Zašto je Verkić – nepopravljivi optimista i veliki entuzijasta?!

ples-sa-suprugom

Nepopravljivi optimista, viliki entuzijasta, neko ko se uvek smeši, kome su svi ljudi dobri,  jer u svakom traži makar  zrnce dobra koje mora da je tu u njemu,  ne postaje se preko noći.

Dok si mlad i ne misliš toliko o tome, bar ja nisam. Živela sam u nekom drugom vremenu koje je imalo drugačije,  prave vrednosti,  a koje su se vremenom, nažalost,  polako gubile.

Rođena sam kao treće dete svojih roditelja. Kao neželjeno dete, bar sa majčine strane. Međutim i pored svega onoga što nisam imala,  bila sam veliki zvrk.

Rukometaš i folkloraš,  šahista, odlazila sam u streljanu, išla na takmičenja. Pevala sam u horu, bila recitator. Svuda me je bilo. Znatiželja i želja da budem među prvima me je uvek terala napred.

Mnogo sam se družila, volela da putujem, da igram, pevam. Noge mi nikad nisu mirovale. Tako punih 40 godina.

U svojim 40-tim godinama počela sam da se budim noću sa izuzetnim bolovima u leđima i  nogama. Svaki dan je bilo sve gore. Tablete, inekcije, terapije.

Teško sam se snalazila. Trebalo je da naučim kako da ustanem, kako da napravim prvi korak, kako da nakon par minuta umirim telo, da zaustavim  da se celo trese. Trebalo je da naučim kako i  kojim putem da odem do toaleta  jer je to morao da bude  dobro smišljen pothvat. O bolovima ne želim da pričam.

Smejala sam se sebi, svojim pokretima,  a niz lice su mi se slivale suze bola koje nisam umela da sakrijem. I sve to pred očima svog supruga, pred očima poznanika. Ćutali su, nisu mogli da shvate. Odakle joj snage da se smeje, dok u isto vreme suze ne može da skrije?

Nisam ni ja tada shvatala šta će još sve da me snađe.

Verovala sam da će brzo sve da prođe. Mesec, dva bolova i proći će.

Nakon tih prvih par meseci nisam više mogla da hodam. Do toaleta sam išla četvoronoške. Spustila bih se nekako sa kreveta i ne ispravljajući ledja i ne oslanjajući se na noge, već na kolena i ruke,  polako puzala.

I tada sam se smejala.

Vreme je prolazilo, a lekari u mom gradu nisu uspevali da mi pomognu. Nešto sam morala da preduzmem. Otišla sam kod svog brata u Novi Sad koji  je istog dana  sve moje nalaze i snimak kičme odneo kod svog lekara.

Vratio se utučen. Nisam znala zašto. Nisam ga ni pitala. U dubini duše sam osećala da sam uzrok ja, ali smejala sam se, šalila, sedeći u jedinom položaju u kojem sam  mogla da sedim. Ne mogu da vam ga opišem. Čekala sam dan kad ću da odem u bolnicu.

Veče pred odlazak, svi su zaspali osim mene i brata. Sedeo je zamišljen i pio. Jedno, drugo, treće piće …..  Videla sam da mu je teško. Bio je stariji od mene 12 godina. Bio je neko na koga sam želela da se oslonim.

– Šta se desilo?

– Ništa, uporno mi je odgovarao.

U jednom momentu nije izdržao:

– Vera, moram nešto da ti kažem. Ti imaš ono najgore, ti imaš rak!

Gledala sam u njega. Sagao je glavu, nije mogao da me pogleda u oči.

Nije to ništa, proći će, bile su moje prve reči kojima sam želela da  ga oraspoložim, nesvesna šta mi je u stvari saopštio. Bilo mi ga je žao.  Njegov tužan pogled nikada neću moći da zaboravim.

Te noći nisam spavala. Nisam plakala. Mozak mi  jednostavno nije  funkcionisao. Ta bratovljeva rečenica nije dolazila do mene. Nisam je bila svesna. Odzvanjala je ona tu negde u mojoj glavi,  ali  sam je nesvesno gurala, terala od sebe kao da nikada nije ni bila izgovorena.

Sutradan su me primili u bolnicu u Novom Sadu.  Istog momenta su pokušali da  mi stave pelene. Meni, Veri koja je igrala logovac, Veri  koja je volela da putuje, koja je skakala na svaki mig želeći svima da ispuni i najmanju želju, Veri koja se pentrala po traktorima kako bi svojim rukama zaradila parče hleba, Veri koja je obožavala život, koja ima mladog muža … Veri koja tako želi da živi.

Ne,  ja to ne dozvoljavam. Posvađala sam se sa lekarima na neurologiji. Meni pelene niko neće da stavlja. Vukla sam se hodnicima. Ni sada ne bih umela da opišem kako, ali sam izdržala.

Vrlo brzo su mi rekli da nije u pitanju rak,  ali sam po njihovim licima shvatala da ne znaju kako da mi pomognu.

Na moju ogromnu sreću brzo su me sa neurologije prebacili na infektivno odeljenje. Divni lekari, divne predane medicinske sestre.

Prošla sam sve moguće preglede, vodili me na sva ispitivanja.  Naslušala sam se svega i svačega.

Sećam se, ležim na onom njihovom krevetu, prikopčali mi milion žica od prstiju do glave. Onako uvezana, spojena,  gledam u sestru i čekam kada ću da zasvetlim. Kad  će ti ona odjednom:

– Au, au!

– Šta je, šta bi?

-Auuuu!

– Ama šta se dešava?

– Pa znate, vaš prst bi trebao sada da skače,  a on ni da mrdne.

– Ma idi bestraga ženo, pomislih ja, šta me isprepada, ja mislila  gotova sam, a ono prst neće da skače. Mož misliti, ko šiša prste.

Mnogo priča bih mogla da ispričam, ali verujem da je i ovo sasvim dovoljno i da ćete između redova uspeti da saznate i ono čime ne bih da vas opterećujem.

 Nakon sledećih mesec dana,  mukotrpne terapije uspela sam da stanem na svoje noge, šetala sam hodnicima, izlazila da pušim. Celu noć bih provela u hodniku na jednoj klupici. Od tada malo spavam.

Ne mogu, ili ne želim?  Ne želim da izgubim ni jedan deo dana, ni jedan tren svog života. Želim da budem  potpuno svesna da živim i da iskoristim svaki čas tog  svog života. Da „prigrlim“ (iskoristim)  svom snagom svaki minut,  sat, dan … godinu. 

Kada neko u punoj  životnoj snazi prođe kroz ovakav pakao, koji je trajao punih šest meseci,  taj neko razmišlja na drugačiji način od većine ljudi. Kada si zarobljen u svojoj koži,  a pri tome trpiš užasne bolove, kad postaneš nemoćan da obrišeš prašinu, da odeš do toaleta, kad te gledaju sažaljivo, a ti i pored nesnosnih bolova,  sa uvek prisutnim osmehom na licu,  prebrodiš sve to,  tada razmišljaš drugačije.

Mnogo toga i mene nervira,  verujte mi na reč. Ali tada se setim svih onih meseci od pre par godina i jednostavno ne mogu, a da se ne nasmejem.

U zadnje vreme sve češće razmišljam i o rečima svog lekara koji je pregledajući moje nalaze pre dve godine  veoma jednostavno rekao:

– Pa dobro, vi morate da budete svesni da ćete jednog dana da budete nepokretni. To vi znate!

Nisam znala. Do tada mi to niko nije bio rekao.

Tada počnete da razmišljate  poput mene. Tada ideš svuda gde god možeš, luduješ, plešeš, budeš učesnik  na biciklističkom karavanu, odlaziš na sva moguća dešavanja  i kažeš:

– Ja mogu sve! Ja hoću sve! I to sve je mnogo više od samog značenja te reči!

Tada ti bude jedino teško kad naiđe neko, s vremena na vreme,  koji svojim ružnim i podlim komentarima pokušava da ti zagorča život, da umanji svu tvoju borbu, da pljune na sve ono što si kroz život prošao,  a ti od života  tako  malo tražiš.

Ovde, sa ovim svojim  blogom ja tražim mogućnost i pokušavam da za sebe,  a i u ime  svih onih koji za to još uvek nemaju hrabrost, da osvojim sve ono što još nisam. Ne želim ništa da propustim, pa ni tu mogućnost, da sa vama delim deo ovog našeg net neba!

Sad vi prosudite da li imam prava da verujem da je  život lep?  Da li imam prava da verujem da su svi ljudi dobri i da li imam prava da ih sve volim? 

Ja kažem da imam! A vi?

Komentari na tekst:

  1. Romi68 каже:

    Odličan tekst i hvala ti što si ga napisala i izložila javnosti, pa i meni.
    Prvo, želim da ti kažem da nisam od onih ljudi koje reči poput „rak“ sablažnjavaju. Imam sreću da moja dobra drugarica radi u onkološkoj službi ovde u Beogradu i u razgovorima sa njom sam uspela da shvatim da se sa tom bolešću ŽIVI. Nije smak sveta, treba se sa njom suočiti kao i sa svim drugim neprijatnim stvarima u životu.
    A ovo sam htela da ti kažem povodom tvog stava u životu. Sticajem okolnosti, gledala sam pre izvesnog vremena kratak film koji se zove „Gitara“ ili tako nešto. Radi se o ženi koja u kratkom roku gubi posao, razvodi se od muža i saznaje da ima rak. Dobila je rok od mesec dana života.
    Žena je iznajmila jedan ogroman stan na vrhu zgrade, predivan, osvetljen. Skinula je odeću, sve što je podsećalo na stari život ostavila je iza sebe i počela da troši preostali novac na računima, naručujući stvari karticama u taj stan. Stizali su nameštaj, bela tehnika, sitnice kojih se uvek odricala, klopa a usput je koristila priliku i da se ogrebe za seks sa dostavljačima. Radila je sve što nije ranije. Izmedju ostalog, kupila je i električnu gitaru koju je oduvek htela da ima. Dani su prolazili, ona je vežbala, uživala u svakom danu do maksimuma. A onda je ostala bez para. Potpuno isključena od ostatka sveta, pitala je bankara koji je datum. Kao furija je odjurila do lekara, živi dva meseca duže od njihove prognoze.
    E, ova rečenica mi se urezala. Lekar posle pregleda: „Vi ste nešto u vašem obrascu ponašanja toliko promenili, da tumor vaše telo više ne prepoznaje kao domaćina“.
    Dalje je nebitno šta se dešava. Bitno je da je ostala dosledna sebi i da se nikad nije vratila na staro.
    Draga moja, mislim da smo više gospodari naših sudbina nego što to želimo da priznamo. Naše mogućnosti su nepojmljive! Prema tome, uživaj u životu!
    I izvini, baš sam se raspisala! 🙂

    • Verkic каже:

      Romi68 hvala ti na divnom komentaru! Upravo sam o tome i govorila.
      Ne mogu da razumem sve veći broj ljudi koji stalno govore: „ja to ne mogu, to je neizvodivo“, i to govore za male beznačajne stvari koje se zaista mogu sa samo malo želje odraditi. Čak nije potreban ni neki poseban trud. Mnoge moje poznanike je uhvatila neka apatija i to baš one koji i ne znaju koliko život može da bude težak.
      Moj stav je da se sve može! Ponekad ide teško, ponekad nam za to treba malo više vremena, ali upornost i želja mogu sve. Toga se držim. Ono što je možda najvažnije od svega je da pri tome uživamo. Ništa ne ide na silu, niti može na silu.
      Hvala ti još jednom i slobodno se raspiši kad god imaš želju za to!

    • crnaperla каже:

      🙂 Jel može tačan naslov za ovaj film, ili neki link? Baš bi ga gledala 🙂

  2. zelena каже:

    Vidis danas je otisao neko koga sam poznavala i jako gotivila sa nepunih 40 godina.
    Ja bih ti rekla smiri se, a ti kako hoces. I on je zaista davao sve od ebe ali protiv nekih stvari se ne moze i mora se paziti i leciti.
    Mozda ovo nije optimisticno ali je realno i pod utiskom sam smrti tog sjajnog Coveka.
    Ne izazivaj sudbinu kad ne moras.
    Toliko, ludo jedna!*

    • Verkic каже:

      Žao mi je zbog gubitka tvoj prijatelja, sigurno je bio izuzetan čovek inače ne bi mogao da bude tvoj prijatelj!
      Što se tiče tvog saveta moram da ti kažem da si samo donekle u pravu.
      Da sutra umrem ne bih žalila jer živela sam punim plućima. Volela bih da sam mogla da odem u Egipat, da odem bar još jednom na naše more ( ja ga i dalje zovem naše, neće mi niko valda zameriti), volela bih da još jednom bar sedim sa svima vama, da nastavim da sviram harmoniku tamo gde sam stala sa svojih 9 godina. Volela bih da idem u plesnu školu, da napravim malu kućicu …… Mnogo toga bih još volela ali mnogo toga sam i doživela. Lepog i ružnog. I nije mi žao!
      Al’ ćuvaću se 😉 ne brini, ne sme još ništa da mi se desi! Nisam još tebe upoznala i to nikad, pa ni tamo negde …… ne bih sebi oprostila 🙂

  3. crnaperla каже:

    Verkić, sve dolazi iz glave.
    Zato, smatram da čovek treba da bude to što jeste i nikako da se svadja sam sa sobom. Imala sam priliku da vidim kako to može da izadje na zlo. Negde nešto onda mora da pukne… Dopada mi se jako prvi komentar i pokušaću da odgledam film.
    Možda ne bi trebalo da se pitaš zašto je to tako sa tvojim entuzijazmom i optimizmom, nego da gledaš da to tako što duže i ostane.
    Nekada moraš i da primeniš taktiku one gluve žabe što jedina uspe da se popne na banderu za razliku od svih drugih koje su komentarisale i naklapale o tome kako to ne ide-u podnožju te iste bandere…Veliki pozdrav i poljubac 😀

    • Verkic каже:

      Perlice, obećala sam nedavno da ću da napišem tekst kojim ću pokušati da objasnim zašto sam baš takva kakva sam. Ne znam koliko sam u tome uspela.
      Kada se dožive sve te stvari koje su se meni događale tada se mišljenje, stav i način života menja.
      Nemam danas šta da jedem, ok , nemam, idemo dalje, sutra će da bude, potrudiću se da bude, iznaću mogućnost. Život me je naučio da mislim na ovaj način. I osmeh na lice. Zašto bi se gubila vreme na nevažne stvari. Ni jedan tren svog života ne smemo da propustimo. Svaki je izuzetno dragocen!

      Taktika ti je super i mnogo puta je primenjujem, ali (ne može bez toga ali), izluđuju me te u podnožju. Ja bih da i one pokušaju, da skoče, da se uspnu. Nisu ni svesne koliko dugačke noge imaju za odraz samo treba da pokušaju.

      Veliki poljubac i ja tebi šaljem devojčice moja draga 🙂

      • crnaperla каже:

        Ne gubi vreme draga. Radi ono što ti prija i što najbolje znaš. Onaj ko bude hteo-pridružiće se. Ostali će biti tamo gde jesu, sa tobom ili bez, neće se maknuti sa mesta…Kiss

        • Verkic каже:

          I to što kažeš, samo kad se setim svih onih ljudi koji su zajedno sa mnom bili u bolnici, kad se setim svih njihovih, blago rečeno, tegoba, a ipak su ustajali ujutro sa osmehom na licu, dodje mi da nekoga ……….

  4. crnaperla каже:

    a da mi molim te koriguješ komentar-pisala sam bez sokoćala 🙂

  5. Mis Dejzi каже:

    E, Verkic, drzim palceve za sve one lepe dane koje slede:)

  6. Dudaelixir каже:

    Sve mi je jasno, trpela sam i ja bolove, verujem u tvoj optimizam, ali, ne mogu da podnesem to što ne spavaš. Znaš da srce trpi zbog nedovoljno sna. Znaš ti to, ali, odmahuješ rukom! A znam i da ne nadoknadiš san u toku dana!
    E, to ti zameram i savetujem ti, da koristiš neke tabletice za opuštanje i spavanje. Normalnom čoveku je potrebno od 6 do 8 sati sna. Ne boj se, nećeš se „navući“. Ja ih pijem već osam godina, pa, kao što vidiš, nisam drogoš, čuka mi dobro radi, hvala bogu a naučila sam i da se malo odmorim popodne! Srećno! 🙂

    • Verkic каже:

      Dudice moram da priznam da si potpuno u pravu, samo to je jače od mene. Znam ponekad da legnem po podne i nakon bukvalno par minuta skočim kao da sam spavala pola dana. Jednostavno, što moj suprug kaže, kao da ne dozvoljavam sama sebi da zaspim. Mada, sigurna sam da će i to vremenom da prođe. 🙂

  7. Verkic каже:

    Krajnje vreme je da napišem par rečenica dotičnoj „Stanojki“ i „Staramajki“, iako je to jedna osoba sa dva izmišljena mejla.
    Ja sam draga moja „brižna“ anonimna komentatorko, osoba koju mnogi znaju i koja se neskriva. Potpisujem se svuda punim imenom i prezimenom za razliku od tebe.

    Daću ti jedan savet: nikad ali nikad ne poželi nikome ništa loše, pogotovo ne da umre.Nije ljudski!

    I, mani se više mene! Ovo što pišeš je već za okružni sud u Beogradu, za odeljenje za visokotehnološki kriminal!

    Tvoje podle komentare ne želim da objavljujem, ali ih čuvam!

    Žao mi je što sam prisiljena da na stranicama ovog bloga objavljujem ovakav jedan komentar, ali kako ne mogu dotičnoj osobi da pošaljem mejl prisiljena sam na ovo!

  8. Sarah каже:

    Zato i znas da cenis zivot i svaki novi dan i da ga zivis punim plucima. Mnogi od nas samo pricaju, promenicu se, ovo i ono cu uraditi, pa zrdavlje je najvaznije i onda posle izgovorenog zaborave i teraju dalje,trpe… e zivot je jedan i zdrvlje je najvaznije, sreca je u nama u n<sim srcima ako znamo da je osetimo, plesi, trci, juri, uzivaj u muzici ali molim te spavaj vise i odmori… 😀
    veliki pozdrav i cuvaj se 😀

    • Verkic каже:

      Mnogi ne mogu da shvate … nažalost dok ne dođu u ovakvu situaciju poput moje. Zato sam i pisala o tome.
      Što se tiče spavanja mnogo bih volela samo teško to ide 🙂
      Pozdrav i tebi draga prijateljice, nadam se da ćemo se videti u oktobru?

  9. Branko Baćović каже:

    Nisam doživeo ništa slično ali sam se uvek divio svom dedi koji se vratio sa 26 kg iz logora i zadržao svoj osmeh na licu do poslednjeg dana… i nikada ga nisam čuo da je govorio nešto ružno protiv mučitelja…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge