Balon od sapunice!!!

Zadnje dve nedelje,  slobodno mogu da kažem, bile su najteži period u mom životu. Nešto što je bilo najlepše u njemu u   jednom trenu je nestalo, prsnulo kao balon od sapunice.

Kako nesreća nikad ne dolazi  sama, došla je i druga……… i…… pa i ona koja me je odvojila, pored svega i od kompjutera, od online prijatelja, twittera, od  bloga koji mi je mnogo puta bio ogromno utočište u ovom životu koji živim.

Veliki optimizam koji imam nije bio dovoljan u  sumornoj svakidašnjici, neprestanoj borbi za golo preživljavanje. Moj večiti osmeh,  želja da se uvek iznadje rešenje,  moja  lična borba je na tren bila uništena. Zaustavljena. Sat je stao. Ali taj sat je morao ponovo biti pokrenut i to ne za dve , tri nedelje, vremena  toliko nisam imala.  Trebalo je ostaviti sve osećaje, sve suze obrisati, trebalo je pronaći snage i krenuti dalje ali krenuti iz početka.

Druga strana je u jednom momentu popustila, nije izdržala, došla je do granice kad mozak više ne funkcioniše racionalno, kad mrak ne dozvoljava da se vidi ni tračak svetlosti na kraju  tunela i u tom deliću, jednom kratkom trenu desilo se mnogo toga. Mnoge teške reči……. koje su se završile uništavanjem kompjutera……… i odlaskom……….

Nije  lako pisati o ovome, nije jednostavno izvući  onaj bol koji ne dozvoljava da dišeš, koji steže srce misleći da će da te ugiši. Pola mog srca je isčupano……….rana je ogromna,  vera i poverenje u trenu  je poljuljano. Medjutim, ma kako to kome u ovom momentu zvučalo ovo moje kazivanje, želim pisati o svojim daljim koracima jer ako i jednoj osobi budem na taj način pomogla, ja ću biti sretna. Ako i jednoj osobi dam nadu za nov život, ako probudim volju za borbu JA SAM USPELA.

Do sada, sigurna sam da ste već svi mogli shvatiti kakva sam osoba. Mnogo puta sam to pokazala. Koliko god ja pisala uvek se na neki način odnosilo na druge. Jednostavno takva sam osoba. Sretna sam ako je neko i jednog  posetioca više dobio. Sretna sam kad pišem o tviterašima, blogerima,  sretna sam kad vidim da je neko uspeo u nečemu.

Osoba sam koja oseća ispunjenost ako je nekome bilo šta, ali zaista bilo šta učinila, doprinela, ma ako je bar izmamila osmeh na lice! Za sve to nikad mi nije bila potrebna bilo kakva posebna zahvalnost ali od vas sam je uvek dobijala u ogromnim količinama. Zato mi je još teže. Osećam obavezu, osećam da moram nastaviti….. ŽELIM  DA NASTAVIM!

Zato  sva svoja lična iskustva, ma koliko ona bolna bila,  pokušavam preneti svima vama. Mnoge stvari verovatno  radim na pogrešan način, ali baš ta mogućnost da VI vidite, procenite, odvagnete može vam možda pomoći da i vi ne donesete neku krivu odluku, da vidite da mogućnost uvek postoji, da vera nikad ne sme da se izgubi.

Kako znam da se mnogi od vas pitaju sada šta, kako,  reći ću samo da nisam više sama. Vratilo se sve na „staro“ ako to mogu tako nazvati, medjutim,  kako će se sve dalje odvijati, šta će se sve dešavati ne znam ni ja u ovom trenutku.

JA sam mogla OPROSTITI, da li ću da ZABORAVIM,  NE ZNAM. Srce je ponovo celo, ali deo koji se vrati, da li može kucati ponovo istim žarom………..???

Opravdanja je mnogo. Da ih sada ovde počnem sve nabrajati bilo bi zaista mnogo. Pronalazim ih…..shvatam ih……. razumem…… ali……. ????

Jedini moj razlog ne javljanja za sve ovo vreme je taj što sam ostala  bez svog kompjutera inače ni dan ne bi prošao a da ne pišem, ni dan ne bi prošao a da nisam na tviteru, bez obzira na sve što mi se dešava.

Dok ovo pišem još uvek ne znam kakvi su sve problemi sa kompjuterom. Majstora da platim nemam, snalazim se…… i pored najbolje volje……… ne umem čak ni da vam kažem kako se snalazim.

Za sada sam saznala da problem može biti u grafičkoj kartici kao i u matičnoj  ploči. Nije mala stvar kad vam neko kućište baci sa visine od jednog metra. Što je najgore kompjuter je tako ulubljen kad su bili izvadjeni svi delovi radio, medjutim,  sad kad su vraćeni u novo kućište više ne radi.

Koliko će sve ovo dugo trajati zaista ne znam. Znam samo da se ja svim silama trudim  zalepiti parčiće svog života,  nastavim dalje i eto  i da osposobim i kompjuter, što nije nimalo lako kad to radiš bez novaca.

Pored svega ovog, u prvom momentu sam,  trudeći da se izborim sa novom situacijom, pokušala i finansijski da se  bar na neki način osamostalim te sam „krenula“ u  prvo što mi je palo na pamet a to je štrikanje. O tome ću da pišem  u novom postu a za sada još samo da se „pohvalim“ da sam morala da prihvatim bilo koji posao koji mi je bio  ponudjen a to je posao čistačice u jednoj našoj državnoj firmi. Posao je na mesec dva, nisu mi tačno rekli,  ali počinjem od sutra.

Komentari na tekst:

  1. drveni advokat каже:

    Čestitam za posao, to je divna vest!

    Ne znam šta se desilo, ali se nadam da se sada sve ok i da ste svi dobro. A blog neće nigde pobeći. Čuvaj se.

  2. Charolija каже:

    Da se lepo ti nama vratiš i da sva ta sranjca ostanu za tobom. Važno je da ti počneš da radiš, a što kaže Drvena blog će te svakako čekati. 😉

  3. Cyber Bosanka каже:

    Cuvaj se…i polako.

  4. Sarah каже:

    Verkic samo napred i nedaj se!
    Drago mi je da si ponovo tu i da si dobro. Boris se ti!
    Drzim palceve i ne predaj se!
    veliki pozdrav

    • Verkic каже:

      Sarah draga ceo život je jedna neprestana borba, mada ova baš nije bila potrebna, no, nikad se ne zna šta život nosi. Ali, nastavljamo dalje. Hvala ti na podršci!

  5. Afroditta каже:

    Verkic,drzi se ! 🙂
    Iskreno se nadam da ce sve doci na svoje mijesto.
    pozdravcic 🙂

  6. AnaM каже:

    Većina prolayi kroy to. Neko prizna, neko navuče masku i ćuti.
    Oprotiti ili ne?
    Pokušati zaboraviti ili ne?
    Najlakše je filozofirati, ili deliti savete.
    Ja ne umem da zaboravim, greh na moju dušu, ali takva sam.
    Znam, sigurna sam, krenućeš dalje, prvo malo pognute glave, a onda malo pomalo, bićeš ti, ti. Posao ko posao, sve smo čistačice u svojoj kući, besplatne:)) Ono što još donese neki dinar, prenija..
    I , da ne zaboravim, od skora se „družimo“ bila ti ili ne na blogu, ti si u mojim mislima…i uvek gvirnem da vidim jesi li se javila:))
    Držim ti pesnice…i ne zaboravi…na Meksiko:))

    • Verkic каже:

      Mila, šta da ti kažem, rasplakala si me skroz. Ovakve prijatelje treba imati!
      Hvala ti, divno je družiti se sa tobom! Pronaći ću način ali uskoro se čitamo redovno……. i da ……… Meksiko!

  7. AnaM каже:

    Uf…komentar 13… zato je milion pravopisnih i onih drugih grešaka:(

  8. shunjalica каже:

    Verkić, čuvaj sebe, mi ćemo ti čuvati blog, dok se ‘mehanika’ ne oporavi u potpunosti! A onda?? Onda ćemo, opet, danonoćno da partijamo. 😀

    • Verkic каже:

      Hvala Shunjalice. Popodne sam saznala da je ipak grafička kartica u pitanju. Koliko će mi vremena trebati kako bi je mogla kupiti zaista ne znam, ali znam da mi blog koji je postao za ovo vreme deo mene, jer sve ovo sam ja, I SVI VI mnogo NEDOSTAJETE.

  9. Amarilis каже:

    Ne znam šta da napišem, a da ne zvuči isprazno, evo pišem, brišem.
    Nedostajala si mi i bila sam zabrinuta, veoma. Ne znam kakvu konkretnu pomoć mogu da ti pružim, ako se dosetiš nečeg, javi. U svakom slučaju, na neki način sam odahnula, a za ostalo, izborićeš se, moraš, nema druge.

    • Verkic каже:

      Amarilis draga, moram se izboriti i veruj mi uz vašu podršku, ma kako se neko smejao sad ovim mojim rečima, moći ću sve. Vi mi pružate mnogo i zbog toga sam vam neizmerno zahvalna na svakoj reči koja mi daje izuzetnu snagu!

  10. SanjaKokica каже:

    Ja samo mislim da sam pohvatala konce, no moraću još koji put isčitati da vidim da li ću bolje razumeti. Mislim da kontam, iskreno, prvo sam pomislila na najgore 🙁 Ono što još mislim je da ćeš se boriti i izboriti za sebe. Što se posla tiče, nije sramota ništa raditi, sramota je odbijati raditi ako ti se za to pruži makar kakva šansa. Štrikanje je nešto što je hobi a ako ćeš od toga moći sebi pomoći, onda da, naravno da treba i to. Čekamo da nam pokažeš šta si to lepo pravila 🙂
    Drži se i sakupi svo ono pozitivno iz sebe što si rasula nama koji te volimo i čitamo 🙂

    • Verkic каже:

      Naravno da nije ništa sramota raditi Kokice. Jedini problem je što moja kičma ne znam kako će izdržati jer kao prvo ne smem biti u hladnom da o drugom i ne govorim. No, opet, bez obzira na sve, neizmerno sam zahvalna i na tome što mi je u ovom trenutku pruženo.
      Štrikanja sam se uhvatila u prvom, onom najgorem trenutku jer najteže je i najgora moguća solucija je kad se sedi i kuka. Od kuknjave nema ništa zato je bolje uzeti bilo šta samo se na neki način zaposliti. Na taj način će i mozak više razmišljati o pronalasku mogućeg boljeg rešenja a ne opterećivati se samosažaljenjem.
      Objavila bih već novi post, ali čekam da ugrabim negde mogućnost smanjenja slika, jer na ovom kompjuteru ne mogu. Ovaj radi par minuta i ne smem nigde mrdnuti, ništa pootvarati jer mi se sve izgubi. No znaš kako ja kažem, ma ima da se snadjem! Nadam se da će biti uskoro.
      Idemo dalje!!!

  11. SanjaKokica каже:

    Čitam još jednom i mislim da malo bolje razumem 🙁 Žalosno 🙁 Ne znam šta drugo reći, treba ići dalje, no, ovakve rane ostavljaju ožiljke za koje skidam kapu onima koji mogu da žive život a da ih ne bole. To je jako teško.

    • Verkic каже:

      Sve bih nekako izdržala, ali evo posle par dana, jedino preko čega ne znam kako ću preći je baš uništavanje kompjutera. Razumem revolt, bes, razumem godinama skupljane frustracije koje su morale izbiti jednog dana, ali u svemu tome ja sam najmanji krivac. Uništavanje nečega što je na neki način meni jedino predstavljalo pored porodice, bitno i važno je po meni konkretan napad na mene samu.
      Vidiš, bez obzira koliko ja volontirala, bez obzira koliko ja radila mnogo toga i svojim radom pokazivala da sam odličan igrač u svakoj utakmici, jedino što mi se nudi kad su pare u pitanju je čišćenje. Ja imam godina i samim tim se misli ma………. Ovaj blog i ono što moram sve raditi da bi mogla pisati, jer ja znaš i sama ne pišem samo obične tekstove, često je za postove koje objavljujem potrebno i nešto malo više znanja od samog pisanja, za mene lično je dokaz da nisam još uvek neko ko treba da sedi pored televizora sa mačkom u krilu. Za mene on znači da ja mogu još raditi, doprinositi, da nisam senilna, da postoji još ljudi koji će me saslušati, da……….znam da razumeš.
      Naša sredina je takva. Kad neko predje 40-te pa Bože a šta taj više zna, šta taj više može, on je izlapeo, otkud bi on mogao znati sada u ovom vremenu bilo šta, ovo je vreme konpjutera, odakle bi oni to znali…………
      To moj dragi zna. Jako dobro zna…….i to me boli…….baš to što on to shvata i zna.

      • SanjaKokica каже:

        🙁 ne znam šta reći. žalosno je što ljudi tako usko gledaju na život. Sve što mogu je da ti kažem da vreme leči sve…pa će tako i ovu ranu, samo i dalje, ožiljak ostaje 🙁

        • Verkic каже:

          To je ono najgore. Što Čarolija kaže to je samo stvar, ali šta je sledeće? Kako živeti razmišljajući stalno o tome, kako se opustiti…….

  12. veshtichanstvena каже:

    Ipak…Ti si jaka, ipak…ti si puna životne snage i energije, ipak….ne postoje reči koje teše…Postoji ćutanje, zajedničko, prijateljsko, koje ti kazuje da sam mislima uz tebe, i da te cenim mnogo, mnogo…
    I na kraju…Ipak je ovo sitnica u odnosu na sve lepo što će ti život doneti, samo i dalje čvrsto veruj u to.
    Ja verujem u tebe Verkić,draga i mila moja …
    Tvoja Veca..

    • Verkic каже:

      Veco….. da…… juče sam napisala Charoliji i Zelenoj da jedino što želim sad u ovom momentu je da vas, moje drage prijatelje, mogu zagrliti i ćutati. Bilo bi mi dovoljno! Ja osećam……znam……i sa vama zajedno mogu sve! Hvala ti prijateljice draga!

  13. milininsvet каже:

    Verkicko,ne daj se, ti si cudo od zene,mozes sve sto pozelis.

  14. Dudaelixir каже:

    Niko nije zaslužio da prolazi „pakao“ u životu, a naročito ti Verkićko!
    Žao mi je jako, ali, poznajući tebe, čupaš se ti, vidim. Važno je da se osetiš korisnom i da imaš neki posao.
    Sama sam prolazila kroz težak period, tako da te potpuno razumem. A iskaljivati bes na compjuteru, pa to mogu samo slabići, da pokažu svoju „snagu“. Možeš misliti, jake snage, baciti kućište. No, bolje i njega…nego…
    No, ako je krenulo na bolje, drago mi je, a što se kompa tiče, naći će se neko rešenje.
    Želim ti uživanciju sa iglama i da vidimo šta si to lepo napravila! Zagrlim te i ćutimo! 🙂

    • Verkic каже:

      Dudice, biće vremena za mnoge priče no sada u ovom momentu, moram to reći, mi ogromnu podršku svi vi dajete. Znaš veoma dobro kakvi su moji osećaji, do „juče“ ste imali priliku čitati o tome. Ne mogu se oni lako promeniti za noć ili dve i da ne želim baš zbog toga nekome možda skreniti pažnju, pokazati da u životu i kad je sve divno može….. nikad ne bih ni pisala o svemu ovome. Jednostavno bih prećutala, gurala kako bih znala i umela, ali tada ovaj blog ne bi bio ono što jeste. Ja ne bih bila ono što jesam. Tada bi sve i ovi „Usponi i padovi“ bili samo jedna velika farsa a ja to ne želim.
      U životu sam do sada uvek ćutala o svemu i onom lepom ( da ne bi neko slučano pomislio da se hvalim) a pogotovo o onom ružnom jer pa Bože naučeni smo da sve ružno sakrivamo, da se toga stidimo i da o tome ćutimo. Kada sam počela pisati ovaj blog želja mi je bila izneti mnogo toga i vremenom pažljiv čitač je mogao zaista pokupiti dosta informacija. Ni u snu nisam pomislila da će se ovako nešto desiti. Nikada! Život zna biti nepredvidljiv ili …….. počinjem se pitati da li ja neke stvari nisam jednostavno želela videti……. ne znam…… vreme će pokazati.

  15. Nena каже:

    Ne mogu da znam šta ti se desilo, mogu samo da naslutim i to iz nekog ličnog iskustva. Život me nije mazio, prošla sam mnogo toga, preživela sve i svašta. Gubila sam nadu, bila bezvoljna i depresivna, mislila da ne vredim ništa i često sebe preisspitivala rečima:“ Koji se smisao i razlog mog života?“ Šta god da je u pitanju, vremenom će proći, ostaće samo blesa senka sećanja kojoj ćešse možda jednoga dana i smejati.
    Ne brini! Za sve u životu što nam se dogodi postoji određeni razlog. U trenutku nismo toga svesni, ali posle izvesnog vremena samo nam se pokaže iz kog razloga je bilo upravo dobro.
    Samo napred i uvek napred! Ne osvrći se i ne gledaj nikada u prošlost i šta se dešava iza tebe, gledaj samo daleko ispred.
    Veliki poljubac od Nene!

    • Verkic каже:

      Znam da moram gledati napred jer celog života sam se trudila ići samo napred, medjutim imam osećaj da u ovom trenutku moram malo zastati, videti, preispitati, odlučiti, saznati šta su za mene značile i šta mi još uvek znače svih ovih 13 zadnjih godina. Da li sam donosila ispravne odluke što sam slepo verovala. Opet za sve to vreme ne smem stati, moram misliti i o budućnosti.
      Nije nimalo lako priznajem, dok ne rasčistiš sa prošlošću teško je gledati u budućnost, ali iako je na neki način, mnogi bi verovatno rekli, ovo samo eto jedna svadja kakvih je sigurno mnogo kod drugih ljudi, zapitam se šta bi se sve dešavalo da ja nisam mnogo puta odćutala, da nisam sažaljevala, da nisam toliko volela. Da li bi tada ovako nešto mnogo pre se desilo i da li bi možda i gore stvari doživljavala
      Hvala mnogo na podršći!

  16. Dudaelixir каже:

    Verkić, drago mi je što si podelila SVE sa nama i znaj, ako ikako možemo da ti pomognemo, znaš ZAŠTO SLUŽE PRIJATELJI. Ne moramo se mi poznavati „uživo“ da bismo pomogli jedni drugima. Molim te, javi se! Uostalom, sve si nas ugostila, red je da ti se nekako revanširamo! Ljubim te i drži se draga moja, jer, znam, NIJE TI LAKO! 🙂

  17. Marouk каже:

    Hm, bio je onaj post o godišnjici i nadala sam se da ste otišli negde i da uživate. I sve sam drugo očekivala samo ovo ne 🙁
    Ti znaš šta i kako treba. Ljudi oproste ali ne zaborave, neka priča ko šta hoće. Nepraštanje je greh prema drugome, zaboravljanje je greh prema sebi.

    Atak na ono što tebi znači ako nisi kriva mora ti se objasniti, tako da ti budeš zadovoljna.
    Razlozi ili opravdanja, dobro odmeri i vidi šta ćeš. Svi ti mogu dati savet ali ti sama možeš videti šta i kako dalje.
    U pravu si, sastavljeno srce ne kuca kao novo. Zato ne vredi graditi na starom nego krenuti iz početka ako ti je to želja i pustiti novo srce da izraste…
    Ljubim te i drži se.

  18. electrasdreams каже:

    Ne znam sta da ti kažem. Ja sam mnogo drugacija od tebe.
    Ok je oprostiti, ali…nauci bre da budes manje dobra i manje da mislis na druge, a vise na sebe.
    Za posao, sjajna vest, ali se cuvaj, nemoj da zapnes.
    Znam da ces isplivati.
    Ako ti bilo sta zatreba, bez ustrucavanja kaži. Računam na to da ćeš reći.
    Ja ne umem da tešim, umem da pomognem.
    Možda sam malo gruba, ali efikasna.
    Za taj štrikeraj ćemo se dogovoriti na e-mail.
    Šaljem ti poljubac, čujemo se.

    I, ‘bem ti čančić, odoh da pišem za u goste. Baš sam lažljivica, od kada sam obećala, no, i mene ljulja koješta.

    • Verkic каже:

      Elektra mila, hvala ti mnogo! Uskoro ću toliko toga pisati o svima vama, mojim dragim prijateljima. Mi, blogeri, zaista umemo biti izuzetni prijatelji i to mora da se zna. Nismo samo tamo neke osobe s’ jedne strane ekrane, nismo nepoznati jedni drugima. Mi smo……. ali uskoro 🙂
      Ljubim te mila, čekam mejl!

  19. […] oni koji me redovno prate čitali su i znaju šta mi se desilo prvog decembra. Od tada do danas nisam imala svoj kompjuter.  Nisam mogla pisati kada sam želela,  biti na […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge