Džepna Venera blog

U januaru mesecu, jedan svoj tekst započeh rečima:

……“nisam baš sigurna da li ću ovim tekstom reći sve što mi je trenutno “u glavi”, ali i to je prednost blogova. Pišeš danas, nastavljaš sutra, tema koliko god hoćeš te u dužem vremenskom periodu možda uspeš nešto da izbistriš i u sopstvenoj glavi……“

Mesecima već,  izlazeći iz zgrade u kojoj na prvom spratu živim na moju nesreću još uvek kao podstanar, a na sreću svoje gazdarice koja zbog toga može da plaća stan u BG  svojoj ćerki studentkinji, prvo što ugledam je dvoje ljudi srednjih godina koji prevrću po kontejneru.

Iz njihovog   razgovora sam shvatila,  da ako nisu   muž i žena,  ono su bar neko ko verovatno duže vreme žive zajedno deleći sudbinu  koja im je „dodeljena“. Prolazeći pored njih redovno bih sagla  glavu, misleći da im neće biti prijatno da neko gleda u njih.

Šta oni uzimaju iz kontejera nikad nisam imala prilike da vidim, ali su natrpane kese „tim nečim“ kačili na svoje bicikle naslonjene na kontejnere, uzimali bi svoje čudne štapove na čijim vrhovima je bilo „nešto“ skucano kako bi verovatno mogli lakše da vade  stvari  sa dna kontejnera a da  pri tome ne moraju duboko „zagnjuriti“ glavu u njega i verovali ili ne često smejući se odlazili dalje.

Njih dvoje, ta žena i taj čovek,  u nekim 50-tim godinama su jedini ljudi koje sam ja viđala da „čeprkaju“ po smeću. Verujem da nisu usamljeni, ali zaista se nisam surela ni sa kim drugim.

Teško se živi u ovoj našoj zemlji  i  ljudi su prisiljeni,  pritisnuti nemaštinom   da se snalaze,  pa makar i na ovakav način.

E sad,  mnogo je ljudi koji govore:

– Strašno, znate li vi koje je svuda sranje, znate li koliko ljudi nema šta da jede, koliko njih gladuju?  Užas! Kako neko može da bude  optimista,  kako ne videti „to“  sve „to“ oko nas?

To jeste nažalost činjenica! Mnogo je gladnih ljudi oko nas!  Svi mi vidimo  „TO“!  Optimisti, pesimisti, svi. Ali hajde da  svi mi koji  želimo  nešto da napadamo, koji često znamo samo da na neki  način iskoristimo „te“ ljude pričajući i spominjući ih onda kada to nama odgovara,  prethodno i da se  zapitamo:

– Šta smo mi, ja, ti, Mara, Vesna, Đorđe, Jelena i Peđa učinili da pomognemo tim ljudima?  Mi kao pojedinci?

Da li ste ikad, videvši da neko vadi hranu iz kontejnera otišli u prvu pekaru i kupili jednu, samo jednu kiflu od 25 dinara, vratili se kod tog čoveka i ponudili  mu tu jednu, ama ljudi,  jednu,  kiflu. Da li ste?

Sve što sam ikad napisala je iz mog ličnog života. Često sam otkrivala i mnogo više nego bih htela. Sebe sam prikazivala uvek baš onakvom kakva sam.

Mogu  mnogo isključivo svojoj upornošću, radim mnogo celog svog života, imam porodicu, muža, dete, unučad, prijatelje,  kolege, borim se kako znam i umem. Imam puno pravo na tu svoju borbu, imam puno pravo na svoju egzistenciju, imam puno pravo da radim  isto kao i vi isto kao i svaki čovek na ovoj planeti.

Mislite da je lako bilo živeti svih ovih godina?  Živela sam pored oca alkoholičara, mnogo puta sam požele i to još od malena da me nema, mnogo puta sam majku pitala:

– Zašto si me rodila? Hoću li morati celog života da se…… Svašta sam znala da je pitam a sada tek shvatam da joj nije bilo ni malo lako da mi odgovara na takva moja pitanja.

Živela sam sa prvim mužem koji me je nakon 16 godina prevario, dobio dete sa drugom. Otišla sam od njega bez ičega. Ništa mi nije trebalo. I tada sam se borila kad bi mnogi poklekli.

Gledala sam mesecima majku znajući da će ubrzo da umre, slušala njene zadnje želje…..govorila bi mi:

– Jednoga dana, jednoga dana Vera,  videćeš, Bog je spor ali dostižan!

Borila se da preživim nakon toga. Bez posla, bez prebijene pare, ćerka i ja.

Koliko puta sam znala samo da  prokuvam vodu, so i crvenu papriku, da dodam malo testa i da se najedem  sretna da imam i to.  Radila sam naporne fizičke poslove zbog kojih sam obolela, zbog kojih sam bila nepokretna šest meseci, išla sam bosa (bukvalno) 3 kilometara u novembru mesecu …….  Nedelju dana nakon toga obukla sam svoju najbolju haljinu i prošetala visoko uzdignute glave. Mislite da je sve ovo bilo lako i jednostavno?

Mnogo tužnih  priča bih mogla da napišem!

I danas, nakon  svega što sam prošla u životu imam pravo da kažem:

– Ništa u životu nije toliko ružno da  ne može da se prevaziđe,

– ni jedna prepreka nije toliko visoka da ne može da se preskoči! Nekad su za nju potrebne godine treniranja, ali uvek, baš uvek, voljom, upornošću, vežbom, dobrim zaletom, pravim odrazom,  sve se može!

Nedavno sam počela da radim.  Kao podstanar imam više obaveza (ovde isključivo mislim na račune) nego svi oni koji imaju svoje kuće ili stanove.

Stan – 100 evra

struja – 3800 dinara (ne znam kolika bi bila da kuvam svaki dan i da peglam sve što bi trebalo                                 da se pegla)

voda – 2400 dinara ( ovo kao da svaki mesec punimo bazen 🙂 )

grejanje – 4000 dinara (leti, zimi)

i tu moram da stanem. Svi vi dobro znate da postoje i druge obaveze, da mora i da se jede, da mora da se kupe i po koje gaće ako ništa drugo, ali to je to, jer moja plata će biti oko 20 000 dinara. I sad, trebam li sada ja da jaučem, da kukam i plačem, da proklinjem sve živo? Trebam li da postanem manji optimista nego što jesam?  Treba li da me je stid što sam i dalje, nakon svega srećan OPTIMISTA? Treba li da se stidim što sam konačno dobila zaposlenje, pa makar ono bilo i na dve godine, zato što ga mnogi nemaju?

Neka  me ogovaraju, neka kažu da sam luda, neka me optužuju, kritikuju, psuju, neka podnose tužbe, ali ja imam razloga za sreću i imam prava da i dalje budem  veliki optimista! Ne zato što mi je neko to naredio. Ne zato što mi je u životu bilo lako, ne zato što imam, ne zato što zabijam glavu u pesak, što neću realno da razmišljam, ne zato što mi je ispran mozak.

NE!

Ja verujem SEBI, ja verujem svom SUPRUGU! Mi ćemo da se izborimo na svoj način, opsovaćemo u četiri zida svoju sudbinu ponekad, reći ćemo:

– jebeš život ( eto i ja umem da opsujem)

ali ćemo nakon toga leći zagrljeni, sretni što imamo jedno drugo i isčekivati novi dan verujući da će nam doneti nešto lepše i bolje jer mi to svojim radom zaslužujemo! Naša ljubav to zaslužuje!