa harmonikom u krilu,  veće nego si sama, jer……pa  Bože sve  komšije su morale  čuti kako njegovo dete sa šest godina svira „Marš na Drini“……. Mrzela sam tu harmoniku, mrzela sam uostalom kao i svako dete sve ono na šta ga primoravaju. Zavolela sam muziku posle i nije bilo više sve tako crno.

Šta pisati kad se sećaš polaska u prvi razred  i  mame koja je  već drugog dana morala ići kod direktora na razgovor jer jedino ja nisam imala kecelju. Kako prebroditi sram koji me je obuzeo slušajući  učiteljicu koja govori : – ako tvoji roditelji  nemaju uslova da te školuju nek te onda ispišu. I danas mi te reči odzvanjaju u ušima, sada imaju svoje značenje, a tada,  ta mala devojčica,  bila je postidjena a ni svesna nije bila zbog čega. Smisao reči nisam shvatala.  Sećam se  samo da sam došla iz škole, stavila sve knjige jedne na druge i rekla mami da ih  proda jer ja više neću u školu. Posle, ta ista učiteljica me je neizmerno volela. I eto opet nije sve crno bilo.

Šta pisati kad se  sećaš polazaka u  školu i mame koja ujutro sa tužnim osmehom na licu maže jedno parče hleba sa krem sirom kojeg obožavaš i voliš iznad svega, a  dobiješ  samo jedno jer i sutra treba nešto jesti. Danas neizmerno volim krem sir i ne treba mi više od jednog parčeta – i opet nije sve tako crno.

Šta pisati kad u četvrtom razredu osnovne škole  se penješ  uz školske stepenice a čuješ smeh dece iza sebe jer su na tebi štrikane pantalone koje je mama isplela od tatinog starog džempera i to dodavši jednu nit neke tanke vunice pa su bile boje za koju  ni danas nemam drugo ime do  šatirano braon. Sve devojčice u novim suknjicama, pantalonama,  tebi se rugaju…. ali sećam se i  jedne devojčice, Vesne Spasojević, kako govori : – ma šta hoćete, bar su čiste. Opet nije sve crno bilo!

To su sećanja iz osnovne škole. Da li je to za pisanje? Da li to treba pamtiti? Da treba, jer život nije uvek samo crn.

Šta pisati o porodici gde si najmladji član i koji kao takav ne sme ni da zucne.  Gde su ti sestra i brat išli već u srednju školu kad si ti počinjala tek osnovnu. Gde si morala sedeti na kauču tiha, bez reči igrajući se jedinom igračkom koju si imala, malim medom,  kojeg ti je baka kupila kad si se rodila, dok su druga deca…… Sad imam kompjuter i još uvek tog malog medu i nije sve tako crno.

Šta pisati kad se ne sećaš ni jednog nedeljnog ručka bez svadja roditelja, ni jednog ulaska oca u kuću a da je bio trezan, kad se sećaš maminog jecaja iz susedne sobe, kad je  boravak u bolnici od mesec dana bilo jedino mesto gde sam se  smejala. I dok sam se smejala,  već nije sve tako crno bilo.

Šta pisati o danima kad sam bila devojčica od 16 godina, a ni u bioskop nisam smela ići jer  tamo se toliko loših stvari dešava. Kad sam sa prvim sumrakom morala biti kod kuće, kad sam nosila suknje ispod kolena a moje drugarice malo ispod gaćica. Kad su mi jedino lepi trenuci bili kad bih otišla kod tetke u posetu za vreme letnjeg raspusta, gde bi mi ona one dve suknjice koje sam imala skraćivala,  a pre nego bi kretala kući vraćala na dužinu koja je morala biti. Zato sad nosim suknje iznad kolena i nije sve tako crno.

Šta pisati o 16 godina dugom  braku sa čovekom koji kako sam prijateljici nedavno rekla,  bio zaposlen  na neuropsihijatriji umesto da se lečio tamo. Ali zato sam postala majka prekrasne ćerke i  nije sve tako crno.

Šta pisati o vremenu od pre četiri godine kad sam bila nepokretna šest meseci, kad me je drugi suprug morao kupati i ono malo što sam uspevala da stojim morao držati da ne padnem. Kad sam sa svojih 40-tak  godina gledala kako on kuva, usisava dok ja sedim nameštena uz naslon od kauča jer to je bio jedini položaj u kom sam mogla biti, u kom sam provodila i dane i noći. Sada igram twist i nije sve tako crno.

Šta pisati……a da ne bude tužno jer ja nisam tužna.  Bez obzira što je život ove  džepne venere  uvek bio stalna borba ja sam uvek nasmejana i do sada je malo ljudi znalo uopšte kroz šta sam prolazila jer život ne sme da bude samo crn.

Mnogo nesreće na ovom svetu ima, mnogo tuge, mnogo  teških  sudbina….. Ako ne mogu menjati svet, ovu vladu, ove jebene političare, ako ne mogu naterati glupe da misle,  mogu menjati sebe. I celog života to radim, sa osmehom na licu. Svaka nedaća me ojača, iz svake izlazim  kao pobednik.

Ubedjena sam da sve loše što je trebalo da se desi je iza mene. Ubedjena sam da u susret meni mogu ići samo lepe stvari, dogadjaji, ljubavi, prelepa druženja s’ pravim ljudima. Dokaz svemu tome je i ovaj blog, dokaz ste svi Vi moji verni posetioci, prijatelji, followeri.

Noćas se navršava tri meseca blogovanja i želela sam to na neki način obeležiti, jer ovaj blog mi mnogo znači. Putem njega kroz moje tekstove družim se s’ Vama. Iznosim sve ono što sam mislila da je duboko pokopano negde u meni i što sam bila ubedjena da nikad neće izaći na svetlost dana. Podelivši s Vama moja razmišljanja, moju prošlost,  idem uz pomoć i s’ Vama u budućnost. Znam da je lepa, znam da tek počinjem živeti . Nikad se nisam predala niti ću.  Život može da se poigra sa mnom,  nedaće dodju i prodju, one ostavljaju ožiljke, one nas ojačaju, one nam daju motiv da postanemo pobednici.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=aQLUklyfl7k]

Komentari na tekst:

  1. als011 каже:

    Verkić, pročitah u jednom dahu. Mogu samo da kažem u pravu si, nije sve tako crno. Evo kod mene napadao sneg, sve se beli kao po danu, iako je ponoć. Šalim se, srećan ti prvi kvartal blogovanja 🙂

    • verkic каже:

      Hvala, veliko HVALA PRIJATELJU BLOGERU!!!! Što se tiče snega znam da pada ali koliki je pojma nemam. Moram izaći da vidim 🙂

  2. Kremasica каже:

    Napolju je divno. 😀 Ja bila ceo dan, prespartala pola grada, bilo zabavno. Srecan jubilej i citamo se.

  3. Charolija каже:

    Kaži mi šta da ti kažem 😉 Pitaš se šta pisati, a imaš tema za dve do četiri knjige. Naravno da nije sve tako crno. Svakom od nas bude dat onoliki teret, koliki možemo da nosimo, ni manje, ni više. Nekada nam se učini preteško i nepošteno, ali sve su to neke stvari koje nas čine onim što postanemo, a ti si postala dobra i velika žena, tako da je sve u ravnoteži. 🙂

    Čestitam ti tromesečje, samo piši i piši i piši… 😀

  4. Mahlat каже:

    NIkad nije sve tako crno 🙂

    • verkic каже:

      Naravno, samo ne znam kada ću i da li uopšte moći o svim tim stvarima pojedinačno pisati. Sada posle ovog teksta moram priznati da mi je nekako lakše. Valda kad iz čoveka izadje ono što skriva, što ga tišti i boli olakša dušu i tada zaista nije sve tako crno kako se činilo svih tih prethodnih godina.

  5. zelenavrata каже:

    Drago mi je da si se ohrabrila i pocela izbacivati iz sebe to nesto sto je proslo, a to je i vid psihoterapije, mislim da to znas. Da nismo upoznali crnu ne bi znali da se radujemo drugim bojama, a zivot je obojen svim bojama.
    Srecan ti jubilej, samo napred Verkic!

    • verkic каже:

      Hvala Zelena, nije lako ali je korisno u to sam se lično uverila. Danas drugačijim očima gledam na mnogo toga. Hvala na podršci, da nije bilo Vas pitanje da li bi…. ma znaš sve 🙂

  6. drveniadvokat каже:

    Naravno da nije crno! Svet je napravljen tako da funkcioniše periodično i ponekad ga moramo pogurati.
    Baš danas, kad me je drugarica pitala kako ide, sam rekla: „Nekad ide dobro i guram dobro, a nekada ide loše, onda guram jače“. Zato osmeh na lice i optimizam u srce 🙂

    • verkic каже:

      Ja odgovaram uvek ono klasično:ODLIČNO 🙂 i obavezno uz osmeh. Ovde sam dala sebi malo oduška i iskreno, nekako mi je danas mnogo lepši dan. Ima li tu ipak malo psihoterapije ne znam, ali nešto sigurno ima. Hvala ti na rečima podrške! 🙂

  7. shaputalica каже:

    Ja odgovaram sa: PREKRAAASNOOO 😀
    Naravno da nije sve tako crno, ono što nam otežava život ojačava nas, a kako ono beše: „bez crne ni bela ne bi vredela“ tako da…kad spoznamo loše, naučimo da cenimo svaki dobar tren u životu.
    A blogovanje je lekovito. Provereno. 😉

  8. dedodoflim каже:

    Eto, i ne treba pitati, napisala si!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge