Sreća je nešto drugo! Bogatstvo nisu pare, bogatstvo je nešto mnogo veće!

Čitam jutros tekst ZlaPatofnaLud zbunjenog i svi mene! Kako sam i sama u zadnje vreme poprilično luda i moram da priznam svakim danom sve zbunjenija,  a pri tome još  i   pod utiskom navedenog blog posta,   nisam baš sigurna da li ću ovim tekstom reći sve što mi je trenutno „u glavi“, ali i to je prednost blogova. Pišeš danas, nastavljaš sutra, tema koliko god hoćeš te u dužem vremenskom periodu možda uspeš nešto da izbistriš i u sopstvenoj glavi.

Završi se moj posao od mesec i po dana. Ovakav, onakav, sada više nije bitno. Bitno je da sam izdržala, da su me pohvalili, da su me svi zaposleni lepo ispratili i poželeli mi sreću. Priznanje, osmesi, stisnute ruke su za mene mnogo veća vrednost od onih 14.000 dinara koje sam dobila za mesec dana. Svi ti pogledi razumevanja i na neki način saosećanja su mi dovoljna satisfakcija za sva rana ustajanja u cik zore. Ta  prava ljudska toplotu bila mi je bila dovoljna da u trenu zaboravim svakodnevna smrzavanja, prašinu, sve napore, stepenice……. Jeste da to nije dovoljno za preživljavanje, ali ………. to je neka druga tema. 🙂

Da nastavim,  svi me već dovoljno poznajete  i znate da ću uvek svaku lepu reč, gest da pohvalim, da ću da pišem o tome. Najmanje što jedna normalna osoba može da uradi je da pokaže zahvalnost. I to nije teško, verujte mi!

Znam, vidim već vaše komentare 🙂 ali, da sve vas,  koji mi često govorite: – Vera dokle više, zašto se stalno zahvaljuješ, zašto……….. pitam kako da ne budem zahvalna nekome ko kaže: – Vera, tvoje oči govore sve, u njima se vidi kakva si osoba, u njima se vidi tvoja duša, a tvoja dela govore………!??????

No, dosta hvale, ponosna jesam,  to je tačno! Ponosna sam jer sam izdržala, ponosna sam jer sam i ovaj posao koji mi je ponudjen uspela da odradim kako treba, ponosna sam što sam stekla nove dobre poznanike,  što su mi govorili sve one lepe reči koje su mnogi od nas zaboravili i da postoje,  što sam bila medju pravim ljudima.

Ponosna sam što imam ovoliko godina koliko imam, što mi je zdravstveno stanje takvo kakvo jeste a uspela sam da izdržim sve ono što sam izdržala.

Ponosna sam što nisam odbila posao!

Mnogo je mladih nezaposleno. Mnogi od njih imaju samo osnovnu školu, završen neki zanat i to ne klasični od 3 godine, već one brzinske u trajanju od 6 meseci,  pa ni u snu ne bi  prihvatili  posao spremačice. Nisu oni tako mukotrpno završili škole da bi sada čistili. U isto vreme kukaju, vredjaju,  bacaju se drvljem i kamenjem na svakog koga se sete,  ali, pa pobogu ispod časti je zasukati rukave i odraditi neki tamo posao koji nije dostojan njihovog velikog znanja. Plata, o plati tek da ne govorim. Ne bi oni ni u snu ustajali tako rano, radili ceo dan za nekih desetak hiljada dinara. Ako nije bar 30.000,  ne treba to njima iako nemaju ništa. Bolje i ništa nego…… ma šta tu da se kaže?

Ne mogu a da se ne osvrnem još na jednu činjenicu koji mnogi zaboravljaju. Gledam juče komentare na twitteru vezane za štrajk prosvetara. Ne želim ulaziti u diskusiju oko potrebe istog, oko njihovih zahteva niti bilo čega. U tim komentarima bila je i opaska kako ima mnogo ljudi  na birou koji bi drage volje radili za …….

Da ima i u ovom trenutku bi svi oni drage volje radili za platu od 30.000 dinara. Medjutim, svi mi zaboravljamo da bi svaki taj trenutno nezaposlen nakon samo deset dana rada zaboravio na sve. Mislio bi isto kao i svaki drugi zaposlen. Ni njemu ne bi bila dovoljna plata i on bi ……..

Mnogo je bre lepo u životu kad novčanik više nije potpuno prazan. Tada se zaboravlja na sve ono što je bilo. Od muke kako da se kupi samo kilogram hleba postoje tada mnogo veći problemi. Kako kupiti markirane stvari, jer sada više nosi dovoljno dobri  Kinezi, sada više ne znamo da štedimo, sad odjednom gledamo kolika nam je potrošačka korpa. Zaboravljamo da je ta potrošačka korpa postojala i ranije.  Zaboravljamo da o njoj nismo mogli ni da pomislimo. Ma nismo znali ni  šta je u njoj,  a još manje koliko košta.

Verujte mi, mnogo sam kivna i besna na takve stvari. Svi mi želimo lepše i bolje i to je potpuno u skladu sa ljudskom  prirodom, ali nikad ne treba da budemo neskromni, nikada ne treba da zaboravimo kako nam je bilo, nikada ne treba sa visine da gledamo na ljude koji su sada u našoj koži,  potpuno zaboravljajući kako je to bilo  kada  mi nismo imali ništa.

Ma i šta je to ništa? Da li smo se nekad stvarno zapitali? Ja lično imam sve! Imam dobrog muža (u 12  godina jedna ozbiljnija svadja), imam divnu kćerku, predivne  zdrave unuke, imam mnogo prijatelja. Istina, ponovo ne radim, para nemam i nije lako, ali imam bogatstvo koji mnogi nemaju.

Da se razumemo, želim i ja skupu šminku, želim da popravim zube, želim da odem u pozorište, na večeru, želim nakon 15-tak godina ponovo da osetim miris  i čari mora, ali da li mi je to potrebno za  pravu sreću? Ne, verujte da ne. Tada bih bila samo malo zadovoljnija, ispunila bih neke svoje želje, pored njih verovatno i  mnoge svoje hirove.

Sreća je nešto drugo! Bogatstvo nisu pare, bogatstvo je nešto mnogo veće!

I da sad neko ne razume pogrešno. Nije sve idealno niti tako mislim.  Ovde govorim  o zahvalnosti, o sreći i bogatstvu. Nasuprot stavu o pravim vrednostima mnoge stvari u našim sredinama  moraju dase menjaju. U životu moraju da postoje prioriteti. Moraju da postoje lestvice. Svako od nas bi trebalo da ih gradi.

Prva i osnovna „prečka“ na koju se sve ostale naslanjaju,  je porodica. Bez tog oslonca nema dalje ni jedne!  Nema čvrstoće. Te prve, gradimo sami. Njihova čvrstina zavisi od nas samih. One dalje, druga treća, često, nažalost ne zavisi od nas. E tu, tu bi malo, svi oni koji su u mogućnosti da zapošljavaju, svi oni koji……… malo morali da porazmise.

Zaboravite, vi tamo, koji ste u mogućnosti, vi koji možete,  na neke sitne, trenutne,  samo vama bitne i znane razloge……… napravite liste prioriteta.  Prave liste. Razmislite ko je zaista zaslužio,  iako  priznajem svako na ovom svetu ima pravo na rad. Preispitajmo se.  Kažimo, ovaj sa trogodišnjom školom, bez obzira na sve, ne može da radi posao referenta. Nije  jednostavno za to kvalifikovam iako je on vaš ……….

Dajmo priliku da ljudi rade ono što stvarno znaju! Dajmo priliku da ljudi bar u tom smislu  budu zadovoljni. Pomozimo da se zaposle prvo one kojima  posao zaista treba. Tek tada……… mislim da ipak nema potrebe dalje ništa da govorim. Svi su ovoga svesni samo da i njihova dela usklade sa tim „mislima i činjenicama“  koje su malo potisnuli, na koje veoma često zaboravljaju, samo da Kurta i Murta ostanu to što jesu, da Mice šalteruše zamene ………. samo da prioriteti postanu zaista prioriteti. Tada možemo dalje. Postepeno.

Na kraju ovog današnjeg „zbunjivog“ 🙂  teksta moram da kažem još nešto veoma bitno! Dosta mi je svih onih koji samo bezrazložno kukaju na sve i svakoga, jer oni koji najviše treba da viču i plaču najmanje se čuju. Ja trenutno ne radim. Račune da ne spominjem, ima ih …….. ihaj 🙂 ali ZNAM jedno.

Sretna sam što sam ovakva luda i blesava. Sretna sam što imam izuzetnu porodicu i predivne prijatelje. Sretna sam jer znam da ću ove godine početi da radim i to ono zaista   što znam i umem i za šta sam kvalifikovana. Sretna sam jer znam da ću ove godine početi  da gradim našu malu kućicu,  gde kako reče moj unuk,  neće biti više gazda ni gazdarica.

Kako to znam ne pitajte me. Jednostavno znam!!! Ja prosto vidim svaku ciglu koju nas petoro nosimo, vidim zidove koji su svakim danom sve veći, vidim krov koji sa velikim  ponosom dižemo, vidim cveće koje sadimo, ruže koje su procvetale, mačku koja zadovoljno trčkara medju našim nogama, vidim naše osmehe kada se budimo sretni jer smo zajedno, sretni jer smo uspeli da napravimo nešto samo naše!!!!!!

Komentari na tekst:

  1. Zla Pa(n)tofna каже:

    Drago mi je da ste uspeli da kažete sve ono što ja od besa nisam stigla. Pravdajmo bes manjim životnim iskustvom i mladalačkim nestrpljenjem 🙂

    Divno je videti da za još nekog male stvari čine život! Ceniti ono što imaš (pa iako su to samo mama, tata i brat koji te podržavaju) je danas, nažalost, gotovo imaginarno. Ta jednostavna zahvalnost za to što ti ništa ne fali i što imaš krov nad glavom ne postoji u današnjem sistemu vrednosti.
    O nečemu više, da i ne govorimo.

    • Verkic каже:

      Hajde da gledamo optimističnije. Vidiš jedna divna mlada devojka i jedna sredovečna ženica i baka misle na isti način i nismo jedine budi sigurna. U današnjem sistemu vrednosti te „male“ stvari koje sačinjavaju naš život nisu još potpuno zaboravljene, bar ne od svih i bar dotle dok je takvih mladih ljudi poput tebe.

  2. zelena каже:

    Verkic u cuda treba verovati da bi se desavala!
    Sve mi je nekako ok, ali macak oko nogu nikako 😛
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Nije lako biti majka!

  3. milininsvet каже:

    Bravo Verkic,jesi li cula za Tajnu?

  4. Nena каже:

    Svaka ti čast! U potpunosti se slažem sa tobom. Pare jesu bitne, ali ne i najbitnije. Ako sam zdrava, zaradiću ih na bilo koji način ; ako sam srećna – ni jedan posao mi neće teško pasti; ako sam zadovoljna – radiću na ostvarenju svoji ciljeva… Nema tih para kojima može da se kupi zdravlje, tog novca koji može da nadoknadi nedostatak mira i harmonije, tog blaga koje je veće od moje dece!
    Ove godine učiču da budem najbolja u poslu koji ću naći i koji priželjkujem, ići ću na more posle mnogooo godina i moja deca će ga videti po prvi put u životu, naučiću da pletem, završiću knjigu koju sam počela da pišem i objaviću je! Mogu i hoću!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Lepota života

  5. Sandra Zmua каже:

    uporno pokušavaju da nas ubede da je sve u parama, i ljubav je u parama, i sreća je u parama, i život je u parama… i onda je jako lepo videti da postoje ljudi koji pokušavaju da se odupru tom sveopštem ludilu i sveopštem haosu.
    pisala sam nešto na tu temu skoro i ja, i dobila iznenađujuće pozitivne komentare – što me opet dovodi do pitanja: jesam li ja okružena samo dobrim ljudima, ili se plašimo da priznamo ko smo, u stvari?

    u svakom slučaju, želim svu sreću i – javite ako bude trebala i koja cigla da se ponese, ima nas dosta 😉
    Poslednji objavljen tekst od Sandra Zmua je Tko to tamo pjeva – Azra

    • Verkic каже:

      Sandra mnogo puta sam se i ja isto zapitala. Ono što znamo i ti i ja je zaista da smo okruženi predivnim ljudima (kad ovo govorim mislim na posetioce naših blogova), jer samo takvi ljudi mogu pisati sve one divne, iskrene tekstove koje čitamo svaki dan!
      Što se tiče cigli, vala si u pravu svaki bloger da donese po jednu, eto kućice za tili čas.
      Nego, mani cigle, donesite vi meni osmeh, lepu reč…. sve drugo će biti!

  6. Apartmani Hrvatska каже:

    Bas ste lipo napisali- da imate sve. Obitelj je najvaznija i to je ono sto nas drzi u ovom zivotu. Nazalost vrimena su teska, nikome nije lako i najvaznije je obitelj odrzati na okupu. Super blog, lipi pozdravi iz Splita! Tereza

  7. Nena каже:

    Izmače mi plan kontroli. Ne predvideh da ću na klizalištu pasti i srediti ruku! Ali, i to je sigurno kao rezultat imalo neku poruku, još uvek nisam sigurna koju ali… vreme će pokazati!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Beograd 1122011 SPECIAL EVENT WITH CIEAURA

  8. Medulin каже:

    Lijepo je tako voljeti zivot, trebalo bi malo vise ljudi biti takvo 🙂

  9. Poreč каже:

    Ovaj entuzijazam za zivotom i pogled je zarazan! 🙂

    • Verkic каже:

      Dobro mi došao Poreč!
      Volela bih, gledajući mnoge ljude oko sebe da im bar delić svog razmišljanja mogu dati. Verujem da bi tada mnogi shvatili da su izuzetno sretni.

  10. Poreč каже:

    Koji entuzijazam 🙂

  11. Arista Jahte Split каже:

    Je stvarno je divno voljet !

  12. Moje dijete каже:

    Sreća je stvarno nešto drugo…..!
    Poslednji objavljen tekst od Moje dijete je Sprječavanje debljine kod djece

  13. […] premotavam svoja umiranja, i ustajanja. Pa mislim o Dedinom umiranju i novom ustajanju, pa o Verinom, pa o Detozinovom, pa o Mušeminom… Moj mozak radi jako jednostavno. Kad je kriza, prava, […]

  14. Ustati još jednom каже:

    […] premotavam svoja umiranja, i ustajanja. Pa mislim o Dedinom umiranju i novom ustajanju, pa o Verinom, pa o Mušeminom… Moj mozak radi jako jednostavno. Kad je kriza, prava, velika kriza zbog […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge