Bajke jesu lepe, ali u bajkama se ne živi!

U zadnje vreme se često pitam, onako pričajući sama sa sobom,  da li smo mi narod koji čujemo i slušamo samo ono što želimo  da čujemo? Da li je moguće da nam je lepo  dok slušamo reči iza kojih u suštini ne stoje ljudi koji  ih govore? Reči koje ne izlaze iz srca. Koje su naučene i izgovorene samo zato što mi u ovom momentu želimo da ih čujemo. Reči koje izgovaraju ljudi koji su do juče nešto drugo govorili? Reči ljudi koji se razbacuju obećanjima, a potpuno su svesni da ta obećanja ne mogu da ispune.

Da li jedan broj nas namerno okreće glavu od onoga što bi morali da znamo jer se bojimo i nemamo snage da čujemo istinu. Istina,  bez ulepšavanja zna da bude bolna.  Put uspeha zna da bude težak i samo veliki i jaki mogu da istraju na tom putu. Samo oni koji su spremni da istrpe i najveće izazove, da bez dvoumljenja ustanu i kad padnu i još većom snagom i upornošću  nastave započeto, bez večnog odustajanja. Samo oni koji se ne okreću unazad i koji tačno znaju kuda idu.

Složićemo se u jednom. Život je danas težak, ali baš zbog toga je pred nama još veća odgovornost i od nje ne smemo da okrećemo glavu. Mi smo ti koji živimo danas i mi smo ti koji moramo da odlučimo danas. Danas, više nego ikad potrebno je mirne glave da razmislimo, dobro odvagnemo, jer danas ćemo da odlučujemo kuda ćemo kao narod sutra da idemo.  Kuda ćemo našim odlukama svoju zemlju da odvedemo. Napred,  putem koji smo krenuli ili nazad putem kojim smo već prošli, put za koji se ne zna kako će Srbija na njegovom kraju da izgleda.

Svesna sam da put kojim ću da idem neće biti lak, jer ne postoji dobra vila koja će čarobnim štapićem sve da izbriše i da preokrene.  Ne mislim na taj način. Mnogo toga još moramo da uradimo kako bi živeli u zemlji u kakvoj želimo da živimo. Ne želim unazad, ne želim da se vratim na put kojim smo svi zajedno već prolazili, ne želim da me na tom putu vode ljudi koji  idu čas levo čas desno i koji u ovom momentu vide neku svoju šansu i ličnu korist. Sigurna sam da bi u tom slučaju  ta moja zemlja, onakva kakvu je ja vidim da će da bude jednog dana biti  još dalja.

Ne očekujem čarobni štapić koji mi u ovom trenutku mnogi nude. Ne! Čarobni štapići se nalaze samo u bajkama! U ovom momentu mi je potrebna sigurnost i stabilnost. Vremena za istraživanje i eksperimentisanje nemam!

Ja znam kojim putem treba da idem, a vi, da li ste odlučili?

Komentari na tekst:

  1. Merima каже:

    Pozdravljam.
    Uživam u vašim tekstovima jer su bliski mom načinu razmišljanja i stavu prema životu. 🙂

  2. Sonja Pavlovic каже:

    Divim se vašem strpljenju. Ja sam ga izgubila. Parola na koju sam ja pala u ovoj kampanji glasi: „Niste ni za šta, nisam ni za koga“.
    Poslednji objavljen tekst od Sonja Pavlovic je Prave igre gladi: Bitka Rojal

  3. Tamaris_ каже:

    Žalosno je da se danas svi oslanjaju na čarobni štapić a i sami su svesni da ga nema..možda nas to i drži i trajemo..verujemo

  4. Borsky каже:

    Neke se stvari uporno vezuju za političko opredeljenje i onda kada to nikako ne treba raditi.

    Čitavog života sam se trudio da izbegnem bilo kakvu „značajniju“ političku pripradnost ali kada činjenice jasno govore da se stvari ne manjaju izborima i promenom vladajuće, po svemu sudeći koalicije, već promenama koje svako od nas treba da prihvati u sebi i za sebe onda je kristalno jasno da je matematika kristalno jasna.

    Reforme se moraju nastaviti, integracije i pridruživanje su procesi koji su već otpočeli. Koliko god se nekome sviđalo ili ne treba znati da predizborna politička retorika neće i ne može to sve dovesti u pitanje.

    Pa ne mislite valjda da su nam potrebne opet nekakve sankcije i tome slično.

    Sa druge strane korekcije su neophodne, pomoć jake i konstruktivne opozicije – ko god to da bude je preka potreba i iznad svega jedinstvo i sloga.
    Poslednji objavljen tekst od Borsky je Donesite i vi odluku ali ozbiljno i odgovorno

  5. Miša каже:

    Delim Vašu zabrinutost. Na našu veluku žalost oni koji mogu i koji stvaraju – potisnuti su u drugi plan. Na sceni su glasnogovornici, kojima većina ne veruje. Na žalost naš izborni zakon je tako koncipiran da su gubitnici u stvari oni koji ne veruju, jer ne izlaze na glasanje.
    Tako dolazimo do paradoksalne situacije da svojim glasovima odlučuju upravo oni koji veruju praznim obećanjima političara i glasajući za njih, omogučavaju im da se odže na vlast.
    Na žalost nema formule ni čarobnog štapića koji bi delotvorno uticao da se onemoguće upravo ljudi koji, što je najžalosnije, zaluđuju ovaj narod svojom pričom da sve znaju.

    • Verkic каже:

      U predizbornoj trci svi sve znaju i svi sve mogu. Odjednom svi dolaze sa najboljim rešenjem, sa 13-tom penzijom …. ma ne mogu ni da nabrajam sve gluposti koje se govore. Gde su bili do sada? Šta su radili? Čekali! E pa ni jedan političar nema pravo na čekanje!!!! Svi oni moraju da rade u interesu naroda, bili na vlasti ili u opoziciji, samo većina to zaboravlja.

  6. petkana каже:

    Draga moja venerice,slazem se sa tobom i drago mi je sto imam istomisljenike!!!!!

  7. Miodrag Ristić каже:

    Često pomislim na mnoge ljude za koje (kao za tebe) mogu da verujem da su iskreni u svojim stavovima. Kako će oni protumačiti to što sam „sa druge strane“? Verujem da se iskreni ljudi lako razumeju čak i kad ne mogu da se slože oko svega.

    Ja verujem da je došlo vreme za veliko čišćenje. Kao feniks – neke ideje treba da ustanu nove i mlade – iz pepela. Suviše kompromisa, pogrešnih odluka, ljudi, izneverenih ideala. Kao kad majka narkomana kaže: „Vodite ga u zatvor – spasite mu život…“

    Prave odluke su obično najteže odluke.

    • Verkic каже:

      Naravno da se u potpunosti slažem sa konstatacijom da se iskreni ljudi lako razumeju, ali ono, „sa druge strane“ 🙂 , pomalo mi smeta 🙂 Šalim se, šalim!

      Ne možemo svi da imamo ista uverenje, ne razmišljamo svi na isti način i na tu različitost moramo da gledamo kao na naše bogatstvo, i ono ne sme da nam bude razlog za prepirke, ili ne daj Bože mržnju.

      Kad spominješ „feniksa“, meni istog momenta pada na pamet baš ono o čemu sam govorila. Vraćanje na staro, a sa tim ne mogu da se složem. To ne želim!

      Ne može niko da me ubedi da su ti „stari“ koje bi sada da se dižu iz pepela, odjednom promenili svoje mišljenje i da sad odjednom znaju ono što nisu znali ranije i da su sad baš oni ti koji će odjednom da isprave svaku krivu Drinu. Niko i nikad u to ne može da me ubedi. Mi tačno moramo da znamo gde idemo. Ne možemo sad na jednu, sad na drugu stranu.
      Niko ne može da me ubedi da verujem priči Maje Gojković kako će ona uspeti da obezbedi 13-tu penziju. Odakle? Iz kovčega, čarobnim štapišem? Niko ne može da me ubedi da se Dinkić odjednom toliko brine dok na sav glas viče „stop stranačkom zapošljavanju“. Koliko je samo „njegovih ljudi“ zaposleno?

      Ja ne želim unazad, a sigurna sam da i ti to ne želiš! Međutim, slažem se da su nam na putu kojim moramo da idemo potrebne i nove ideje, jaki ljudi, neko ko će moći da bude i pokretač i nosilac svih reformi koje moramo da sprovedemo, a za dobrobit svih nas. Te reforme, te promene ne mogu da budu lake i ne mogu da se završe jednom bajkovitom predizbornom pričom iza koje stoji, ko? Patuljak koji će dok mi držimo oči zatvorene i zamislimo želju, tu želju i da nam ostvari?
      .
      Ne želim da se igram mačke i miša, pogotovo ne sa tobom koga i lično poznajem i cenim. Svi koji me čitaju, veoma dobro znaju da ja ne krijem na čijoj sam strani (da upotrebim tvoje reči). Ne mogu da utičem na tvoje razmišljanje i tvoj stav, ali mogu da iznesem svoj u koji zaista čvrsto verujem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge