Sve je to LJUBAV!

Sretna, zadovoljna pa čak i ushićena, a ni sama ne znajući tačno zašto,  stajala sam na vratima zagledana u  sitne pahulje davno očekivanog snega. Jedinstven osećaj koji me je vodio i držao čvrsto za ruku celog dana.

Želela sam vragolasto da istrčim među svet, bacim grudvu na prvog prolaznika ne razmišljajući da li ga poznajem ili ne. Obuzeo me je pravi dečiji nestašluk.

Želela sam da pravim „jezušku“ u snegu. Istu onakvu kao nekad dok sam kao dete iz grada punog parkova i ogromnih stabala stoletnih bodjoša, često pravila. Naš Jovičić, nastavnik fizičkog vaspitanja, odveo bi nas u park, i umesto vežbi u zagrejanoj sali ludirali smo se na snegu. Bilo je to vreme koje niko nikad neće moći da mi izbriše iz sećanja. Bilo je to vreme kada su deca znala da se raduju. I sad čujem naš zvonak smeh izmedju borova s granama otežalih od snega.

Želela sam iz sveg glasa da  vičem: „sretna sam, ispunjena,  živim, volim, voljena sam“. Nije bitno kako bi na to  gledali  drugi, bitno je šta ja osećam, bitno je da ja dišem punim plućima u ovom predivnom danu.

Da je on, tamo negde daleko mogao samo da nasluti…… ne bi prošao ni tren, stvorio bi se tu pored mene, uzeo za ruku i odveo u  belinu. Za nama bi ostao samo mali trag stopala u snegu. Bilo bi nam potpuno svejedno gde idemo, bilo bi nam dovoljno  da smo zajedno, u našem svetu, u ovom vremenu stvorenom samo za nas.

Zvonak glas lopate o asfalt prvog komšije me je trgnuo, najavljujući nešto zastrašujuće u istom momentu kad i zvonjava telefona. Krenula sam uplašena sopstvenom slutnjom.  Sat vremena sam „pričala“ , nema,  obuzeta bolom. Bolom  koji je moja svetlost koju tražim,  moj život i jedina ljubav nesvesno prenosio na mene. Svaka njegova reč iako izgovorena uz namešten osmeh i glas,  trudeći se da sakrije od mene sve ono što mu se dešava, pokrivala je svojom neizgovorenom neuspešno skivanom  tugom moja usta.

Zašto je jedan ovako prekrasan dan krenuo tim tokom?  Zašto mi je Bog dao tako ogromnu jačinu osećaja,  zašto sam samo žena,  letelo mi je kroz glavu?  Zašto moram da zaplačem kad je njemu teško, zašto moram  da se gušim  ako  on ne može da diše?

Legla sam u krevet prizivajući dragi mi  lik, njegove usne pune topline, njegove prelepe zavodničke oči kojima nikad nisam mogla odoleti, ruke koje u svakom momentu znalački probude u meni nov i još neotkriven vulkan strasti  ….., žudeći za sve većom pripadnošću. Za sve većim ispunjenjem…..

Zaspala sam mnogo kasnije, tek kad sam shvatila da to mora biti tako. Jednostavno mora, jer to znači voleti.

Ljubav nije samo let nestašnih  leptirića koji se poigravaju s vama ne znajući kako biste  ih oterali. Ljubav nije samo smeh,   sreća i primanje,  ili  samo ona bezuslovna fizička pripadnost, ljubav je i ta patnja koju osećaš kad on pati, ta bol koju osećaš kad njega boli. Ljubav je i kad bez razmišljanja potrčiš da prihvatiš sav teret ovog sveta samo da bi njemu bilo lakše, da on ne pati.  Sve je to LJUBAV.

Slika preuzeta sa stranice Google images

Komentari na tekst:

  1. zoranaruza каже:

    daj Boze da te tako boli do kraja zivota 🙂
    to je veliki dar, na kojem bi ti vecina nas mogla pozavideti… ali, necemo, mi cemo da se radujemo zbog tvog bola :)))

  2. njanja каже:

    Tvoje srce si prenela na „Papir“ i ta Euforija tvog srca i mene zarazila… Hvala ti. Najlepši osećaj na Svetu. Motor Života. 🙂

  3. zelenavrata каже:

    Osmehujem se i radujem tvom ispunjenju i sreci, ziva bila i neka potraje!

    • verkic каже:

      Nadam se da ti neće smetati i da ćeš imati razumevanje, jer na mnogim mestima fale slike, video i ko zna šta još ne. Nisam stigla sve proveriti. Hvala ti na lepim željama. 🙂

  4. zelenavrata каже:

    Ja ne umem da linkujem, ne zameram nista, bitne su reci i osecanja koja izviru iz njih, ostalo je…ostalo 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge