Jedini pravi oslonac odakle sve polazi!

osmeh

Danas želim napisati jedan blog post koje će možda mnoge iznenadi.  Ne želim da brišem niti da prepravljam ni  jednu jedinu rečenicu. Svi oni koji me poznaju lično kao i oni  koji su me upoznali čitajući me,  posećujući ovaj blog, shvatiće, za druge, iskreno, prvi put,  nije me briga.

Idemo redom!

O sebi mislim kao o jednoj ženi kakvih je mnogo danas. Uvek sam to govorila,  prvo  sama sebi a potom i drugima  i zaista,  uvek sam verovala  u tu svoju tvrdnju.  Ali, danas,  sebi dozvoljavam neskromnost, danas hoću prvi put da kažem ono što sam možda trebala  mnogo godina ranije. Ništa preterano, ništa narcisoidno,  samo ću  da pokušam realno da razmišljam  o sebi kao i o svima drugima.

Ipak, ja ne bih bila Vera a da ne  zastanem,  da ne razmislim malo.  Bez obzira što i dalje osećam potrebu da umanjim, da sebe stavim u neki drugi plan,  želim ujedno i  da se preispitam i zapitam samu sebe

–  mnogo je takvih, poput mene ….. da li je to istina???

Ne,  ja nisam kao mnogi, ne,  ja sam jedinka, bolja, lošija nije bitno,  ali ja sam potpuno drugačija od mnogih žena koje sam upoznala. Ovo je prava  istina!

U svom životu sam mnogo toga radila i zato smem  bez lažne  skromnosti  da kažem da sam  se uvek trudila, ali zaista uvek,  da drugima pričinim bar malo radosti u životu, da im bar malo pomognem  na bilo koji način,  da dam i kad nisam imala,  da izmamim osmeh gledajući suzne oči,  da razumem čak i ono što se teško dalo razumeti.

U tom svom večitom davanju, na kraju, posle svega, u ovo današnje vreme,  ostade mi samo osmeh.  Ništa više. Moj osmeh!  Jedino što sam imala i što sam drugima mogla da dam bio je osmeh,  lepa reč, topao zagrljaj koji je pravim ljudima govorio više od bilo čega. Nisam imala drugo, nisam znala šta drugo i  davala sam samo njega. U ogromnim količinama.

Nije bilo bitno da li je meni bilo do njega, nije bilo bitno šta mene pritiska. Nisu bili bitni moji problemi. Oni bi na tren samo bljesnuli, pokušavajući da me stisnu, da mi oduzmu snagu. Tren! Nisam dozvoljavala više.

Osećala sam potrebu da budem snaga nekome ko je nema, osećala sam potrebu da budem oslonac i onom ko nije shvatao da mu je taj oslonac potreban, osećala sam potrebu da pružim i onome ko to nije zaslužio, osećala sam potrebu da se poturim tamo gde niko nije hteo, gde se nije videlo, o čemu se nije pričalo.

Nakon mnogih godina i ogromnih problema kroz kojih smo   porodica i ja prolazili,  snagu sam polako gubila.  Tada sam se počela obraćati  svojim prijateljima. Onim pravim  koji su me razumeli, koji su bez obzira šta bih u momentu rekla,  na mene i dalje gledali kao na ženu „zverku“ kako su me često u šali znali  zvati,  koja može sve a koja je uvek zbog nečega ostajala po stani.

Prvi od tih, meni izuzetno dragih ljudi je moj suprug. Davao mi je snagu kad je nisam imala, osmehnuo mi se kad mi je osmeh bio potreban, našalio se baš tada kad mi je šala bila neophodna, ćutao je baš onda kad mi je ćutanje najviše odgovaralo.

Pored njega imala sam i imam, ovo s ponosom kažem, izuzetnu osobu, koja je sa mnom proživela mnogo toga. Osobu koja je znala i zna o meni sve. Osobu koja je trpela kad ja trpim, koja je plakala kad sam ja plakala,  koja je učinila sve da mi pomogne. Nikad  neću moći da joj uzvratim svu dobrotu koju je ona meni prižala, ali o njoj nekom drugom prilikom jer je zavredila mnogo više od ovih par rečenica.

Svi znate da sam ja odavno član Demokratske stranke i ovoga puta želim i o tome da govorim.  Ne zbog sebe, ne zbog promocije stranke u ovoj,  recimo,  predizbornoj godini,  ili ne znam šta sve kome već može da padne  na pamet.

Ne!

Ja jesam osoba koja je zahvalna na pruženom, ali sam i osoba koja govori ono što misli i želim svima, bez obzira kojoj stranci pripadaju, bez obzira u šta veruju, želim svima,  pogotovo onima  koji su izgubili veru u sve i svakoga, da  prenesem svoja razmišljanja i svoja uverenja.

Znam da će ove moje reči mnogima zasmetati. Znam da je možda bolje da nisam o ovome uopšte pisala ali jednostavno osećam potrebu zbog situacije u kojoj se svi nalazimo, zbog mnogih optužbi, komentara, zbog mnogih prozivki, zbog svega što se svima nama dešava.

Ne želim da se skrivam jer nemam razloga, ne želim da se stidim jer nemam zbog čega. Moja uverenja su čista i zbog toga se ponosim.

Bila sam član stranke tada kad o tome  nije  smelo da se govori, tada kad su ispred nas policajci stajali, tada kad smo išli verujuću u ideale zbog kojih smo bili ponosi. Tada, u to vreme  imala sam posao.

Nakon mnogo godina i dalje sam član iste stranke iako sam u međuvremenu ostala bez posla. Ne mesec, dva, godinu dana. Dugo godina.

Za sve te godine borila sam se kako sam znala  i umela sa istim uverenjem, sa istim idealima. Bila sam više gladna nego sita, više tužna nego sretna,  ali i dalje sam ostala verna svojim ubeđenjima.

I danas kad mi se   mnogo toga ne sviđa, kad znam da  mnogo toga  mora da se promeni, i danas kad sam konačno posle toliko godina dobila posao na određeno vreme, kad bi mnogi možda zbog toga bili kivni i razočarani,  želim  svima  da prenesem svoje vidjenje i svoje razmišljanje, svoja verovanja.

Meni je moja porodica na prvom mestu, iza nje su moji prijatelji. Te prijatelje sam stekla prvo u stranci. Tada kad nismo znali šta  nas čeka, tada  kad nismo znali šta možemo da doživimo i da očekujemo.

Znali smo jedino šta želimo.

Ti prijatelji su vremenom postali moja druga porodica. Ti prijatelji su meni i posle više  godina ostali isti mada su se mnogi u mnogo čemu promenili. Priznajem, jesu, ali oni su i dalje moji prijatelji. Može li neko da mi to zameri?

Sa mužem, decom, roditeljima znamo da se posvadjamo, znamo izmenjati i veoma grube reči, možemo da se ne slažemo, možemo, ma svašta možemo,  i da se potučemo možemo  ( ne dao Bog, šalim se malo) . Ali, ako je neko drugi u pitanju, ako nas neko drugi pita, držaćemo stranu jedni drugima.  Svi do jednoga. I ja i vi. I zbog toga ne želim da se stidim. Ja   razmišljam na taj način  i o toj svojoj drugoj porodici.

Na kraju bih želela reći samo još jedno. Ne želim nikad da se promenim. Želim ostati dosledna svojim ubeđenjima. Želim da verujem da me mnogi dobri ljudi okružuju. Želim da verujem da u svakom čoveku, ma ko on bio,  čuči bar malo dobrote i da je potrebno samo malo toplih reči da bi ta dobrota isplivala na površinu.

Ovo je jedan od retkih tekstova na  blogu o ovoj temi. Nikad nisam želela pisati na ovaj način iz jednostavnog razloga što nisam želela ni sa kim ulaziti u bilo kakvu polemiku. Ne zato što se bojim. Ne nije u tome stvar.  Vrednosti, one koje meni predstavljaju sve su moje vrednosti građene i sticane godinama iskustva. Ne želim niko da me gleda na ovaj ili onaj način zato što  pripadam ovoj ili onoj stranci. Meni su svi ljudi ljudi. Tako sam želela  da i drugi o  meni misle.

Tokom svog života shvatila sam nešto.

Želela sam promene. Želela sam svojim ponašanjem, svojim primerom i nesvesno da utičem  na druge ljude. No sada znam da to nije lako. Za to mora iz dana u dan da se bori i u toj borbi moramo da zaboravimo na sebe.  Mi kao jedinka ne postojimo. Svesna sam da sam samo jedna mala beznačajna  karika, ali isto tako i da ta karika ne sme da popusti.  Za sve u životu je potrebna snaga. Nama „malima“ često mnogo veća jer mi smo u stvari pravi i jedini oslonac na koje se svi oslanjaju i odakle sve polazi.

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    Iskeno, ne zanima me ni jedna stranka. Ne zanima me i ne gledam te kroz stranku, to je tvoj izbor i meni ne moze da smeta. Mislim da ne moze nikome. Sta koga boli uvo ko je u kojoj stranci, to veze nema sa blogovima i ljudima.
    Covek si i to je jedina vrednost koju postujem i vrednujem kod tebe i to znas.
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Sigurna zemlja

    • Verkic каже:

      Na blogu pišem o sebi, svom životu. Veliki deo njega sam provela u stranci. Upoznala mnoge divne ljude, provodila dosta sa njima i u radu i u druženju tako da je bilo potrebno reći nešto i o tom delu mog života.

  2. Nena каже:

    Čitam ja povremeno tvoj blog, na žalost, nemam vremena da čitam redovno, da se ne lažemo.
    obično nemam šta da kažem, osim, dopada mi se sve što pišeš i radiš.
    Mi žene smo u većini, slične, a opet svaka je različita.
    Stranke me ne zanimaju, politika samo osnovno, u želji da nam bude bolje, ali ni to se ne može preko noći.
    Najbitnije za kraj, nisi ti mala beznaćčajna karika, svaka je karika jednako važna.
    mislim da sme da pukne, mada se trudimo da se održimo u jednom komadu, pukne, ali se spoji, ljubavlju, snagom za koju više i ne znam odakle nam, voljom, o…naročito voljom.
    Želim ti sve najbolje.
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Nagradica

  3. Nena каже:

    Iskreno nisam shvatila šta je poenta. Nikada nisi ni krila da si u DS-u.
    Verkić, jedna ispravka, nije ovo predizborna godina već izborna 🙂

    • Verkic каже:

      🙂 🙂 🙂
      Neno, lako je pisati i izjašnjavati se kad je sve OK, treba biti junak i ostati dosledan sebi i svojim uverenjima u svim situacijama.
      Treba menjati što ne valja ali i reći ono što je dobro. Ovim tekstom sam jednostavno želela reći kako ja zamišljam jednog člana bilo koje stranke. Često se govori o tome, ali sem malih izuzetaka 🙂 (jedino sam kod tebe mogla nešto pročitati) nigde nisam pročitala kako ljudi tu svoju pripadnost doživljavaju.
      Za mene je stranka na neki način zaista moja druga porodica. Sa mnogima se ne slažem baš najbolje 🙂 ali mnoge izuzetno cenim i poštujem. Tako je i u pravoj porodici. Zar ne?
      Nekim komentarima je naglašavano kako moram ovo ili ono. Ne, ja zaista ništa ne moram i želela sam to jasno reći, ali isto tako pokazati i da sam dosledna sebi i svojim uverenjima koja ne menjam kao zmija kožu 🙂 . Jednostavno ja sam takva. Sve je ovo moj život. 🙂

    • Iva каже:

      Ni ja ponekad ne razumem sve što ovde pročitam, no biće bolje. 🙂
      Poslednji objavljen tekst od Iva je Moja zadnjica…uznemirava

  4. Deda каже:

    Ako si olaksala sebi ok. Ali ne vidim potrebu da se nekome pravdas zbog ovoga ili onoga.
    Gledam te drugacije. Nikada kroz stranku ili slicen stvari. Za mene si junak koji gura bolje i duze od drugih. Za mene si super prijatelj i to je vise od bilo cega drugog.
    Ajd, opustencija…

    • Verkic каже:

      Deda, najbolje od svega je što se mi blogeri ne bojimo upoznati i lično, što se ne skrivamo tamo negde iza nekih tekstova pokušavajući praviti od sebe ono što nismo.
      Hvala ti mnogo na izuzetnom mišljenju o meni. Menjati se nikad neću!

  5. Charolija каже:

    Rekoh ti već, ti da si kojim slučajem bila član SPS-a sada bi sigurno odlazila na grob Miloševiću, nosila ruže i čupala travu oko groba. 😆 😀 Toliko si dosledna sebi i svojim uverenjima. To je 100% tačno.

    Ako je ko protiv stranaka i stranačkog opredeljenja sam ja, a sa druge strane to nikako ne smeta da nas dve budemo prijatelji, jer ljudi se dele samo na dobre i loše, a ti si dobar čovek i to je jedino što je meni važno.

    Sa druge strane doslednost nekim idejama treba da ima granice. Treba biti realan.
    Poslednji objavljen tekst od Charolija je Muzika je put do sreće…

  6. Dragana Amarilis каже:

    Verkić, draga moja,

    ne bih da me pogrešno razumeš, ali ne verujem da bi moje poštovanje prema tebi bilo smanjeno, ugroženo ili kako god, da si član bilo koje druge stranke ili da nisi član nijedne.
    Što reče Deda, opušteno 🙂
    Poslednji objavljen tekst od Dragana Amarilis je Banjička šuma

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge