Zar je bitno?

tuzna

Ne znam po koji put jutros  počinjem da pišem  ovak tekst. Napišem vrag zna koliko jebenih rečenica, iskrenih, prepunih emocija, dozvoljavajući sebi da iznesem svu tugu i bol koju osećam, pa ih odmah izbrišem. Da,  izbrišem jer ne bih bila u stanju nešto tako objaviti. Nažalost, mnogo je ljudi u mojoj situaciji. Zašto bi oni čitajući to što ja pišem plakali zajedno sa mnom, jad i previše svojih suza imaju?

Krenem onda opet  iz početka. Napišem deo pa stanem. Ne, mislim se,  ovo je ulepšavanje, ovo nisam ja. Ne mogu nešto ni  da pišem ni da govorim a do to i ne osećam. Neću da lažem, da ulepšavam.

Emocije, tuga, suze, samosažaljenje, nemaština, nemoć, sve je to što me ovog jutra opseda …. Stiska, pritiska, steže, guši.

Posle podužeg teksta o situaciji stvarnoj kakva je bez imalo ulepšavanja i onog nečeg što nema i nije,  pročitah  na twitteru dva tweet-a.

Poslednjiskaut @verkic Jutra uz tvoj blog postaju neophodna 🙂 , odmah nakon toga

Terek @verkic Jedva cekam taj novi… 🙂  Ovde je mislio na ovaj novi tekst koji pišem.

Zastanem opet posle toga……. kažem:

–  ma čuj ti Vera, da li je bitno što danas trebaš da daš 100 evra za stanarinu, a ti imaš samo 80? Da li je bitno što ti suprug sedi zamišljen i gleda skroz izgubljen u vremenu i prostoru ne znajući šta bi  i kud bi? Zar je bitno uopšte što je danas nedelja, dan koji ti je nakad značio sve?  Dan kad si kuvala pevušeći od rane zore. Ono supica,  prava domaća, koja se kuva po tri sata na jedinici jer ne sme da se zamuti, mora biti …., pa sos, pa pečenje, prilog, salate bar dve vrste, jer neko ne voli ovo,  neko ono. Pa kolači, pa….. o Bože zar je sve to bitno?

Zar je bitno što vikend jedva čekam samo iz razloga jer tim danima unuci odlaze kod tate pa ću izbeći bar one njihove upitne ali nežne poglede uprte u mene i slušati neizgovorene reči: – šta ćemo danas jesti?  Zar je bitno što imam još uvek ovoliko snage i energije za rad? Što imam volje i želje kad ne znam šta bi sa svom tom snagom i energijom?

Zar je bitno što živim u Somboru na kraju sveta gde je sve zamrlo,  gde ljudi samo govore: – biće, da, sigurno,  ćekaj malo, budi strpljiva? Zar je bitno što sad sedim zamotana u dva ćebeta da bih uopšte mogla izdržati ovu hladnoću?  Zar je bitno što prstima jedva prebiram po tastaturi?  Zar je bitno što zadnih 10 godina nisam mogla da kupim ništa novo, čak ni jedne obične gaće?

Bože, pa ja sam samo žena. Ma koliko jaka, snažna bila, ma koliko veliki optimista bila, ma koliko snage imala da se borim, protiv vetrenjača ne umem. Ne mogu.

Jedino što mi je ostalo, ostale si mi moje misli, mašta, reči koje nekad izgovorim i napišem dobro ili manje dobro, ali iskreno. Od srca. Jedino što mi je ostalo, ostalo mi je par prijatelja kome nije važno da ih dočekujem sa kafama, pićem,  kolačima. Oni koji dolaze kod mene zbog mene same i onda kad znaju da će morati ostati sedeti u kaputu jer…… Jedino što mi je bitno pored svojih dragih,  bitni ste mi vi,  dragi moji posetioci ovog mog utočišta i skloništa od svega što me okružuje. Bitni ste mi vi,  dragi moji followeri jer umete da podržite, umete reći prave reči u pravom momentu. A meni je i to dovoljno. Oraspoložite me, nasmejete me, dignete mi moral, veru…..a ovom džepnoj Veneri i to je dovoljno!

Ne mogu sada dalje da pišem, previše bih toga rekla tužnog, a ja ne želim biti tužna. Previše je još uvek snage u meni, previše još uvek verujem ljudima kad kažu:  – biće bolje.

Komentari na tekst:

  1. Poslednji Skaut каже:

    I da njega (nas) nema, o kome bi ovako sneno pisala…možda bi druge tražila, il gumicom sto puta brisala…:)

  2. Charolija каже:

    Draga…zar samo 20 evra. 😀 Bilo je dana kada nam je celih 300 nedostajalo za kiriju i + 200 za troškove. Supica je dobra i iz kesice, a pire i viršle su odlična zamena, a ako nema ni toga, onda i pržena jaja mogu da prođu. Danas tako, sutra drugačije. 😀

    Pazi ovako. Ako se budeš mnogo brinula, tugovala i sekirala, razbolećeš se, a to nikako ne želiš. Dan prođe i ako brineš i ako ne brineš. Sve prođe, samo je tvoj pogled na situaciju bitan. Pusti muziku i pojačaj do daske, a onda pevaj iz sveg glasa, ko jebe probleme, važno je da se smejemo. 😀

    • verkic каже:

      Smejaću se ja ovome već sutra veruj mi. Nekad jednostavno imam potrebu reći onako kako je, ali zato ne posustajem, imala si priliku videti i sama to do sada. Osoba sam koja je sretna i smalim, ali se ne zadovoljavam stim jer tad ne bi imala snage boriti se dalje. Odbijam biti u jednom mestu stalno, hoću napred. Zato mi još više znači sva ova vaša podrška i lepe reči. Hvala ti na tome! 🙂
      Odgovor na komentar napisan budi bog s’ nama, al’ razumećeš ti mene već.

  3. Charolija каже:

    Razumem te potpuno. U pravu si, ako ne želimo više od onoga što imamo, onda bi ostali na tome. Treba želeti i te kako, ali se zbog stvari koje se trenutno dešavaju nikako ne smemo bedačiti. Samo napred. 🙂

  4. Cyber Bosanka каже:

    Ne daj se, verkic 🙂 Bice bolje, mora biti 😀

    • verkic каже:

      Naravno, hvala ti mnogo. 🙂 To se zove podrška, to se zove prijateljstvo. Kad neko pored svoje muke ima snage bodriti druge…..predivno, veliki si čovek. Hvala ti još jednom!

  5. dijica каже:

    Ja bih volela da sam iz ekipe „biće bolje“, ali nisam… Pesimista po ubeđenju, koji čeka da se iznenadi, otprilike sam taj tip. Ali moj prijatelj psihijatar me ubeđuje da sam ustvari optimista. Kaže, nije optimista onaj koji je bezrazložno srećan, nego onaj ko raduje druge ljude. Tako je kako je, nađem se nekad u teškom, da izviniš, sranju, ali s ovim što imaš, a naročito sa onim što nemaš, kad uspeš u onom čemu si težio, uspeo si za dvoje.
    Ne možeš da promeniš mnogo, preguraj dan, pa do sledeće krize, idi dalje. Moj recept.

  6. ristić miodrag каже:

    Čitao sam jedno vreme dosta onih knjiga o „samopomoći“ (pogadjaš i zašto) i jedan od saveta mi je bio posebno odvratan a, ide otprilike „ne druži se sa depresivnim…“ tako nekako. Grozno! Svaki put kad se izčupaš iz takve situacije si malo čvršći, ako pomogneš nekom – malo bolji. Sad bih ti najradije ispričao neki vic, ali nisam dobar u tome. Ali daću ti ideju: skokni do Dede (vidim da ti je na spisku) . Ja kod njega idem po „kašičicu optimizma“. Nema kontra-indikacija.

    • verkic каже:

      Ideja ti je super. Ne prodje dan da nisam kod njega na blogu i zaista si u pravu. A što se tiče tih i takvih samopomoći e to je posebna priča. U životu sam uvek bila optimista i ne samo bila, ma jednostavno sam takva po prirodi. A naslušala sam se takvih dobronamernih saveta. Odvratno, zaista, jer i meni su govorili bićeš onakva kakvi te ljudi okružuju, privlačiš ono što želiš i što je oko tebe, mani se tih. Takvi saveti su najblaže rećeno ružni. Neću nikad ostaviti nikog na cedilu ako mogu pomoći, a takvim ljudima je dovoljno ovako malo lepih i toplih reči samo kao što ih i ja od svih vas dobijam zadnjih dana. Hvala ti mnogo 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge