A ja bih tako želela!!!!!

Prijatelji oko mene. Vodimo živ, na momente veoma bučan  razgovor.

U vazduhu se ipak oseća napetost. Obruč, nevidljivi, moćan sve jače me stiska, obavija. Ne da mi da dišem.  Opirem se……. Čujem svoj glasan smeh, čujem svoje reči, verglam kao  navijena…… prijatelji me gledaju…. pitaju se……

Par sati nakon toga i dalje me nešto…….  Da li je to život koji me guši? Pitam se????   Otvaram širom vrata. Treba mi vazduha, svetlosti, toplote…….

Ne želim namešten osmeh,  ne želim glupa pitanja. Osećam ogromnu potrebu da neko vikne, da me izgrdi:

– nisi oprala sudove! Vidi, stoje…….zar nisi mogla……?????

Hoću svoju kćerku koja će na samom izlazu, već jednom  nogom van vrata jednostavno  reći:

– doćiću brzo, i otići nasmejana, ne razmišljajući….

Čudno ovo možda sve zvuči sada dok čitate. Uostalom,  tren,  samo tren je dovoljan da život postane čudan, da ljudi oko tebe počnu šaputati, da te gledaju drugim očima.

Mislila sam da mnogo toga znam. Mnogo sam doživela, pa….. ali,  ko nam daje za pravo da proživljeno tumačimo na svoj način misleći da smo popili svu pamet ovog sveta?

Neke stvari, shvatila sam tek treba da  otkrijem, da saznam, da shvatim i to neke za koje sam mislila da o njima mnogo znam.

Ko nam daje za pravo da kažemo: – borim se celog života, treba nabaviti, treba….,.treba…… znate Vi koje su to muke u današnje vreme kad……. Zar je to borba? Ona prava, životna, ona za koju mislimo da se samo drugima dešava……. da samo tamo neko …….. da je to sve daleko od nas.

Borba tek predstoji. To sada znam.

Kroz otvorena vrata nekad je ulazila svetlost. Primećivala sam, osećala,  ali nisam razmišljala ….. to je jednostavno bilo nešto što nam je dato….. nešto što tako mora biti…….sada dok gledam  sunce, osećam  potrebu da zaigram.  Još jedan dan je preda mnom.

Počinjem biti svesna svakog pokreta, svakog koraka, svake reči. Svojih , tudjih…..

Juče sam za sastanak koji se održava u našoj mesnoj zajednici obukla suknju. Užu suknju, tik do kolena. Kako sam zapisničar, uvek idem u farmericama, nekako lakše, zgodnije, sedim ispred ljudi, osećam se komotnije……. Juče ne. Želela sam biti  lepa, želela sam biti žena……..

Dolazeći onih desetak kuća do mesta sastanka  hodala sam polako, uzdignute glave. Čula sam odjek sopstvenih potpetica po  asfaltu iako  oko mene sve vrji od buke kola, priče ljudi. Svesna sam svakog pogleda uprtog u mene. Kao nekad….. Lep osećaj, pomalo zaboravljen.

Kasnije tokom večeri s’ lakoćom sam stizala pisati zapisnik,  čak sam imala dovoljno vremena pogledati svakog čoveka, ženu ispred sebe. Prvi put sam ih počela zaista upoznavati. Svaka izgovorena reč za mene je imala posebno značenje.  Sada to nisu bili  samo prisutni članovi potrebni za kvorum, sada kroz te  izgovorene  reči, rečenice,  su  bili ljudi sa svim svojim manama, vrlinama, skrivenim željama, ambicijama. Ništa nisu mogli sakriti od mene. Osećala sam čak i njihove potrebe………

Nisam odmah otišla kući kao mnogo puta pre toga. Ne,  ostala sam otkucati sve što je bilo potrebno. Naravno mogla sam to uraditi i sutra, ali ne,  to oni misle. Ne…… sutra…….. Sutra imam drugi plan, drugi zadatak, još toliko toga želim i hoću da uradim.

Ja sam samo  gost na  ovom svetu koji mora nešto ostaviti iza sebe. To mi je obaveza. To je obaveza svih nas. Nebitno šta je to. Da li su to deca, potomci naši, da li je to ljubav  koju nesebično nekom pružamo, ili je to samo obična  sistematizacija radnih mesta, završni račun ili pak  dopis nekom sročen i poslan. Svi smo zbog nečega tu.

Ja …..,  imam još mnogo završnih računa ne uradjenih, mnogo dopisa ne napisanih. U svakom od njih ostaće deo mene. Još mnogo toga moram uraditi.

Ne mogu, nemam pravo, ne želim i neću zato ostavljati ništa za sutra.

Hoću i dalje svima da kažem hvala onda kad osećam potrebu,  hoću da pišem dugačak #pratipetak, da odgovaram na svaki komentar. Hoću i dalje da učim od svih.

Hoću da plešem. Želim….. tako jaku potrebu osećam….. da zaplešem tango. Hoću za sledeći osmi nart ponovo  suprug i ja da dobijemo na poklon saksiju cveća kao nagradu za najveseliji,  najbolji  par koji najskladnije i najlepše  pleše. Želim mu još  jednom reći :

-i ove pantalone si zafrknuo na kolenima.  🙂 Bio si na kolenima ispred mene ……..  a ja iznad tebe igrala šotu. Ljudi oko nas u krugu tapšu u ritmu muzike, čujem i sad.

Muzika, ona je uvek bila deo mene. Volim, uživam, noge ne mogu mirovati. To mi je u krvi. Takva sam po prirodi.

Sutra…… sutra ćemo plesati. Neeeeeee,  neću sutra.

Sutra će sve biti drugačije. Sutra ću opet biti jaka, sutra ću opet moći sve. Sutra će Vera ponovo biti ona jaka, vesela… sada osećam potrebu, sada bih želela…….

Želim sve da bude zapisano, svaki osećaj, svaka misao koji sam ikad…… Želim sve da bude ovde, na ovom mestu. Smućkano, zbrkano, hoću da saberem i babe i žabe, hoću, ja to mogu, imam pravo na to.

Gledam ti spavaš. Gledam u tebe i kažem: –  ne sutra . Danas, sada želim plesati. Znam da ćeš me gledati čudno kad te probudim,  znam da ćeš i pored sveg umora učiniti ono što tražim…….  a ja bih tako želela da me opsuješ i okreneš se na drugu stranu nastavljajući spavati.

Komentari na tekst:

  1. Charolija каже:

    Ono što uvek dolazi, a nikako da dođe je sutra. Uvek je danas i sada. 😉

  2. jelena каже:

    Odlomilo ti se od srca 🙂

  3. Borislava каже:

    „Ja sam samo gost na ovom svetu koji mora nešto ostaviti iza sebe. To mi je obaveza. To je obaveza svih nas. Nebitno šta je to.“…

    Jedan moj pokojni profesor je govorio da utuvimo jednom za svagda da postoji profesija – ono od čega se živi, i – poziv, ono zbog čega smo na ovom svetu, zbog čega smo „pozvani“.
    Ako se poziv i profesija poklope, onda smo jako srećni ljudi. Ako ne, onda smo dužni da tražimo i nađemo šta nam jeste poziv, i da se time bavimo, onim što nas zaista ispunjava, zbog sebe, zbog sveta koji postoji oko nas, zbog našeg postojanja na ovoj zemlji. To može da bude i aranžiranje cveća, i vajanje glinom rukama, staranje o uličnim mačkama, da nas to ne buni, bitno da je to – to.

    Ja lično, i mnogi od nas, nismo ovo nikad zaboravili. To je jedna od „dogmi“ koja nam je rano ulivena, dok smo bili vrlo mladi i gledali u profesore kao u viša bića, a ruku na srce – imali šta i da čujemo.

    Zbog toga me jako dirne kad na drugom prepoznam tu borbu, tu čežnju, ili prepoznam da je prepoznao, osvestio tu potrebu…
    Pozdrav i poštovanje, mala-velika gospođo :).

    • verkic каже:

      Borislava, tako mi je drago što ste prepoznali….. ja nisam poznavala Vašeg profesora ali zaista je to ono što bi svakom od nas trebalo biti jasno.
      Hvala Vam mnogo, razumevanje je takodje jedna od veoma bitnih „stvari“ koje u životu moramo naučiti, shvatiti i znati primeniti.
      Pravi način komuniciranja bez obzira da li se radi o privatnom ili o profesionalnom životu je veoma povezan sa uspehom.
      Bez pravilnog komuniciranja a kojeg nema bez razumevanja mi gubimo na svom poljima. To ne smemo dozvoliti.
      Hvala od srca još jednom. Pozdrav i Vama. 🙂

  4. marouk каже:

    Teško je kad čekaš to sutra, da se nešto reši, da rešiš sve svoje muke i budeš opet ona vedra ti. Za to sutra umeš i da se načekaš, ali to je tako i ti to već dobro radiš a znaš da ga na kraju uvek dočekaš.

    Igraj draga moja, to raspiruje onu vatru koja nas čini živima, to i nova suknja, nova frizura, nov osmeh nas podsećaju kuda smo krenuli, kako će biti kad tamo stignemo, kad samo zaštitili sve svoje, kad smo zaštitili sebe…to ti je potrebno.

    Želim ti svu sreću „sutra“…sve razumem, samo nije ovo pravo mesto da pišem sve…

    • verkic каже:

      Danas je ono što je bitno i sutra je opet danas kad stigne i opet će biti najbitnije i ništa ne smemo ostaviti za sutra, ali planove za njega moramo imati. To je suština.
      Hvala ti mnogo. Razumemo se! Ljubim te. 🙂

  5. zelenavrata каже:

    Slusaj, nemo` vise da oblacis suknju i sve ce da biden ok 😉
    Suknja je kriva, ja kad ti kazem 😀

  6. sopran87 каже:

    Ponekad nas trenutak ponese, sve je to Ok, ali moramo da imamo i tu srecu da taj trenutak iskoristimo 🙂

    • verkic каже:

      Čitav život nam se sastoji od mnogihhhhhh trenutaka. Ja sam čvrsto rešila iskoristiti svaki, uživati u njemu izvlačeći samo lepo. Sve drugo…… ma nema toga. 🙂

  7. shunjalica каже:

    doćiću brzo, da bih videla kako u uskoj suknji igraš tango! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge