Mislite da je lako?

nepravda

Pre izvesnog vremena promenila sam izgled svog bloga i čim uhvatim malo slobodnog vremena „trknem“ do starih postova kako bih smanjila slike. Njihova  veličina ne odgovara i ne uklapa se u ovaj sadašnji template. Usput, naravno, pročitam i koji napisan tekst 🙂

Sva dešavanja u zadnje vreme, razgovori sa meni dragim ljudima i post  koji sam malopre pročitala,  a napisan je u aprilu 2010 godine,   me je nagnao da nastavim svoju tada napisanu priču. Tekst  je pomalo  nejasan, nezgrapno napisan  ali zaista nisam želela ništa da menjam. Iz svake reči prosto izbija iskrenost i to govorim bez imalo lažne skromnosti. Ali da nastavim 🙂 .

Gledam ljude kako žive, koliko se muče, koliko se i na koje sve načine bore za svoju egzistenciju.

Divim im se!

U toj svojoj borbi,  ponekad, na tren samo,  posustaju. To su dani kad žele da se predaju, kad ne mogu dalje, ne vide mogućnost nastavka, izlaza, ne žele nova jutra i novi dan.

Osećam potrebu da im pružim ruku, da ih zagrlim, da im pokažem koliko ih razumem, ali i da im kažem da život,  ma koliko težak bio,  treba voleti i da se nikad ne treba predavati, da ne treba saginjati glavu,  da i od goreg ima gore, ali isto tako,  da i od lepog ima lepše i ka tome treba težiti.

Nakon što sam upoznala svog drugog muža,  otišli smo na Kosovo kod njegove majke,  gde smo proveli punih 6 meseci. Nas 6-ro smo živeli u maloj kućici sa dve prostorije.

Da li mislite da je bilo lako?

Ne,  sigurno nije! Moj suprug (nismo još tada bili venčani ali ne mogu drugačije da ga nazovem) je išao da kosi travu (ručno) ljudima iz tog mesta. Radio je to po ceo dan a dobijao bi jogurt, mleko, sir, pečenu papriku. To mu je bila hrana. Divila sam mu se koliko je imao snage,  i danas se pitam odakle mu samo? Od čaše jogurta, par pečenih paprika……

Za to vreme, da bih i ja makar malo doprinela svojim radom našoj maloj porodici,  zaposlila sam se u jednom restoranu kao konobarica. Već nakon nedelju dana,  kolega sa kojim sam radila je otišao na godišnji. Ostala sam sama. Radila sam dve smene. Odlazila bih ujutro za pet autobusom, vraćala se noću oko 23, 24 časa peške jer autobusa više nije bilo. Posle samo par dana noge su mi od stajanja i pešačenja bile krvave. Plakala bih kad bih došla kući, držala ih u hladnoj vodi……. I sada mi se plače kad se setim svega toga.

Mislite da je bilo lako?

Nakon tih 6 meseci odlučili smo da se vratimo u Sombor. Tražili smo svuda posao, medjutim, da se malo našalim,  iako ovaj tekst i nije baš za šalu, niko ga izgubio nije 🙂  Prošlo je par meseci u uzaludnom traženju.

Mislite da je bilo lako?

Marko je svakodnevno šetao po Somboru obilazeći sva preduzeća na koja je nailazio. Uzalud, posao nije mogao da nadje.

Dani su prolazili sumorni i tmurni u kojim nas je grejala  samo naša ljubav. Samo je ona bila razlog što smo sve mogli da izdržimo.

Nakon bezuspešnog traganja za poslom, suprug se jednog dana vrati  iz grada,  pogleda kojeg ne umem da opišem 🙁

– Miko, šta se desilo?

– Ništa ……. znaš,  ne mogu da verujem. Pitao sam onog dedu iz susedne ulice da li treba drva da mu se iseku.

– Da, i ?????

– Treba, reče on, dobićeš tanjih supe i jednu rakiju!

Da li je potrebno bilo šta da kažem? Poniženje koje sam osetila peče i danas.

Mislite da je bilo lako?

Tada sam odlučila da idemo iz Srbije. Suprugov stric nas je  zvao u Hrvatsku. Odluka je bila brza. Jedino što sam pitala supruga bilo je:

– Da li si ti učinio bilo šta što bi moglo da te ……. ako se vratiš …… (ovo se dešavalo svega  tri godine nakon rata)

– Ne, naravno da nisam, ako si zaista odlučila, idemo!

Ja pasoš nisam imala, ali sam imala pograničnu propusnicu. Nekako smo skupili, ne sećam se više ni kako, pare  i za drugu propusnicu (jeftinija je bila od pasoša) i za par dana smo se spakovali i krenuli.

Nismo znali na šta idemo, šta će da nas dočeka! U to vreme nije bilo bilo nikoga koga bi mogli da pitamo ništa jer ljudi se još nisu vraćali.

Došli smo u praznu kuću. Divno mesto, predivna priroda, miris šuma, čist vazduh, voda hladna, sveža, nikako nisam mogla da se napijem, sve predivno ali u celoj kući samo jedan stari orman i jedan još stariji bračni krevet.

Mislite da je bilo lako?

Radili smo kao luđaci, krčili, sekli, kopali, čistili i čekali da se pojavi stric koji nam je obećao da će da nam pomogne da se snađemo kad dođemo.

Došao je on, nije da nije, i obilazio nas je, jednom u mesec dana. Tada bi nam donosio 5 kg mesa, 5 kg voća, nešto brašna i masti. Leto je bilo. Mi bi za dva dana sve morali da pojedemo inače bi morali da bacimo,  jer frižidera nismo imali i čekali, ponovo čekali……

Mislite da je bilo lako?

Nakon par meseci,  kad sam se uverila da od pomoći nema ništa, vratim se ja u Srbiju i uzeh pare od kuće koja je u međivremenu prodata. Sve pare smo uložili u Markovu kuću. Kupili neophodan nameštaj, traktor bez kojeg nismo mogli ništa da radimo, jednu kravu, jednu svinju. Naša borba za život se nastavljala.

Mnogo prijatelja smo stekli. Srba, Hrvata, Bosanaca. Naša kuća je uvek bila puna veselog žagora, smeha, pesme.

Mnogo bih imala šta da vam ispričam, ali, ono  o čemu želim da govorim  je posao i naše pravo na posao. Međutim posla nije bilo. Ponekad bi nekoj baki, kojoj nije imao srce da naplati,  uradio ponešto u dvorištu, njivi i to je bilo sve.

Venčali smo se u Hrvatskoj. Ljudi su pričali o nama 🙂 Prvi takav brak u to vreme. On Srbin iz Hrvatske, ja Vovođanka kako su me zvali. Otkud ovde, zašto ovde, mnogi su me pitali.

Bez obzira koliko nam je teško bilo, ti dani su mi ostali u divnom sećanju. Kada smo odlazili mnogo je ljudi došlo da nas isprati. Plakali smo. Sećam se Ivana, jedini nije to jutro došao do nas.

– Ne mogu, zaista ne mogu da vas gledam kako odlazite!

– Prisiljeni smo Ivane! Vidiš da ne možemo da spojimo kraj s krajem. Misliš da nam je lako. Ostavljamo sve. Moja, kao i njegova država nema sluha. Ja ovde, on tamo,  nismo ništa …….. nemamo drugog rešenja.

Gledali smo za sobom naš mali raj u kojem smo proveli pune dve godine odlazeći ponovo  u nepoznato. Ostavljamo njegovu kući, vraćamo se …… u nešto što više nema. U mojoj kući je sada bio neko drugi.

Vratili smo se u Srbiju i od tada pa do danas smo podstanari. Borimo se i dalje nadljudskim snagama.

Mislite da je lako?

Ne, ali život je ipak prelep!

Ne želim da ovaj tekst bilo ko pogrešno razume. To je moj život,  i ma kako bolan bio ponosim se njime! Stavila sam ga na dlan i pružam svima kome je uteha bar malo potrebna. Želim da verujete da ste svi vi divna i jedinstvena bića, koja mogu sve! I volite se, jer ljubav je ta koja nam daje snage. Zagrlite supruga/ gu, izljubite decu, pružite ruke prijatelju kojem je to potrebno, dajte mu nadu, budite mu oslonac.

Ne mogu drugačije da završim osim:

– Ma koliko ovaj život bolan znao biti, ja ga volim i idem kroz njega uzdignute glave!

Dignite glavu i vi i nastavite hrabro svoju borbu, snage i razloga za to imate i više nego dovoljno!

Volim vas sve!

Komentari na tekst:

  1. DobrilaM каже:

    Kao uvijek, dotuče me Verkić. Ne da nije lako nego je bolno i stoga najiskrenije divljenje jer malo je ljudi koji su spremni da pričaju o svojim bitkama a kamoli da ih ovako iskreno dijele kao lekciju.
    Sinoć sam napisala na twitter-u kao pouku jučerašnjeg dana i nekih stvari koje sam preživjela u zadnjih nekoliko mjeseci (nikako ovako teških ali ipak bolnih) da je „Suočavanje sa porazima je vrlo korisno kad odlučiš da ih pretvoriš u pobjedu bilo koje vrste, bar meni“ i u ovom i mnogim Tvojim tekstovima čitam upravo to.
    Predivno, hvala divna ženo 🙂

    • Verkic каже:

      Interesantno je da se ja ni jednom nisam osećala poraženom. Jednostavno sam život prihvatala onakav kakav jeste i pokušala sam svojom borbom, istrajnošću, vedrim duhom, voljom da se izborim sa svim problemima.
      Celog života se osećam kao pobednik ma kako to glupo nekom zvučalo. Ostala sam ista, dosledna sebi, ostala sam optimista, spremna uvek na akcije ne bežeći pred preprekama, stekla sam mnoge prijatelje, prave prijatelje, što moramo priznati da je ogromno bogatstvo i ni sa čim ga ne bih menjala.
      Hvala ti draga Dobrila na lepom mišljenju o meni. Ubeđena sam da ćeš ga moći potvrditi i kad se lično upoznamo!

  2. ТоМЦаа каже:

    Прочитах сад оба текста и опет сам дошао у ситуацију да не знам шта да кажем. Ма каква вага, Ви сте змај, такви људи заслужују свако поштовање! Ето, можда остадох недоречен, али схватате суштину. 🙂

    • Verkic каже:

      Imam ja drugi nadimak u Somboru 🙂 – Verka – Zverka 🙂
      Dragi Tomcaa i sa dve reči samo ti nikad nisi nedorečen! Hvala ti!

  3. zelena каже:

    Ne *ebe lep nego uporan, to mi jedino pade na pamet, a govori sve.

  4. Mis Dejzi каже:

    Sve je rečeno :)))

    • Verkic каже:

      Draga Mis Dejzi ni približno veruj mi. Ima toga još dosta i pre i posle i za vreme opisanog, ali nisam još spremna …. ipak bi bilo previše toga odjednom rečeno, a veruj mi ni ceo blog pisan par godina a kamoli jedan post mi ne bi bio dovoljan. No ima vremena 🙂

  5. Charolija каже:

    Pošto sam priču slušala uživo sa svim detaljima, reći ću da je ovo samo mali deo svega što ste preživeli i baš me zanima šta bi ljudi tek tada rekli? Proglasili bi te za čudo neviđeno. 😉

  6. Dudaelixir каже:

    Hvala bogu, sve je to iza vas! Ceo život je borba Verkić i u svakoj priči, kao ova tvoja, svako od nas bi mogao da se pronadje!
    Srećno! 🙂

    • Verkic каже:

      Dudo i mora da bude borba, samo znaš ponekad se čovek zaista i umori od stalne borbe, poželi da bar malo …… ali ima vremena biće i toga 🙂

  7. Branko Baćović каже:

    E, svaki toliko trebam da pročitam takav tekst, pa da mi dođe iz dupeta u glavu… Meni nije ni približno tako teško pa opet nešto k…am. Pa stvarno neki put da se čovek zapita, ko je tu blesav! 🙂

    • Verkic каже:

      Dragi Branko, naravno da je svakom svoj teret najteži i to je ljudski, samo ipak ne smemo da zaboravimo da ima i težih bremena nego što je ono koje mi nosimo. Ja sam ovde ispričala samo jedan delić jer sam želela da postignem upravo to, da se poneko zapita, da razmisli. Da sam išla dalje i dublje postigla bih kod mnogih sažaljenje, a to ne želim.
      Život nije lak nikom od nas. Svako od nas ima neko svoje breme. Ja svoje ponekad 🙂 malo spustim, probam da podignem tuđe i kad vidim da je ono obično mnogo teže, lakše se ponovo vraćam svom. Ne pronalazim u tome utehu ali pronalazim snagu, još veću i jaču!
      Znam da shvataš šta sam htela da kažem!

  8. magi каже:

    Vrlo dirljiva, ljudska i zivotna prica. Ima i tezih, svakako. Problem je u tome sto je ljudima uglavnom tesko da pronadju utehu u tudjim pricama i sagledaju tudju muku jer ne umeju da izadju iz sebe i prestanu sa predimenzioniranjem svojih problema. Zelim vam sve najbolje!

    • Verkic каже:

      Magi, draga, upravo tako. Zbog toga sam i ispričala ovu svoju priču, mada onaj ko je stvarno razume i shvata razlog pisanja ovog teksta i nije takav da gleda samo veličinu svog problema. Ti ljudi shvataju kako je i drugima, medjutim oni kojima je jednim delom namenjen tekst, nažalost neće ga shvatiti na pravi način 🙁 .
      Nije bitno šta sam ja prošla, bitno je da život mnogo toga i lepog i ružnog nosi sa sobom. Bitno je da noseći svoje probleme ne zaboravimo na sam život, na onu vrednost koju nosi sa sobom, bitno je da ne zaboravimo šta je ljubav i da u svemu pokušamo pronaći nešto lepo, da se ne zaboravimo družiti i da nikad, nikad ne zaboramo pružiti ruku nekome kome je zaista potrebna. Mnogo je takvih ljudi oko nas, samo se moramo malo okrenuti oko sebe!

  9. Nena каже:

    Prosto nemam komentar. Pročitala sam oba posta i pitam se samo odakle crpiš svu tu snagu, sve te godine!?

    • Verkic каже:

      Nenice jednostavno je – od svih ljudi koje volim i poštujem!
      Oni mi daju volju, snagu, želju da idem napred, da ne stanem i ne odustanem nikad. Njihov osmeh, pogled, reč pohvale mi je dovoljan da nastavim. Setim se, veoma često svoje majke, svih problema koje je imala a ipak nikad nije skidala osmeh sa usana. Borila se kako je znala i umela. Tako pokušavam i sama.
      Ima nešto i u genima 🙂 ali ipak, da nemam moje drage oko sebe, da nemam sada i sve vas koji ste mi mnogo puta ulepšali dan, da nema pomalo i inata, tvrdoglavosti ……. ko zna

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge