Vera, samopouzdanje i rad

Dugo nisam pisala. Razlozi naravno postoje, međutim koji god da navedem biće samo jedan od mogućih izgovora. Za par reči, pasus ili dva ne treba mnogo vremena, a kako ljudi danas  sve manje vole da čitaji i to bi bilo dovoljno 🙂

Poslednjih par godina okružila sam se knjigama, sveskama, skriptama, prijateljima. Učenje, druženje, čitanje, ponavljanje, vežbe, zadaci, bila je svakodnevnica u kojoj bi još po koji sat u toku dana dobro došao.

Ipak, u zbrci i gunguli koju sam napravila od svog života osećala sam neku čudnu slobodu i sreću. Bila sam ispunjena. Po prvi put sam radila ono što sam zaista želela i svoje želje stavljala u prvi plan. Cena, ne mislim na onaj finansijski deo,  nije bila mala, ali očito je da sam morala da je platim i ne žalim zbog toga.

Deo života iza mene ispisan je živopisnim crtama na licu, deo i na ovim stranicama, a deo će zauvek ostati zakopan duboko u srcu ostavljajući na njemu i po koji ožiljak.

„Poremećeni odnosi u braku“ (citat iz tužbe) doveli su do rastave braka nakon 16 dugih godina. Na našu godišnjicu braka operisala sam štitnu žljezdu od koje sam dugo bolovala, a da toga nisam bila ni svesna. Ne želim sada da navodim linkove niti bilo šta da pišem o toj zaista podmukloj bolesti. Lako ćete pronaći i sami. Ovim tekstom želim da kažem  nekoliko stvari, a to su:

  1. nikada sa potpunom sigurnošću ne možete da kažete s kime živite pa čak ni kada su iza vas decenije zajedničkog života;
  2. nikada nemojte da prenebregnete simptome koje osećate i koji vam ukazuju da ste suočeni sa bolešću, jer zdravlje je najvažnije;
  3. nikada nemojte svoje želje gurati pod tepih misleći da na njih nemate pravo;
  4. nikada ne odustajte od onoga što ste sebi zacrtali i verujte sebi.

Volela sam svog supruga. Bezgranično. Čak i onda kada to svojim ponašanjem nije zaslužio. Mislila sam da ga poznajem i bila spremna i ruku u vatru za njega da stavim. Godinama sam sedela u kući i čekala da se vrati sa posla kada bi uspeo da ga dobije. Nesvesno, sve te godine u sebi  sam skupljala nezadovoljstvo, ljutnju, frustraciju i ćutala. Ljubav koju sam osećala bila je jača od svega. Poznavao me je dobro i znao je na koji način može da me „preokrene“. Znao je da je dovoljna jedna jedina lepa reč i … Takva sam i danas 🙂 iako stalno sebe ubeđujem da moram da se promenim.

Poslednjih godina osećala sam se sve umornijom, bezvoljnijom. Bolest je napredovala, a da niko od nas nije znao šta se iza „brda valja“. Često bih završavala u hitnoj pomoći. Gutala sam lekove za pritisak.  Bilo je sve gore i gore. Počela sam da se zamaram i pri najmanjem pokretu. Nisam mogla da hodam duže od 100 metara. Nisam mogla da dišem. Penjanje stepenicama za mene je predstavljalo pravu alpinističku avanturu. Bila sam razdražljiva i planula bih na svaku sitnicu. Da ne dužim, prolazila sam kroz noćnu moru. Od svog supruga tada nisam dobila podršku. Nije mi verovao niti pokušao da razume. Za njega sam  postala stara i umišljeno bolesna.

Nakon što me je napustio otišla sam na operaciju koja je promenila moj život. Ponovo sam mogla da hodam bez zamaranja, da trčkaram, radim vežbe, perem prozore, ribam tepih, da se smejem i radujem. Svi lekovi za pritisak koje sam godinama pila bačeni su, a ja sam konačno sama sebi priznala  da zdravlje mora da bude na prvom mestu i nikada, ali nikada više neću reći „ma proći će to … biće mi dobro“.

Ne, ništa ne prolazi samo od sebe, niti dolazi samo od sebe.

Nikada više neću dozvoliti da izgubim svoje „ja“. Imam pravo da kažem ne, imam pravo da želim, da poštujem sebe i svoju ličnost isto tako kao što poštujem i tuđu. Imam pravo da volim sve ono što volim i imam pravo jasno to i da kažem, a ne da zbog toga osećam krivnju ili grižu savesti. Nikada više neću ćutati i prihvatati ono što mi se na silu nameće i ono što ne volim. Imam pravo na ljubav, radost, smeh, ljutnju. Imam pravo da osećam i sva ta svoja osećanja da ispoljim.

Pasivnost je loša kao i agresivnost.

Asertivnost se uči, ali život je tek ispred mene.

Svojom upornošću i pored svih ovih dešavanja uspela sam da diplomiram i zaista sa ponosom želim da kažem, sa čistom desetkom. Zbog okolnosti na koje sam mislila da ne mogu da utičem,  a i pored velike želje da upišem i četvrtu godinu, poverovala sam da to neće biti moguće, ali pogrešila sam. Četvrta godina je upisana! Kao što sam već rekla, život je tek ispred mene. Negde sam na pola puta 🙂  Šalu na stranu. U životu je sve moguće, ako to dovoljno jako želimo i ako se ne povučemo u sebe kukajući i plačući sažaljevajući se.

Želje se ispunjavaju samo ako ne izgubimo svoje samopouzdanje, ako iskreno verujemo da na njih imamo pravo i aktivno radimo na njihovom ispunjenju.

odbrana

Odbrana1

Proslava

Komentari na tekst:

  1. Gordana каже:

    Bravo Vera! Hvala na iskrenosti, otvorenosti, entuzijazmu, cilju i uspehu. Hvala u ime svih žena kojima je potrebna podrška i svest da uvek ispravno rade kada rade za sebe. Život ne počinje u 50toj ali se i ne završava. Samo napred!

    • Verkic каже:

      Hvala Gordana!

      Ovaj blog je nastao iz želje da prenesem svoja iskustva, razmišljanja, dileme i da na taj način bar nekome pomognem u donošenju odluka, da motivišem ali i da skrenem pažnju da se u životu dešavaju i loše stvari zbog kojih nikada ne smemo sebi da dozvolimo da posustanemo ili da se povučemo u sebe. Jedina vrednost tekstova koje sam objavila je upravo u tome. Iskrenost i vera u Ljude. Sebe ne doživljavam kao nekoga ko je poseban ili nekoga ko se na bilo koji način izdvaja od drugih ljudi, ali sam se uvek trudila da svojom ljubavlju, verom, snagom i entuzijazmom podstaknem ono najbolje u ljudima.

  2. OljaKa каже:

    Pročitala sam ove tvoje redove više puta, od momenta kad si ih šerovala, ostajući bez reči od divljenja. E danas sam odlučila da se ipak oglasim i kažem ti da mi je drago što si moj prijatelj i da sam ponosna na tebe i što nisam ni jednog trenutka posustala u uverenju da si veliki borac, što ti svakodnevno dokazuješ:)
    Poslednji objavljen tekst od OljaKa je Sokobanja koja nestaje

    • Verkic каже:

      Draga Olja, ne znam ni kako bih ti rekla ono što osećam ovog trenutka. Ti kao da si znala kada je meni potrebna podrška! Danas sam i zvanično stavila potpis … tačku na godine koje su iza mene. Ono ružno sam zaboravila i oprostila. Lepo ću da pamtim. Tako sam odlučila, jer samo tako moja vera u ljude može da bude još veća, a to mi daje snagu za sve što radim u životu.

      Ljubav i iskrena osećanja koja mi donose tugu ali i radost nešto su čega se nikada neću odreći. Zbog toga sam jaka čak i onda kada zaplačem. Porodica i prijatelji poput tebe, moje su bogatstvo i dar zbog kojih je moj život ispunjen!

  3. Skills каже:

    Svaka cast! Inspiracija se tesko u ljudima budi a ovo je uopravo ono o cemu stalno pricam!

  4. ženski magazin каже:

    Inspiracija uvek dolazi kao posledica kritike ili postavlja pitanja.
    To su obicno stvari koje generise drustvo ili stvari koje u nama bude iskrene emocije.

  5. Milosevic selidbe каже:

    Ne, ništa ne prolazi samo od sebe, niti dolazi samo od sebe.Baš tako,na svoj život utičemo sami.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge