Nema više….ostala je samo „mala ženica“!

jedinstven-zagrljaj

Osećam, želim , imam potrebu! Dugo skrivana, dugo stavljana namerno i uporno gurana pod tepih zaborava isplivaće u punoj svojoj jasnoći. Bojim se, zaista se bojim toga dana……. Znam da je dan blizu…….

Želim pripadati onako kako još nikad nisam nikom. Želim biti pola srca nečijeg koje će samo zajedno moći da funkcioniše. Želim videti sebe u treptaju nečijeg oka, želim stisak ruke koja će sve govoriti. Želim govoriti ćutajući. Želim razumevanje pogledom.

Ponoć je. Sedim sama u tišini sobe svoje i gledam mesec kako je prevalio  polovinu puta svog. A ja…… sama.  Sama u tišini sobe svoje. Ja…… moje želje…… moja maštanja……. Toliko jasne, kristalno čiste da više nisam sama. TI si tu pored mene, držim tvoju ruku, osećam krv koja kola tvojim venama, gledam tvoje oči koje jasno pokazuju…….

Više nisam uplašena ali sam još uvek mala golubica raširenih krila. Ne neću bežati ni odleteti.

Spremna sam primiti, osetiti dugo željene i do sada samo zamišljane drage ruke, kako znalački ispituju svaki delić moga tela.

U vazduhu se oseća želja, strast, čežnja koja teži ka ispunjenju.

Slika za slikom, sve smelija i jasnija menja se pred mojim očima.

Sada…. to više nisu slike, to je film….. to je bolna jasnoća doživljaja bez imalo stida, bez laži, potpuno predavanje, prstiju isprepletenih i čvrsto stegnutih……….

……Vreme prolazi….. nema više male golubice…..nema više džepne Venere…..ostala je samo „mala ženica“!

Komentari na tekst:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge