Vera-Venero

Zadovoljstvo dobijenim novim nadimkom je, očigledno,  kako vidite, rezultiralo pisanjem novog posta.

Kako  da se opiše taj osećaj?  Okružen si ljudima koji te cene. Taj osećaj, ti ljudi  ostave duboke tragove u celom tvom biću. I to ne na kratko, nego za ceo život. Bez  obzira gde bio, šta radio,  oni će uvek da budu deo tebe i deo tvog razmišljanja, tvoje priče, tvog rada.

Pre nego nastavim, želela bih da skrenem pažnju na jedan post – On-line zvanična godišnjica  meni dragog blogera DeadaBor-a. Tekst je  posvećen  svima koji redovno ili povremeno dolaze na njegov blog. Zašto je ovo bitno?  Razlog je jednostavan.  Deda,  jesi mi bloger uzor, ali ovaj post nije nastao kao posledica čitanja tvog, nego jednostavno „eskaliranjem“ nakupljenih  emocionalnih naboja u mom životu koje želim da podelim sa  svima. Izabrala sam baš današnji dan,  jer je  danas Medjunarodni dan tolerancije. Ja ne želim  u životu da budem  samo tolerantna, želim da pokažem i svu onu  zahvalnost koju osećam.

Posebno mesto u mom životu ima jedan drag, veoma mlad čoveka. Nikad nije obraćao pažnju na moje godine, gledao je u meni  ravnopravnog sagovornika,  iako sam potpuno svesna da to nikad ne  mogu da budem. Znanjem pogotovo.

Aleksandre,  naučio si me da je vreme za promene. To, VREME JE, čula sam od još jedne osobe na twitteru, ali o tome drugi put. Naučio si me  da samo ljudi s enegijom,  rade lako,  jer taj  rad ne doživljavaju samo kao    obaveza.

Aleksandre,  pokazao si mi da si učitelj učenja i da sa pruženom rukom daješ znanje.  Zato želim da ti se zahvalim!

Mnogo vremena, između  ostalog, provodim i na twitteru.  Pored svih tih tamo,  meni  dragih ljudi,  danas želim da spomenem samo jednu osobu. Dragu dijicu koja sa samo 140 karaktera zna da kaže upravo ono što mi baš u tom trenutku i treba. Dijice, uz tvoju  sinoćnju podršku,   nastao je ovaj članak.

Neko će sad možda da se zapita a kako je sve to krenulo, počelo? Kako je jedna žena tih godina uopšte krenula u avanturu zvanu Internet? Od kud ona tu, šta će ona tu?Šta ju je dovelo?

Jedan jedini čovek zaslužan je tome.  Igrajući se „novom igračkom“ imala sam sreću da upoznam Dragoslava koji mi je nesebično pružio na početku ono osnovno. Pri tome me vodio za ruku kao malo dete koje korača svoje prve nesigurne korake. Bodrio me je i uz osmeh dizao svaki put kad bih pala.

Dragoslave, hvala na strpljenju, hvala na ukazanoj šansi i podršci, hvala na viziji koju si preneo na mene. Ovakvi ljudi poput tebe ne zaslužuju samo da budu spomenuti u par rečenica na  Medjunarodni dan tolerancije. Zaslužuješ mnogo više, od mene i svih meni sličnih,  kojima si pomagao i dalje pomažeš.

Prvo mesto u mom srcu je rezervisano za mog supruga, druga, prijatelja, ljubavnika. Medjutim ovo bi već previše zadiralo u intimu,  zato za sve čitatelje samo slika obavezne gimnastike i primer kako brak može da traje…….

I posle 12 godina braka, ljubav je kao i prvog dana

I posle 12 godina braka, ljubav je kao i prvog dana

PS. Preporuka –  prikazana gimnastika obavezna u ujutro i uveče. Recept daje i potvrdjuje „mala ženica“

Komentari na tekst:

  1. Deda каже:

    Drago mi je da imas inspiraciju i da blogujes.
    Odlican primer si dala slikom, samo retko ko da je razgiban toliko, pogotovo ljudi koji dugo sede pored racunara.
    Samo nastavi…

    • administrator каже:

      Kad je muž toliko mladji gimnastika se sama po sebi podrazumeva. Hvala na podršci! A svi kako ti kažeš „ljudi koji dugo sede pored racunara“ imaju moju podršku pri vežbanju. U mislima sam sa svima.

  2. dijica каже:

    Skoro kao da je ovo moj post, s obzirom da sam „pripomogla“, eto meni razloga da odlažem pisanje na vlastitom blogu,pa, bar jedno nedelju dana 😉 Hvala na lepim rečima, i evo dokaza da te čitam, prelistala sam timeline na twitteru i spazila da je na tvom blogu novi post. I došla 😉
    Ne zapuste se sve žene telesno, sve češće vidim žene u ozbiljnim godinama kako su doterane, negovane, vežbaju i to je za svaku pohvalu. Ali ono što se epidemijski dešava u našim krajevima je intelektualno zapuštanje koje sledi posle tridesete, ili već posle udaje. Razni su izgovori, muž, deca, obaveze, ali dok je takvih žena kao što si ti odbijam da u to poverujem kao u obavezno. U tom smislu, sve pohvale što ne dižeš ruke od sebe. 🙂

    • administrator каже:

      Naravno, veruj mi na reč da je sama spoznaja da me pratiš uticala na mene toliko pozitivno da sam nagovorila muža da se slikamo samo da pokažemo ljudima koliko enegije se može i treba imati bez obzira na godine. I svim ženama kažem ako mogu ja koja sam bila pre tri godine šest meseci nepokretna i ne postavljam nikakve granice pred sebe može svako. „Male ženice“ napred.

  3. Charolija каже:

    U svetu blogova godine nemaju nikakve veze. Nema persiranja, bar kod mene je tako, a i kod većine. Nemoj da se opterećuješ, nego opušteno nastavi da pišeš.

    Slika vam je fenomenalna. Svaka čast na razgibanosti. Vidi se da ste radili na tome. 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge