Moja borba!!!

Da li su bitne godine? Koliko brzo prolaze?  Nekome teške,  neko ih i ne oseti. Mene, moram da priznam, pomalo hvata strah. Ne od godina, da me pogrešno ne shvatite. Strah me je  nepoznatog. Strah od sutrašnjice i onoga šta će život da mi donese.

Već nekih desetak godina neradim.  Za to vreme,  želela to da priznam ili ne, ušla sam u neku ustaljenu kolotečinu  života. Godine,  koje uzgred budi rečeno, ne želim još da prihvatim su tu. Uhvatim sebe kako često razmišljam: –  nekad sam mnogo vremena provodila u druženju u sa prijateljima, ludovala, bila medju prvima  u svemu.  Sada, klasična priča. Žena u godinama, ni sama ne zna šta će sa sobom.

Ali stani malo,  nisi to ti!!!

Uhvatim sebe kako zastanem pred izlogom, kao fol gledam haljinu, dok u stvari  slušam priče mladih. Frljaju se oni nekim meni nepoznatim  izrazima:

– Znaš,  pao mi sistem….. e,  a jesi li na fejsu pročitao…..ma sad je kul wordpress….. znaš google više voli php……

Stojim i  slušam. Nisam nikad bila baš previše pametna, ali nije mi se ni desilo da od 20 reči ne razumem 22.

Za mene je ovo bilo previše. U meni proradi bundžija, bolje rečeno  inadžija. Neću  sebi da dozvolim da budem samo seda baka koja čuva unučiće. Prelepo je to, ali ne!  Biću ja super baka koja će da uči unučiće, ali ne samo matematiku, srpski, prirodu. Učiću ih da prave sajtove, učiću ih da internet nisu samo igrice, da moraju  da iskoriste  sve  mogućnosti koje nam on pruža a koje ću ja sigurno da saznam.

Sve ovo sam sebi govorila pre više od godinu dana. Moja borba za znanje je počela. Sem kursa rada na računaru i osnovnog rada u dreamweaveru (koji mi je omogućio jedan zaista nesebičan čovek), sve ostalo pokušavam sama. Tražim, upijam, probam, grešim, ali svakim danom sve više usvajam nova znanja! Svaki dan nešto novo naučim.

Čitam, slušam, učim, kradem. Stekla sam prijatelje za koje znam da će da mi pomognu. Biće moji  kritičari, ali znam da će  da budu iskreni kritičari i da se mogu pouzdati u njihov sud. Njihovi saveti će da mi otkriju put kojim ću da idem. Moći ću još više  da naučim, a samim tim da steknem i veliko samopouzdanje.

elika želja da napravim nešto, da postanem nešto  tera me napred. Želim  svim ženama da pokažem da se svet ne vrti samo oko šporeta.  Svaki čovek vredi onoliko koliko zna i  koliko ima želje da  to svoje znanje još više da unapredi. To naše znanje je bogatstvo koje treba  da  prenesemo drugima.

Iskrenost se sigurno isplati i nagradjuje!

Na kraju, moram da priznam da sam juče malo i zabrljala. U želji da organizujem blog, da otvorim mnoge kategorije u kojima ću da  pišem, pootvaram još strana,  jer cela vizija samog bloga mi je donekle u glavi, nisam to odradila kako treba.  Tako sam  izbrisala post, ne razmišljajući da će sa njim da  nestane i prvi komentar  koji mi je bio veoma drag. Ivana izvini!!!!

Komentari na tekst:

  1. Deda каже:

    Iskrenost se isplati , ali ne smemo preterivati. Mora se imati granica bas kao i u svemu, tako i u blogovanju …
    Blog ces srediti tek kasnije kad se nakupi odredjeni broj postova i kategorija. Sve sto imas u glavi, kreci se tim pravcem, ali je osnova da se pise i postuje to ..

    Srecno ti bilo !!!

  2. Ivana каже:

    Izvinjenje prihvaćeno 😉
    Samo ti polako, ovo što Deda kaže, baš je tako, samo polako, jedan po jedan, i posle će forma doći na svoje, sadržaj je ispred nje 🙂

    srećno ti blogovanje, i dobro nam došla 🙂

  3. Charolija каже:

    Samo laganica, sve će doći na svoje mesto.

  4. […] da pročitate na Verkinom blogu, tako da nema potrebe da vam bilo šta ponavljam. Sećate se njenog početka blogovanja, pa svih PratiPetkova, čitanja i linkovanja vaših blogova, PratiPetak u video formatu i još […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge