I sutra je novi dan!

vera-postar

Mnogi od vas već znaju da ja imam verne posetioce na ovom svom  blogu i bezgranično sam vam svima zahvalna. Ne vama što znate 🙂 nego vama što me čitate 🙂 Moram malo i da se šalim, ne zamerite. Pišem kako bih vam se i lično obraćala da sedim preko puta vas.

Medjutim, pisala ja o ovome ili onome, potpuno  je svejedno, redovno se na njemu šunja i tandrče (lupa)  u šerpe i lonce jedan izuzetno verni čitatelj/ka koju/jeg sve zanima. Toliko upornosti retko ko bi imao,  i zaista sada već,  posle toliko vremena,  kapu moram da skinem i duboko mu se poklonim.

Sve nebuloze, uvrede i pogrde koje piše skrivajući se iza nicka,  „Staramajka“,  ostavljam po strani,  jer toliku upornost treba nagraditi!

Zato skidam kapu! Volela bih jedino da znam kome 🙂 Ali nije  bitno, moj naklon, zaslužio/la si!

Iz puke radoznalosti pročitam njene/njegove komentare te me je  jedan od pre par dana  naveo i pomukao da napišem ovaj blog post.

Naime,  na članak „Kako da zaradim 50.000, dinara“ komentar je bio (ne mogu tačno da ga  citiram zato što ih sve redovno brišem),  ali uglavnom nešto u smislu: „radi nešto pošteno pa ćeš da zaradiš i osetićeš kako je to lepo kad radiš nešto pošteno a ne kao ti do sada“.

O svom poštenju ne želim da pričam jer svi koji me poznaju znaju kako i šta sam radila, no, da vidimo šta je to „pošteni posao“ uopšte. U svemu ovome, ta draga Staramajka nije  bitan/na, bila/o je samo povod nastanka ovog teksta.  Mala inspiracija 🙂

Da ne nabrajam sada sve ponovo šta sam sve radila u svom životu kako bih preživela, mnogo je tekstova na tu temu, zastaću  malo  ovde,   u sadašnjosti.

Radim u jednoj srednjoj školi kao administrativno-finansijski radnik i to na zameni trudnice. Posao sam nakon dugo godina čekanja konačno dobila i to posao za koji sam se i školovala. Kamo lepe sreće da svako radi baš ono za šta se školovao. Divno bi to bilo. No doduše, ipak moram reći,  ako želim da budem poštena 🙂 , jeste da sam završila srednju ekonomsku školu, ali smer je komercijalni i zvanično, po onome što piše na   diplomi ja sam „Stručni radnik komercijalist“.

Plata mi je 20 000,00 dinara. I slovima i brojkom. Da ne pričam sve drugo, ono da sam podstanar, da …. to i vrapci znaju. E sad, kako niko živ ne može od 20.000,00 dinara da preživi a da toliko samo daje za stan i dažbine, naravno da moram da obavljam i dodatne poslove kako bih mogla da preživim. Dobro, naučili smo mi da preživimo i sa  paštetom, sa hlebom na koji namažemo malo  masti,  sa krompir paprikašom, ali i to treba da se kupi.

Sa neba nažalost,  ništa ne pada. Možda samo po koja cigla sa neke stare zgrade, pa čovek pobenavi ili pobesni ili postane zavidan, kivan, psihopata, zalepi se za nekog pa ni da mrdne …… svašta može da se desi, od te neke cigle  🙂

Pored ostalih poslova o kojima ću drugi put, zadnjih 5 dana i sve do 01. 10. nosim rešenja za poreze na imovinu. Sad,  neko će da kaže:

– kuku ženo, gde to baš, drugi pak

– pa nije to neki težak posao!

I nije,  slažem se, ako ćemo da ga otaljamo kao što mnogi rade u svakom poslu kojeg se dohvate.

Ako ćemo da ga obavimo kako treba, kući ćemo doći sa izrazom lica koji će jasno vašim ukućanima da govori:

– beži mi sa puta i ništa, ništa ne pitaj jer usta ne mogu da otvorim.

Ako živite sa ljudima koji vas vole, čutaće, tutnuće vam dve stolice, jednu da sednete, jednu da dignete noge,  uključiće odmah štednjak, skuvati vam kafu i uz ljubazan osmeh reći jedino : „izvoli“.

A da sad vidimo kako izgleda taj naoko lak posao.

Prvo i najosnovnije je hodanje. E sad ako nemaš zdravstvenih problema i u dobroj si kondiciji ni to nije neki problem, ali ako …. e tad, ne znam, stisneš usne i napred pa šta ti Bog da 🙂

Ideš, pa ideš, pa se izgubiš po ulicama na kojima uporno tražiš table sa imenom, medjutim,  vrag će znati ko to sve poskida i zašto.  Obično, tek na drugom kraju  skontaš da to i nije ta koju tražiš.

Ideš pa ideš,  pa se izgubiš u ulici jer na kućama nema brojeva. Prođeš pola kilometra (duge znaju da budu ove naše ulice u ravnoj nam Vojvodini)  tražeći  broj 101 i onda shvatiš da je štamparska greška na koverti, da tog broja nema, ne postoji.  Ili dvadeset kuća bude samo bb. Užas jedan.

Ideš,   ideš pa potrčiš jer te usput negde povija i po koji  kera 🙂 misleći verovatno da su u kesi  koske i da će  dobro da se omasti ako je šćepa. Trčiš, a ona kesa šušti, a ti sve brže trčiš, od straha se ne okrećeš,  jer eto,  on je tu odmah iza tebe, saće …..

Sreća je kad kiša pada pa nosiš pored svega i kišobran. Jeste da se spetljaš sa svim tim stvarima ali dobro on  dodje verujte mi 🙂

Najgore je ako ne stigneš ni da jedeš, pa usput kupiš neku pogačicu ili …. a nemaš gde ruke da opereš. Tad, ni u kom slučaju nemojte da mlatarate rukama ispred kuce, ko zna šta će da pomisli 🙂 Smešno će vam ovo izgledati verovatno dok budete čitali, ali u stvarnosti, e čik nek proba neko da uradi tako nešto.

Da ja ne bih tako trčala i trčala,  obično gledam da se nekako dočepam zgrada, bezbednije je verujte mi,  imam već neka iskustva. Nije   prva godina kako radim ovaj posao i nekako sam se već uhodala.

E tu, mislim tamo u zgradama,   vam  nastaju drugi problemi 🙂 .

Odeš ujutro, ljudi rade,  nema nikoga. Vratiš se popodne, ponovo poljubiš vrata, lepo vreme još uvek, hvala Bogu, te su svi  negde izašli u šetnji. Dođeš uveče, vrata ti otvaraju namrgođeni ljudi u gaćama kojima samo glava izviruje i pomalo guza onako nakrivo nameštena koju ne uspeju potpuno da sakriju.Tu bih tek imala šta da pričam. Ne bi čovek poverovao. Što su gaće veselije boje ( mislim ono cvetići, tačkice i tome slično) ljudi su ljući. Neverovatno, ali tako je 🙂

Nalaze se tu i ljudi  koji ne žele da otvore a čuješ da su na vratima, pa ti čekaš i „pričaš“ s nevidljivim sagovornikom moleći se u sebi da ipak  progovori i otvori. Ima i onih koji kažu:

– nemam ključ, ne mogu da otvorim, dođite sutra. A moje noge, moje vreme e, ma koga to još briga.

Tu su i drage bakice i dekice koji jedva otvore vrata, slabo  čuju, tresu im se ruke, ne mogu da potpišu, kojima jednostavno nemaš srca samo da im tutneš papir u ruke,  nego im posvetiš i po 15-tak minuta pričajući sa njima i to sve,  od vremena kakvo je sada, kakvo će da bude,  do dolesti kostiju, reume, šloga. Ne jednom mi je došlo da zagrlim neku  staru baku koja sa suzama u očima priča kako joj je ćerka ili sin, tamo negde u:

– znate u onoj žutoj velikoj zgradi, a ne vidim ih po …… , a ja dete moje ovo ništa ne razumem …… tuga jedna.

Posebna vrsta ljudi su oni što kukaju i proklinju sve živo, pred kojima stojiš a nemaš pojma hoćeš li da dobiješ iznenada nekom šerpom po glavi.

Ili da vam pričam o onim divnim ljudima koji te pitaju da li si žedan, hoćeš li da udješ, da sedneš malo?

O čemu da vam pričam? Ovo je samo jedan u nizu poslova koje obavljam kako bih preživala.

Svaki posao je pošten dragi moj/ja Staramajko. Svaki,  ako ga shvatiš ozbiljno i ako ga tako i odradiš. U svaki moraš da uložiš sebe u potpunosti. Kod ovog mogu slobodno da kažem da dajem celu sebe. Od nogu, koje su mi kao bundeve, preko ruku u kojima nosim po ko zna koliko kila papira, do osmeha na licu kojeg svakom uputim. Mnogo  mora i da se  priča. Svaki taj pojedinac želi nešto da pita, da prokomentariše, da mu se posveti malo vremena. Svaki taj pojedinac je zaslužio da mu odgovoriš na pitanje, da mu pomogneš ako mu nešto nije jasno, obrazložiš, pojasniš. Da se vratiš ako nije kod kuće. Nije bitno da li  dva, tri ili četiri puta ideš na istu adresu,  ideš sve dok ga ne pronađeš.

Ima gorih, nemerljivo težih poslova!

I ja sam ih obavljala, ali svi mi moramo da znamo da svaki posao,  bez obzira kakav on bio može da se obavi na pošten način i na način otaljavanja. E ja to ne znam. Ne znam da otaljavam ni jedan posao!  Namerno ne želim da pišem o onome na šta je aludirala/o moj verni čitalac, jer ma koliko on/ona nekoga mrzeo/la, ma koliko on/ona bio  negativan/na, ja ne želim da pišem o tim nekim tamo nepoštenim poslovima. U mom životu, te tako i na ovom blogu toga neće biti. I ti, i ti lično Staramajko, sigurna sam da mi skidaš kapu u mnogo čemu.

Moj si obožavalac! Priznaj!

Zar bi me inače ovoliko dugo  čitala/o ?

Za sve ostale, moje drage, verne posetice, za sve one kojima je ovaj blog i namenjen, ovaj tekst je napisan iz dva razlog.

Jedan je da vidite da nisam nestala, da sam tu, samo momentalno nemam vremena. Čitam ja noću i dalje vaše blogove, pratim sve šta se dešava, ali, nemam snage da pišem.

Drugi razlog nastanka ovog teksta je zbog svih onih  koji naporno rade, koji se trude i svojski zapnu da pošteno odrade svaki pa i najmanji  posao. Nemojte da vam ništa bude teško. Sve se može  izdržati a na kraju odrađenog, osetićete veliko zadovoljstvo. Bićete ponosni uradjenim.

Možda vam pare koje budete dobili neće biti dovoljne za ostvarenje   vaših želja i ciljeva, ali znajte i sutra je novi dan!

Onu sličicu gore 🙂 crtala sam sama na brzinu dok mi se još uvek ruke tresu od svih  silnih papira  koje nosam, a skoro istu sam videla tražeći sliku za  post i ko rekoh, pa mogu to i sama. Nije baš umetničko delo, ali može da posluži. Na njoj sam trebala da budem ja i jedna draga bakica, ali ovako na brzinu nije loše ni ispalo 🙂

E sad, ovde za kraj želim da dodam još nešto. U ovom tekstu nema ni zrnca pravdanja. Ovo je jednostavno moja borba za preživljavanje koju želim da podelim sa svima vama. Ovo je uvod u jedan mnogo ozbiljniji tekst koji ću nadam se uskoro da napišem.  No otom, potom!

Komentari na tekst:

  1. Nada Đurović каже:

    Kako god okreneš, obema nam je danas povod za pisanje bila provokacija. Sa različitog mesta, od različitih ljudi, ali ipak…

    Iz tvoje provokacije ispade sjajan obogaćujući tekst, tako da… Nije bio glup narod kad je smislio onu „svako zlo nosi neko dobro“.

    Samo napred, i piši kad god možeš! 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Nada Đurović je E moram, vala, pa kud puklo…

    • Verkic каже:

      Draga Nado, kao što rekoh oguglala sam ja na njene/njegove komentare, pogotovo posle onog gde mi je poželeo/la da umrem, tako da se …… idemo dalje 🙂

  2. zelena каже:

    Cuvaj papke Verkic!
    Ostalo..znas vec, brisi i nakrivi kapu! 😉

  3. Miloš каже:

    Verkić slažem se sa Nadom lepo je rekla: “svako zlo nosi neko dobro”. Ja vam predlažem da stavite DISQUS formu za komentare. Tu lepo možete blokirati mail i ip adresu sa koje dolaze nepoželjni komentari.
    Zašto da trošite snagu i vreme na mizerije pojedinaca.
    Poslednji objavljen tekst od Miloš je Una noches memorable

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge