Čarolija prijateljstva!

meda

… nadam se da ćeš pronići u dubine…

U trenu, ni sama ne znajući čime izazvana, a na svoje veliko zaprepašćenje, iz nje su počele da izlaze reči od kojih se i sama uplašila. Duboko skrivene i dugo potiskivane bolno su otkrivale deo života kojeg nije  bila svesna  dugi niz godina.

… mrak…  zatvorena vrata…  tišina…  bol… bolna i tužna istina. Odjednom je shvatila, da sve ono što je do tada pričala o svom detinjstvu i odrastanju, nisu bila njena sećanja. Ta sećanja je gradila na osnovu  priča nekog drugog. Priča koje je godinama slušala i sakupljala kako bi  spojila  slagalicu  u kojoj su nedostajale gotovo sve kockice.

Kada se rodila, te 1960 godine,  otac je imao 47, majka 31 godinu,  brat 12, a sestra 10 godina.

Tokom svog odrastanja, često je znala da se zapita odakle tako velika razlika u karakterima među njima, decom istih roditelja. Zašto je sestra mnogo više volela i bila privrženija  bratu, a ne njoj, maloj sestrici? Šta su oni to stalno šaputali među sobom, kakve su tajne skrivali?

Nije shvatala  da su njih dvoje jednostavno bili podrška jedno drugom,  kako bi prebrodili sve ružno što im se dešavalo u detinjstvu.  To je bio njihov način. A njen?

Ona je spas pronašla u zaboravu.

Soba u kojoj se rodila i u kojoj je odrastala, inače i dnevna soba koju su svi nazivali „Sekina soba“, imala je veoma jednostavan crni drveni nameštaj. Krevet, orman, bolje reći vitrina i veliki sto. Krevet je bio do prozora na kojima se uveče kačio čaršav, kako se sa ulice ne bi videlo unutra. Preko dana, čaršav se spuštao i visio je na jednom ekserčiću.   Bio je to poseban ritual, to kačenje zavesa, koji ni u kom slučaju nije smeo da se propusti, a koji bi, dok je ona bila mala, obavljala isključivo majka. Ipak, taj mrzak joj ritual, nije mogao u potpunosti da sakrije svetlost koju je ona toliko volela, koja je bila njen jedini drug u toku dugih noći, a koja je dolazila sa ulične bandere tačno preko puta kuće.

U sobi do te,  uvek „Sekine sobe“, stajao je veliki bračni krevet. Tačnije bila su to dva spojena kreveta, sa dva odvojena madraca. Krevet njenih roditelja kojeg se sa posebnom tugom seća. Želela je da se sklupča u majčinom zagrljaju, da oseti toplinu ogromne dunje u plavo – beloj kockastoj navlaci, ali nikada nije imala dovoljno hrabrosti,  pa čak ni uplašena snovima,  da otrči bosim dečijim nogicama u taj krevet.

Vrata na „toj“ sobi su uvek bila zatvorena. Iza njih je  bio mrak i  tišina. Užasna tišina. Tišina, koju je ona uplašena osluškivala. Šta je očekivala, čega  se plašila? Ne seća se.  Od toga „nečega“,  delila su  je uvek zatvorena vrata.

Ponekad deca,  nesvesna onoga od čega beže,  znaju da pronađu rešenje, koje im u najtežim trenucima pruže preko potrebno utočište i bar na tren donesu mir.

Duboko u noć, nakon dugih sati nepomično provedinih u osluškivanju,  tiho bi pozvala majku.

– Mama, bole me kolena!

Mama bi, kao da je taj poziv uvek očekivala, istog momenta tiho otvorila vrata i sela pored nje na krevet. Nikada je nije zagrlila, nikada je nije tešila umilnim rečima, ali bi satima,  sedeći pored nje, nežno milovala kolena, sve dok ona ne bih utonila u san.

Njih dve su  imale poseban odnos. Bile su saučesnice u nečemu,  čega ona tako mala nije bila svesna. Majka nije imala reči koje bi malom detetu mogla da objasni mnoga dešavanja u njihovom domu, a dete kao da je osetilo da ne treba ništa da pita i taj nežan, topao, umirujući dodir majčine ruke na njenim kolenima, bio je sasvim dovoljan.

Nije imala svoju omiljenu lutku niti drugih igračaka, osim jednog malog žutog plišanog mede kojeg joj je kupila baka. Nije pozivala svoje drugarice da se igraju u toj kući u kojoj je rođena, nije se radovala lepim novim haljinicama. Nosila je odeću koju je majka dobijala od komšija,  ili je uspela da naštrika od starih očevih džempera.

Dan za danom, nova ružna dešavanja  prekrivala je velom zaborava. U njemu je pronašla način da prebrodi pijanstvo, ljubomoru  oca,  majčinu potrebu  da zbog nje oćuti, sakrije, otrpi, da stisnutih usana, bez jauka primi i najgore batine.

Prošle su godine.  I nesvesna razloga, celog života je  osmehom, razumevanjem, lepom rečju pružala drugome, sve ono čega je, sama  bila željna od detinjstva. Uporno je tražila svoje mesto na koje je osećala da ima pravo i da ga je zaslužila.

… pronići u dubine… oterati mrak i zaborav koji prati nečije detinjstvo i odrastanje, pomoći da se prebrode sve tužne istine,  potisnute duboko u nečijoj duši,  nije lako. Navesti da se o tome priča, spontano, jednostavno, istinito, a pri tome skinuti jedan ogroman teret godinama nošen, umeju samo prave i odane prijateljice.

Komentari na tekst:

  1. zelenavrata каже:

    e pa ne znam šta bih napisala sada..
    Poslednji objavljen tekst od zelenavrata je Flaša bez dna

  2. Charolija каже:

    Onda ću i ja da ćutim ovog puta. 😉
    Poslednji objavljen tekst od Charolija je Blogomanija 2012.

  3. Negoslava каже:

    Htela sam prvo da napišem, e, ja neću ćutaanjem ovo da propratim. I dok traži prigodne reči, shvatam da je svaka suvišna . I da je bolje da i ja svoj komentar oćutim.
    Poslednji objavljen tekst od Negoslava je ZAŠTO NEĆU DA PIŠEM O NEPRAVDI

    • Verkic каже:

      Mnoge ljude celog života muče slične stvari, i nemaju hrabrosti o tome da pričaju, iako su ovo stvari o kojima treba da se govori.

  4. rijecankaudublinu каже:

    Prekrasno napisano, vrlo dirljivo.
    Poslednji objavljen tekst od rijecankaudublinu je Odustajem

    • Verkic каже:

      Želja mi je bila da pokušam da skrenem pažnju sadašnjim roditeljima. Deca sve vide i sve čuju i pokušaće da se izbore sa problemima, ali ona mogu da ostave trajne posledice. Srećom, ovde nije bila ta situacija.

  5. […] vam ovo putovanje ostati u zanimljivom i lepom sećanju. Zahvaljujući njima moja draga cimerka Verka i ja smo bezbedno otputovale i vratile se kući. Hvala […]

  6. Nikola каже:

    Eh, prijatelji. Malo ih je, a dragocjeni su kao kap vode u pustinji.

  7. Branko Baćović каже:

    Ne znam… šta bih rekao… možda… da su detinjstva uvek pupoljak budućeg čoveka… Ne znaš da li će cvet biti crven ili beo… ali ako oštetiš pupoljak… cvet nikada neće biti onakav kakav bi mogao da bude…
    Poslednji objavljen tekst od Branko Baćović je SRPSKOHRVATSKI JEZIK JE MRTAV!

  8. Vanesa каже:

    Ovo zvuči kao bolna priča jednog dijeteta, teško je odraslom čovjeku vratiti film u nazad i sjetiti se svih trauma odrastanja. Ja kada vrtim taj stari film jednostavno i ružne stvari doživljavam s nostalgijom, valjda je i loše bolje kada si mlađi nego sada…

    • Verkic каже:

      Vanesa ne znam. Iskreno, često žalim za izgubljenim godinama. Žalim za onim što nisam učinila, za tišinom koja je mogla da bude ispunjena smehom. Tugujem zbog majke, zbog njene patnje, jer što sam starija sve više sam svesna koliko je bija jaka i hrabra žena.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge