U Ginisovoj knjizi rekorda, nego šta!

ginisova-knjiga

Noćas sam shvatila da sam kao osoba i te kako  zaslužila da uđem u Ginisovu knjigu rekorda! Ne želim više da budem po strani, ne želim više da sam skromna, želim da budem u Ginisovoj knjizi rekorda i tačka!

Ceo svoj život posvetila sam drugima. Majka, deca, suprug, svekar, svekrva, dever, prijatelji, komšije, usputni prolaznici. Čak i mačka. Da nemojte da se smejete. Ne izmišljam. Ja nikad ne izmišljam. Desi se tako,  i to veoma često, da je frižider prazan. Skoro prazan 🙂 Otvorim ga, kad u njemu nešto malo paštete i šačica masti. Paštetu uzmem, dam mački,  sebi namažem na hleb mast. Mogu ja i mast,  nije to toliko ni loše, negde je čak i delikates, a maca,  ona ne bi…..

Zar ovo nije za Ginisovu knjigu?

Krenem iz kuće, zaključavam vrata, naiđe komšinica, namrgođena, ljuta ko zna na koga sve, pogleda me besno, ko veli šta mi i ona sad ovde stade na put. Ja se milo osmehnem, uljudno se javim, procvrkućem koju rečenicu pokušavajući da je nateram da mi uzvrati osmeh. Teško ovo neko može da shvati. Zašto bi koga bilo briga da li je neko ljut ili tužan? No, meni je stalo. Ne osećam se dobro. Nije bitno imam li ja problema, nije bitno kako se ja lično osećam, ali ta ženica, ta bakica ne može pored mene da prođe a da ja bar ne pokušam, makar na tren da joj vratim osmeh na lice.

Zar nije ovo za Ginisovu knjigu?

Na poslu pak, iako nisam za njega bila plaćena, jednostavno sam odlazila da pomognem, slušam jednog, drugog, priskaćem, uskaćem, odradim što mogu, ostajem dokle treba. U glavi mi je samo jedno. Ako sam tu i sve dok sam tu, posao, bez obzira čiji je,  mora da se uradi, završi, pa zar je onda bitno ko će da ga uradi. Mogu i ja.

Zar ovo nije za Ginisovu knjigu?

Prijatelji me zovu, treba im nešto (naravno a i zašto bi zvali zbog nečeg drugog) , jurim, tražim, kukam, govorim, molim, preklinjem, stajem iza njih. Oni su moji prijatelji, mada je ovo ćesto samo „jednosmerna“ ljubav, nisam baš ja toliko luda,  nije bitno, ja ih na neki svoj poseban način volim i to je sasvim dovoljno.

Zar nije ovo za Ginisovu knjigu?

Na twitteru, svaki drugi, treći tweet je: hvala, hvala mnogo, hvala od srca, draga, mila ……. Da takva sam. Nema tu licemerja, nema dvoličnosti, nema ulagivanja! Neko kao ja ne može drugačije. Želim da pružim lepu reč, volim da se zahvalim, da pišem o drugima. Nije mi prolem nekog RT-ti iako taj mene nikad nije, nije mi teško da čitam druge blogove iako znam da oni mene nikad neće.

Zar nije ovo za Ginisovu knjigu?

Blogove ljudi piše, svi do jednoga iz nekog svog razloga.  Ja sam svoj, pak,  posvetila drugima! Šta imam od toga? Ništa, sem velikog zadovoljstva. Da to sam ja. Neshvatljivo? Možda, ali vama 🙂  meni je normalno!

Zar nije ovo za Ginisovu knjigu?

Imam  ja ideja, mnogo ideja koje uporno pokušavam da realizujem. Mnoge od njih su drugi prihvatili i ne spominjući me, nastavili da rade na njima i meni je to ok. Boli po nekad, tamo malo u dubini duše,  ali sam i sretna. Ludo, međutim  istinito. Da objasnim ne umem. Jednostavno je tako! Da li mi fali samopouzdanja? Ne ni malo! Iako sam svesna svega ne želim da se menjam!

Zar nije ovo za Ginisovu knjigu?

Požalim se ponekad svojoj najboljoj prijateljici, jedinoj koju pored mila, draga ….. zovem tratinčice moja. Ona je za mene nešto posebno, a to tratinčice, ne znam odakle, ali stvorilo se i samo je njoj upućeno. Većinom me razume, shvata da postoji i ovako jedna luda glava poput moje, mada se ponekad i ona zapita 🙂 🙂 🙂

I tako, nakon svega  da ja ipak završim ovaj ludi post za danas iako bih još dugo mogla ovako da nabrajam 🙂 . Kad se sve svede, stavi na papir, porazmisli o svemu, ako ova Verkić ne zaslužuje da se nađe na #toplistablogeralista uticajnih, tada zasigurno imam sačuvano mestu u Ginisovoj knjizi rekorda!

Jedna ispravka: na #toplistablogera – tabeli  SM korisnika Verkić se  nalazi, ali Ginisova knjiga, e uskoro, uskoro 🙂

Komentari na tekst:

  1. Charolija каже:

    Znaš ti onu „dobar i lud su braća“. Da sam ti nekako tu bliže ne bi ti ko luda trčala za svakog, e tako da znaš. 😀

  2. Iva каже:

    Vi zaslužujete da se izdržavate pravim novcem, a ne samo konstantnim bodrenjem same sebe. Nadam se da će vam neko to uskoro omogućiti!

  3. Dudaelixir каже:

    Jednog dana ćeš se i ti OPAMETITI. Daj bože da taj dan dodje što pre, inače, upisaće te u Ginisovu knjigu kao najveću lujku, koja je sebe sahranila, pomažući drugima! Ovo iz najbolje namere! Popričaj malo sa sobom na ogledalu, da znaš da pomaže. To ja radim, kada sam sama! 🙂

  4. Branko Baćović каже:

    🙂 Svako bi da dostigne nešto u životu… Ti Ginisa, ja Nobela… http://thetransformationblog.wordpress.com/?s=dobrica
    A da smo zadovoljni samim sobom (fraza ali istinita) bi nas bolelo uvo za oba gospodina 🙂
    Tako da: jedva čekam da me bole uši!

    • Verkic каже:

      Branko dobro ti i kažeš 🙂 , mada ovaj tekst je nastao u šali. Sve istina, što jeste jeste, ali nakon jednog razgovora skajpom …… Mnogi ga tumače na pogrešan način i ne ljutim se, i meni bi možda delovalo čudno kad bih čitala nešto slično, ali osoba kome je namenjen ga shvaća na pravi način.
      Pored svega, kad razmislim bolje, zaista nisam zadovoljna sobom, al’ trudim se, pa možda i mene jednog dana zabole uši 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge