Mislim….ma znam!

mickey-minnie

Uobičajen zimski dan. Ovo „zimski“ naglašavam. Negde je oko 10 časova pre podne. Dižem glavu i okrećem prema kompjuteru koji se nalazi iza kauča gde spavam. Naravno za njim je moj suprug.

– Ajde završavaj…… ti i tvoje igrice!

Na malom stolu pored mene puši se prva jutarnja kafica. Skuvana, čeka da je samo uzmem u ruke. Mahinalno je pijem razmišljajući šta sve danas moram da uradim. Zacrtam ja tako svako veče sve ono što bi trebala……sve ono što mislim da je potrebno…..

Popila sam tek pola šolje, ali sad već nervozno ustajem gledajući u one glupe loptice na ekranu, ne govoreći dalje ništa odlazim u kupatilo, vraćajući se ne sadam više nigde,  nego stojim pored Marka, mog Marka  i blenem ljuto u njega.

– Evo, ma samo još malo, sad ako prekinem….

Ne slušam naravno ja njega, ma ko šiša one lopte, nemam pojma ni kakva je igrica u pitanju, ni šta se tu radi. Držim još ne popijenu šolju kafe u ruci čekajući ……

Naravno,  šta će čovek, ustaje …… ostavljajući upaljenu igricu.

– Joj majko moja, pa zar ti je teško ugasiti to?

Nervozna zvocam, ne misleći ni na onu finu skuvanu kafu, ne misleći ni da je čovek ustao pre mene, da je bio već u prodavnici, da je…..Jedva pronazim gde se sve ono gasi, palim svoju mozillu, čekam da se sve učita, ispregledam poštu, twitter i tada….. e tada, tek tada  nastavljam sa uživanjem piti svoju jutarnju kafu……

Sada se već rapoloženje vratilo, sada sam na svojoj teritoriji i uverena da se ništa strašno nije desilo u zadnjih par sati ustajem, grlim svog supruga (dobricu), konačno mu zahvaljujem za finu kaficu i umilnim glasićem, kako samo žene znaju i umeju molim

– mogli bi nas dvoje popiti sada jednu „normalnu, dobru kafu“

Kao da ona pre toga nije bila dobra, kao da nije bila normalna 🙂

-Baš si bezobrazna, a kakva je ova bila?

– Super, super, ali znaš onako nas dvoje sad zajedno.

Naravno, šta će jadan čovek, kako da odoli svojoj ženi. Ustaje i kuva još jednu  kafu. Pijemo je zajedno verglajući što više, jer zna…jer znam da ću odmah nakon toga u svoj ćošak.

Sad je tu već nekih 11, 12 sati, naravno zadnje vreme i da se neki ručak stavi.

– Vera, šta ćeš danas da kuvaš?

-Nemam pojma, odgovaram a u isto vreme pišem Mahlat, ili Charolili, ili nekom  drugom twitterašu, ili kucam neki novi blog post,  ljuta što me prekida.

Čujem ja iza mene, otvara on frižider, traži, prevrće, čujem i šerpe zveckaju…… Ćutim i nastavljam s radom,  sad već totalno isključena za sve oko sebe.

– Evo ja sam stavio, provrilo, hoćeš sad ti…..?

-Da, da evo me. Naravno, da ću sad ja dalje, sad više nije problem 🙂 Tako naš zajednički ručak brzo biva skuvan.

Sve ovo opisano traje već dugo. Naravno,  s’ malom razlikom što do pre malo više od godinu dana nisam  imala kompjuter. Jedina razlika je u tome. I u priči, komunikaciji. Više sam pričala, razgovarala, umiljavala se. Odnosno ne. Ne više, pričali smo mi i tada, samo sporije, sada brate kad počnem, ko da me je neko navio. Pa moram valda što pre reći kako bih mogla se brzo vratiti za……

Pre podne je moje vreme, dobar deo po podneva  je rezervisan za moju dobricu, unučiće,  a noć, noć je opet moja. Kad svi zaspu,  kad sve utihne ja sam u svom ćoškiću, u svom carstvu.

Već evo 11 godina svaka zima je takva. Suprug je kod kuće tada, tada on kuva kafu, pola ručka on spremi, odlazi u nabavku, loži vatru, čak i posle svog tog rada ništa mu  nije  problem, uvek pronadje nešto da petlja da raducka.

Naravno s’ prolećem to se menja, odlazi od kuće u 5 , pa čak i u 4 ,  da bi se vratio tek  izmedju 20 i 23 uveče. Tada se ja brinem o njemu, tada ja obavljam sve ono što je i inače posao „žene“.

Ko bi mogao bilo šta ružno reći, koja žena bi mogla za takvog supruga reći sve one grozne reči, što inače mnoge od nas znaju izgovoriti?  Ko ne bi voleo…….?

Sretna sam što sam s’ njim toliko godina. Sretna sam što sam pronašla nekog ko me razume, ko ne zvoca, ne čantra, kome nije ništa teško. Sretna sam što imamo zajednički jezik, sretna sam zaista što su zime moje, što se mogu posvetiti sebi, što…

Sretan je i on što uvek zna gde sam, što zna da ću ga dočekati umornog, zagrliti, što ću ga pitati kako je proveo dan, što ću mu pripremiti po koje iznenadjenje uvek, što ću ga dočekati toplim zagrljajem……… zašto onda onih dva tri meseca zimi da mu bude teško kad on malo više čeprka po kući nego prosečan muškarac?  Zašto da mu bude teško skuvati kafu ujutro……

Htela sam na početku reći da je ovo  jedan uobičajen dan. Medjutim, da li je to baš tako? Jeste za nas, ali….. Da li je ovo uobičajeno, da li još igde postoji ovakav suprug, ovakav čovek s’  toliko razumevanja i želje da ugodi voljenoj osobi?

Mislim…… ma  znam!

Komentari na tekst:

  1. Borsky каже:

    Lepo, baš lepo. Fina atmosvera, i lepa pričica. Ponekad se kao i ti pitam kako sam uopšt mogao da živim bez tog kompjutera i interneta. Polako ali izgleda nezadrživo ideš u zavisnost od interneta.

    • verkic каже:

      Još malo, samo još malkice, uskoro ću i ja mnogo manje vremena provoditi kod kuće a kako laptom nemam neće biti ni mogućnosti da ovoliko vremena provodim pred njim.
      No, da moj suprug nije takav kakav je ne bi ja mogla…. 🙂

  2. Charolija каже:

    Odlična priča. 🙂 Baš je tvoj Marko velika dobrica. 🙂 Ja obožavam internet i kompjuter uopšte, ali isprobala sam i znam da mogu i bez svega toga sasvim lepo i normalno da živim, dosta kvalitetnije, čini mi se.

    Komp mi je stalno uključen, s tim što ga ne koristim sve vreme. Ja ostavim sve u sred recimo nekog čitanja ili pisanja i odem da završim nešto peto, bez žurbe i jurcanja da se što pre vratim. Tako mi neki post stoji otvoren ceo dan i „čeka“ komentar.

    Stignem sve i svašta u toku dana da uradim i ni sa čim se ne opterećujem, a kafu i zimi i leti zna se ko kuva. Dok ne zamiriše ne ustajem iz kreveta. 😉

    • verkic каже:

      Ne da je samo dobrica, nego mi zaista mnoge moje prijateljice zavide. Ali to ćemo drugi put 🙂 Da ne postoji trebalo bi ga izmisliti. A što dobru kafu kuva, samo da probaš 🙂

  3. zelenavrata каже:

    Da ga uramis bre 🙂

    • verkic каже:

      Mazim ja njega i pazim, ko i ne bi kad je toliko mladji od mene. 🙂
      Ovo je samo pre podne, nekako sam onda blentava, al’ brzo dodjem sebi 🙂

  4. drveni advokat каже:

    Draga si mi i njega ne poznajem, ali sam ovaj put na strani tvog supruga. Nije lepo što ga oteraš od kompa kada se igra, samo što ne razumeš šta radi. Ni on ne zna šta ti čačkaš i surfuješ, pa te opet pusti :p ako već ne možeš da izdržiš, možda biste trebali i njemu da nabavite računar, i najslabija mašina najverovatnije može pokrenuti ‘loptice’ 🙂
    srećom imam svoj računar i laptop i oni su mi najdraže stvari u životu, volim ih koliko i čokoladu i jednostavno ne bih podnela da me neko švićne sa njih dok se družimo 😀 kada mi je momak tu, ne uključujem ih, ali kada god imam vremena, moji su 🙂

    ne znam da li si videla sliku mog laptopa, najlepšeg na svetu 🙂
    http://twitpic.com/197x5y

    • verkic каже:

      Kriva sam, priznajem, ma nekako je to jače od mene. 🙂 Obećala sam ja njemu odavno ovaj kompjuter, kad sebi kupim laptop. Biće nadam se do sledećeg januara.
      Sliku nisam videla odo’ odmah.

    • verkic каже:

      Da sam ranije videla sliku ne znajući da je tvoj a da me je neko pitao čiji je istog momenta bih odgovorila: – Našeg „Drvenka“. Oslikava tvoju predivnu ličnost!

  5. […] i padovima, mišljenjima i razmišljanjima. Evo nekoliko novijih: Samo da još skontam i super, Mislim…ma znam, Da – ne??? Zanimljivi naslovi, nema što. A na vama je da zavirite iza njih i upoznate Vesnin […]

  6. tamarabn каже:

    Bez namere da nekog uvredim, moj iskreni savet od srca, bar kafu pijte daleko, daleko od racunara, sami.Neka je to 5 min, 15 min, pola sata, nebitno.Bitno je da ste sami , da pricate i uzivate u toj kafi.
    Mom muzu i meni je to ritual koji nista ne sme da remeti.To je deo dana samo za nas dvoje!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge