Ljubav il’ pobrkani lončići?

Kad sam počela pisati na ovom svom blogiću (uh što mu tepam) nisam ni razmišljala koliko ću i kada pisati. Ne razmišljam ni sada, istina, ali 100-ti tekst, stoti blog unos (Šaptava baš pravi izraz priznajem) Bože ne mogu da verujem. Kad pre i kako li sam samo uspela. Mora da sam trtljala i što treba i što ne treba, ne smem ni da pogledam unazad.

E sad šta je tu je, al ovaj stoti ipak mora na neki način biti drugačiji. Život koji sam ja vodila i sve ono kroz šta sam prošla daje mi ogromne mogućnosti (nekih bi se  odrekla drage volje), ali šta iz tog bogatog iskustva izabrati?

Ljubav naravno, neš tu pogrešiti Vera, a i februar je. Ne kažem ja ovo zbog tu nekih dana ovih ili onih, ali mačke ne mogu da ne čujem pa da me ubiješ. Svo to vijanje, zavijanje, jurcanje, grebanje, svi ti ožiljci koji im ostaju mi….

Prvi put kad mi se to desilo imala sam 24 godine (hahaha ne to što mislite, udala sam se sa 17 absorvirali smo to već, zar ne). Mlada, puna snage, dete iz grada koje nije imalo nikakvu obavezu niti neke preterane radne navike, sem onog osnovnog,  uhvatilo da pravi blokove. Hoće da zida dete.  Donese ti moj bivši suprug kući neku treskavicu mašinu. To ti je nešto kao veliki  kalup na četiri noge. Ima motor, turiš u taj kalup smešu, uključiš, ono trešti, zuji, tandrče, drma, nabija, sabija, sačekaš malo, izvadiš lepo poveći blok, staviš drugu dasku i Jovo nanovo.

E sad možeš  to raditi dnevno toliko puta koliko imaš dasaka. Nismo imali više od dvadesetak te sam uvek žurila da što pre to odradimo. U toj mojoj brzini, okretanju tamo vamo ostade  u momentu okrenuta,  zakovrnuta, ni makac dalje. Smejem se ja i ne znajući šta me sve čeka, boli ono ko vrag……. odvedoše me u bolnicu.  Kako mi je suprug bio zaposlen na neuropsihijatriji pobrinu se oni odmah za mene, doktor se smeje, – sad ću ja,  veli on, –  jednu malu inekcijicu tebi i biće to sve OK. Izvadi ti on „to“  iz džepa kao kviska valda, uvek mu pri ruci, al’…….. – E neš vala doktore, nedam. To je moja kičma nećeš ti meni u nju ni malom ni velikom.

Prodje to nekako posle par nedelja. Zaboravila ja na sve bolove, na priče da se moram pripaziti, da budem pažljiva, prodje i nekoliko godina posle toga. Kad……opet,  u toj mojoj večitoj jurnjavi, cepajući drva mami, samo onih par cepanica  da joj malo pomognem, kako zamanu sekirom, udari u drvo, ostade sekira u drvetu al’ ostade i ja u  položaju saginjućeg muslimana spremnog na molitvu.

Ovoga puta potraje to malo duže. Odleža skoro mesec dana. Ustajala ja uz psovke i jauke al’ ustajala…..kretala se onako presavijena.

U sledećih desetak  godina, izdešavalo se dosta toga u mom životu, prešla ja iz grada na selo da živim. Ostala bez posla i šta ćeš, preživeti se mora,  radi Vera ono što nikad nisi ni pomislila da ćeš. Utovaram  tako kukuruz kod jednog komšije. Jojjjjjjj kad se setim. Kukuruza ko u priči. Ima ga, vala ima, ta Vojvodina je ovo. Radim ja, pretvorila se u penu, treba dnevnicu zaraditi.

‘Ranim ja onu seckalicu (pravila se silaža) ubacujem, trpam sve u 16-est. Ma moraju oni videti da ovo dete iz grada može sve. Umorih  i kardan pri tome, a gazda ko gazda nema odmora, ko će to platiti, stavi ti on crevo s vodom da ‘ladi kardan. Čućim ja tako u vodi dva dana, guram…… trebaju pare.

Prodje dva dana, nedelju dana, ja sve teže ustajem iz kreveta. Prodje dve,  tri nedelje ja više iz kreveta nigde. E sad,  u medjuvremenu, razvela se  od prvog muža, udala za drugog,  lekar šalje u bolnicu, ali neću ti  ja tamo gde je onaj…. Ne! Izdržah tako još desetak dana. Vodi me moj sadašnji muž redovno kod lekara…. hehehehe….. vodi. To ti je bilo…. ne znam….. da li je on mene više vodio, ja njega ili šta je to sve bilo, al’ bilo je i suza i smeha i zgranutih pogleda drugih pacijenata i ma svašta……. k’o u priči.

Ništa meni ne pomaže više. Od nekog kakvog takvog hodanja prešlo to u puzanje. Eh da,  išla ja i na sve četiri što se kaže. Spustim se polako s’ kreveta, mada bi se to moglo bolje reći skotrljam nekako i tako četvoronoške nekako do kupatila. E tu nastaje problem. Trebaš ustati, skinuti se, sagnuti se, uzeti sapun……a ništa ne možeš.

Stid mene i sram, suprug 12 godina mladji od mene, pere me, kupa, skida. Ajd sad što skida, ko to ne bi poželeo, ali sve ne znam čije su muke  veće, njegove ili moje. Kaže on meni: – ne brini, nije mi teško, pa šta ćeš sladje nego da te mogu kupati. Ajd’  u redu, ubedi  mene u to nekako, smejemo se mi, izdržavamo. Mislila ja ok mesec dana proći će. Prodje jedan, dva,  pet, šest.

Njegove muke za sve to vreme ne mogu ni zamisliti. Ako i jedan muškarac zna šta žena sve radi u toku jednog dana moj sigurno zna. Išao je raditi, dolazio mi naložiti vatru, trčao nazad, kuvao, usisavao, prao, spremao i mene dadiljao. Kako ne voleti takvog čoveka? Kako mu ne oprostiti sve ono drugo loše što se dešavalo, sve one prepirke, svadje koje su znale se pretvoriti i u …… kako i pomisliti na……..?

To je ljubav! On je pokazao i dokazao. A ja? Ljubav il’ zahvalnost. Da nije ova džepna venera pobrkala malo  lončiće?

Komentari na tekst:

  1. sopran87 каже:

    Uh, teska prica… A zar nije posle svega cudno i kad se osvrnes, pa kazes sebi „Ko zna zasto je to bilo dobro?“. Kada se to desavalo bile su muke, ali sada sam siguran da kad bolje pogledas na to, da ces videti da si nesto naucila. Samo napred, bez gledanja u proslost, to je besmisleno osim ako ima smisla 🙂 Pozdrav

    • verkic каже:

      Što je najgore od svega koliko god nešto naučili iz sopstvenog iskustva, brzo znamo i zaboraviti, pa idemo opet glavom kroz……..Bar ja, priznajem 🙂

  2. zelenavrata каже:

    Nije, ona sve to jako postuje, a to je nekada vece od ljubavi!
    A o kicmi bolje da cutim, prosla sam slicnu pricu…uzas!!!!

  3. zelenavrata каже:

    Joooooooooooj da, sreca stojko Verkic! 😀

  4. dedodoflim каже:

    Pa… uglavnom postojimo zbog prošlosti gde nam se nalaze temelji. Lepa stotka! Vidimo se i kod onog (posta) broj 500! Pozzzz!

  5. Charolija каже:

    Čekaj, stani, vidi, gledaj 🙂 alooooo devojčice, kad pre stotka? Meni bila pre neki dan, jebote. Svaka čast i samo napred. 😀

    Nego, kažu: „… u zdravlju i u bolesti…“, je’l treba to do kraja života da pamtimo i trpimo i ono što ne bismo trepeli, zarad toga što nas je neko u bolesti pazio i čuvao?

    Moj dragi za dve godine, na dve po život opasne operacije zavšrio i hvala Bogu izvukao se, ko da mu nikada ništa nije bilo. Ko bi ga tada čuvao i pazio, nego ja? Po meni sasvim prirodno i normalno. Čovek se našao u problemu, pored sebe ima nekog ko ga voli i poštuje i normalno je da mu pomognem na sve moguće načine.

    E sad. Zamisli dalje. Sada se meni digne đoka i hoću samo na stranu na koju ja hoću, bez da se to njemu sviđa, da mu prija i da to želi, a on onda sebi kaže „…e ona je tebe pazila kad si bio bolestan, ćuti i trpi.“… E ne može to tako.

    To su stvari koje se ne zaboravljaju, ali ….veliko ALI postoji. Ja njega toliko volim, da znam kako diše i kada prvi put budem videla da mu sa mnom nije dobro pustiću ga da odleti. Našla sam mu se kad mu je bilo teško, ali svako zaslužuje da živi život kakav želi. To što sam mu pomogla kad mu je trebalo, ne znači da zato mora ceo život da me trpi ovakvu kakva jesam. Razumeš šta pričam?

    • verkic каже:

      Razumem, naravno, samo znaš ti mene, čudna sam ti ja cvećka. Zapitala sam se jednostavno zato što znam da kad bi, naravno ne dao Bog…. ne bi tada…. jer …… A mnoge žene imaju sličnu sudbinu. Mnoge ne urade za sebe ono što bi morale iz razloga ovih ili onih. Ja znam da je njih jednostavno samo strah, te pronalaze more drugih razloga, zato sam i pisala ovo kako bi se možda zapitale rade li pravu stvar.

      • Shaun Leyden каже:

        I simply had to appreciate you yet again. I am not sure what I might have tried in the absence of the actual opinions revealed by you regarding such subject. Entirely was a very frightening dilemma in my view, however , noticing the very skilled tactic you treated that took me to weep with happiness. Now i’m thankful for this work and then wish you find out what an amazing job your are carrying out educating people today by way of a web site. I know that you’ve never got to know any of us.

  6. dijica каже:

    Ja sam ovde razumela da ti imaš discus hernia! Jel da sam pravi medicinar?! 😉
    Naslućujem i ovo drugo što si htela da kažeš ovim postom, ali nisam dovoljno pametna da dam odgovor u koji verujem bespogovorno. Ali… Ne bih volela da je neko sa mnom iz bilo kog drugog razloga osim iz ljubavi. U to sam sigurna. Ne pitam šta košta i koliko će da boli… I discus i rastanak, ako treba 😉

    • verkic каже:

      Nije sam discus ima još toga, mada to i nije sad toliko važno. Važno je ono pitanje dokle ide zahvalnost? Sva ta ogramno požrtvovanost trajala je šest meseci od kojih sam dva bila u bolnici, šta je s’prethodnih osam godina. Sa svim onim……. Da li to sad treba… Ovo je samo jedan primer iz života, koliko žena radi slične stvari. Trpe zbog dece, trpe zbog nedostatka novaca, zbog strana od novog i nepoznatog, ma nadju milion razloga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge