Čast mi je pripadati generaciji koja nastavlja viziju dr. Zorana Djindjića!

Inspiracija za ovaj tekst je nastala u toku razmene mišljenja izmedju jednog twitter prijatelja i mene. Sada, bio  bi red i  učtivo čak  s’ moje strane da ovde, prvo stavim tekst, odnosno naš dijalog  kako biste vi mogli….. e pa dragi moji neću!

Razlog je što sam mišljenja da bi  svi koji koriste internet  zaista trebali pored  FB-a da otvore  i svoje twitter naloge i  da konačno počnu koristiti društvene mreže u prave svrhe.

Možda je twitter malo dosadniji od igrica,  priznajem 🙂 ali nemojte tada  kukati kako ne možete, kako ne znate na koji način bi prezentovali sebe i svoj rad,  kako nemate informacija, kako niste obavešteni, kako…..

Ipak, malo, malo vam toga moram otkriti.  🙂 Tema beše – uvek aktuelna –  stranke, jedna, druga, život, način života, teškoće, problemi…..

E, pa sad, dragi moji, kako ne biste pomislili da mi je mozak ispran ili da ja ne živim u ovoj našoj zemlji ili pak da imam neke posebne privilegije i ko zna šta još sve ne,  moram kao prvo da vam kažem da sam i ja, kao i mnogi danas,  nezaposlena,  suprug takodje, kćerka jedina radi i to kako drugačije nego…..pa ne moram vam dalje govoriti, znate već i sami kako je u privatnim trgovinama.  Pored nas troje tu su i dvoje,  još uvek male,  dece. Da priča bude zaokružena, živimo kao podstanari i  …….. dalje………… ne želim, mnogo puta sam o ovome pisala. Medjutim, zbog nastavka teksta bilo je potrebno da ponovim.

Za posao se, veoma intenzivno,  borim zadnje tri godine. Do sada smo  se nekako  uspevali snalaziti. Nije ni malo lako, mnoge noći sam proplakala, znala sam i psovati, verujte mi na reč, ali, ipak, ALI,  ne mogu i nikad neću drvljem i kamenjem na sve oko sebe. I to od predsednika, preko vlade, ministara, poslanika, do čistača.

U stranku sam ušla slušajući čoveka koji je za sebe govorio: „nisam političar koga treba voleti, nego koga treba razumeti“. Krenula sam za njim   sledeći njegove, misli, ideje i političke stavove.

Beše to vreme kad se malo ko smeo drznuti razmišljati svojom glavom, kad smo bili prozivani, osudjivani, omalovažavani. Krenula sam za istinskim patriotom čvrsto verujući da dajem  svoj mali skromni doprinos izgradnji moderne, savremene i demokratske države u kakvoj sam želela živeti. Krenula sam za  patriotom koji se nije bojao reći:

„Ako neki misle da će zaustaviti sprovodjenje zakona i reformi time što će mene ukloniti, onda se grdno varaju. Nisam ja sistem.“

Čovek koji je prosto zračio ogromnom  zadivljujućom  energijom,   koji mi je ulio poverenje  i nadu u bolju budućnost. Iako njega više nema, iako je njegov gubitak  nedadoknadiv,  JA  zaista neću dozvoliti sebi da zaboravim na  njegovu viziju  i nastaviću slediti put koji nam je on tako hrabro  utabao. Ja  znam da se moram prvo,  lično angažovati kako bih to i od drugih tražila. Moje angažovanje mora biti u cilju razvitka demokratije  i jačanju pravih vrednosti.

I danas, nakon toliko vremena mi  taj reformski put koji nam je pokojni dr. Zoran Djindjićnajveći car tako dobro pokazao i trasirao moramo slediti.  I to mnogo više, brže i bolje  nego ranije i zato, baš zato  ja želim UKAZATI, PODSETITI  i dati svoj  skromni  doprinos očuvanju  vizije i pozitivnog sna o modernoj Srbiji kakvu je video naš Zoran,  jer moderna Srbija mora da nam se desi.

Za razliku od mnogih, ja znam da sam sama kriva i odgovorna za ono što mi se dešava. Nisam smela nikad stati, jer danas  moram biti bolja u odnosu na juče, a već sutra bolja nego danas. To  se postiže samo stalnim napretkom i usavršavanjem, promenom načina razmišljanja i ponašanja i,  verujte mi, ja se zaista trudim svojim delima ovo i dokazati.

Veoma često se setim Zoranovih    reči:

„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“

i zato, stalno,  kontinuiranom i  nesmanjenom  snagom radim na sebi.  Da li i koliko u tome uspevam, nisam baš sigurna, ali ja zaista  verujem,  još uvek, da svako od nas mora da dobije jednaku šansu. Zato  moram da radim još više, razmišljam još brže, realno i jasnije sagledavajući sve  probleme koje život stavi pred mene.

Zoran Djindjić me je naučio da ne budem ljubomorna i da zaboravim na  sujetu!

„Možda bih i ja mogao da postignem gol,  ali bih morao da predjem dvostruko veći put. Zašto trošiti energiju? Hajde da dodamo loptu nekome ko je na penalu“

Ove reči, u ono Zoranovo vreme značile su nešto drugo, ali ja ih danas objašnjavam, ovde u ovom postu, na drugi način. Timski sam igrač, mada uvek spremna i na preuzimanje inicijative ali bez imalo sujete jer to je jedini pravi način.

Iako, timski igrač, znam da po potrebi  moram da budem  i hrabra u odlučivanju,  da prihvatim  potpunu odgovornost za sebe i svoje postupke kao i da preuzmem i najteže zadatke ne gurajući ih i poturajući drugima, jer pa Bože mi smo tim, pa nek…… Pera……. ja ću malo sačekati, pa ću …….. ne, možda se nekad tako i radilo, ali ja počinjem od sebe, duže vreme već  menjam svoje ponašanje i pristup problemima,  radeći i dajući sebe najbolje što znam.

Danas, više nego ikada jasno čujem  reči dr. Zorana Djindjića:

„Moto koji me vuče napred je – nikad se ne predaj! Ako kreneš u preticanje, dodaj gas! Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži!“

Nikad ne smemo dozvoliti da nas kritike zaustave i da zbog njih skrenemo sa puta,  možda se baš iz tih kritika iznedri ono pravo i najbolje rešenje jer ta najbolja rešenja isplivaju  kroz suprostavljanje različitih mišljenja. Mnogo rada i truda, odricanja i ogromne upornosti je potrebno za promene. Te promene su moj način  života.

„Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih nije uključen dovoljan broj ljudi. Mnogi se ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj i sami učestvuju.“

„Nema više spavanja, Vreme je za akciju. Spavaćete kad odete u penziju!“

Znam da svoj deo  zadatka moram uraditi odmah  bez odlaganja,  pritom  ne štedeći sebe,  znam da  odlučno  moram da preduzmen akciju dajući na taj način  svoj doprinos u okviru sopstvenih mogućnosti, bez čekanja i odlaganja, odmah, sada,  danas. Spavaću kad odem u penziju.

„Mogu da prihvatim nedostatak novca ili bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran – ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno“

U starosnom sam dobu kada je utakmica života koju moram dobiti zašla  u drugo poluvreme,  a svesna sam da sam još uvek u velikom  zaostatku koji mogu  nadoknaditi jedino  ozbiljnom igrom  ne štedeći sebe ni trena.

„Vaše znanje je vaš kapital. Ne dozvolite da vam diploma stoji kao stara štednja i da s njom ništa ne možete da uradite.“

Veoma sam svesna i to dokazujem iz dana u dan  da se znanje ne stiče samo na tradicionalan način, učenjem pukih činjenica,  čitanjem iz  knjiga,  već i u svakodnevnom životu. Jedan od kvalitetnijin i veoma binih  načina učenja je sistemsko rešavanje problema, pogotovo sada kad se iz časa u čas dešavaju promene u tehnologiji. Mi moramo naučiti da spremno dočekamo i prihvatimo svaku novinu i promenu. Prava vrednost znanja je  u funkciji praktične primene. Ako ne umemo da primenimo, ako ne umemo da rešimo probleme stavljene  pred nas, ako se ne znamo snaći……..ma,  džaba nam sve. Mi tada ne posedujemo znanje.

„Vagone treba da vuče jaka lokomotiva. U Srbiji bi svi da budu lokomotive, a neki nisu zaslužili da budu ni vagoni.“

Koliko samo istine ima u ovoj izjavi i danas posle toliko godina. Mi smo prosto takav narod. Medjutim, moramo prihvatiti da samo sa sposobnim  i stručnim ljudima  na odgovarajućim mestima,  koji se ne boje borbe u otvorenoj konkurentskoj utakmici,  možemo očekivati kvalitet i napredak. U našim organizacijama moramo  neprestano vrednovati  znanje i sposobnosti.

„Kao ni čoveka kog drže pod vodom pedeset godina, u njegovoj želji da dodje do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, nerazvijenih zemalja“.

Danas smo u ovoj situaciji u kojoj smo.  Teško je, mnogo je nezaposlenih, a…….. da  li smo mislili da će ovaj posao biti lak? Ne znam za vas, ali ja nisam.

Mi kao narod imamo stereotipan način pristupanja životu, veoma teško  prihvatamo  demokratske principe i uopšte sistem demokratskog društvenog uredjenja do kojeg nije moguće doći  bez velikog žrtvovanja, bez  velikih  odricanja, mnogo uloženog truda i rada i to ne pojedinaca nego cele nacije.

Prestanimo se bojati konkurencije i tržišne ekonomije, poteškoća i prepreka na koje nailazimo i znajmo da samo sopstvenim trudom možemo izgraditi  zemlju u kojoj se vrednuju znanja i sposobnosti bez čega nema ni moderne evropske države.

„Ne može se promeniti Srbija, a da mi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora malo da se promeni u svom pristupu problema, u svom mentalitetu, u svojim radnim navimaka – jer Srbija je zbir svih nas.“

Mislimo na ove reče dr. Zorana Djindjića jer naša jedina šansa su ljudi i to oni ljudi koji koriste svoje znanje prihvatajući odgovornost za sebe i svoje postupke.

„Jasno je da moramo da delujemo, a ne samo da pričamo. Indijanska poslovica kaže. Ako moraš da progutaš žabu, onda ne smeš mnogo da je gledaš.“

Čak i oni koji nisu bili pristalice Zorana, dobro se sećaju ove rečenice.

Kao narod previše mi znamo da mudrujemo i  pričamo a pri tome se malo zalažemo u konkretnim poslovima. Ja svaki zadatak prihvatam,  što  ste do sada takodje  imali prilike da čitate,  uz to  i bespoštednim zalaganjem se trudim odraditi ga što kvalitetnije,  ne štedeći sebe. Odlučno sam se hvatala u koštac sa svim izazovima koji su stavljeni pred mene, nesmanjenom upornošću i ogromnom motivacijom.

„Čitam u novinama: “ Premijer ima problem hiperaktivnosti.“ Pa, sa stanovišta puža, i kornjača je hiperaktivna, ali šta je naše merilo – puž ili kornjača? Mi moramo da nadoknadimo ono što smo izgubili.“

Podsećajući se ovih reči zapitam se: „Da li je on bio brz, ili smo mi bili spori?“

Imam li ja vremena i prava uopšte na kuknjavu, psovke i žalopojke, imam li prava proklinjati sudbinu, žaliti se na prošlost i sadašnjost kada znam da je vreme odlučnog i brzog reagovanja. Hoće li mi vredeti vikati: „Ta čekajte, da vidim, da ja to natenane, polako…….. ne,  niko nije u obavezi čekati mene!

„Ako mi kažemo da u nešto verujemo a to se ne desi, to nije zato što mi nismo verovali, nego zato što su okolnosti bile takve da se to možda nije moglo ostvariti. Ali ako je mudrost u Srbiji da pre nego što krenete da utakmicu kažete: “ Ja ću da izgubim“, pa ste onda mudri jer ste pogodili rezultat, onda nemojte ni da učestvujete na utakmici. Ja pred svaku utakmicu kažem: „Mi ćemo pobediti.““

Moja snaga, istrajnost i moć leži u mom optimizmu. Naš narod svoju snagu  u velikoj većini crpi takodje u svom optimizmu. Ne dozvolimo nikom da nam oduzme tu našu najveću snagu. Odlučnim radom mi možemo da se izborimo i istrajemo, savladavajući sve prepreke na koje ćemo naići ka evropskoj porodici naroda.

Zoran Djindjić – najveći car je započeo put modernizacije i demokratizacije našeg društva a ja mogu samo da kažem da mi je velika čast što pripadam generaciji koja nastavlja njegovu viziju.

Slike preuzete sa sajta www.zorandjindjic.org

Komentari na tekst:

  1. Nena каже:

    Tvoj tekst je na mestu i sve što si napisala podržavam. Iako nismo istog političkog opredeljenja ja cenim svačije mišljenje. Nebih da dužim, ali Zoran koji je bio baš takav više nije među nama, na žalost a mislim da ostali koji ga “ slede “ rade samo u svoju korist a da su na njega potpuno zaboravili.
    Svako od nas ima prava na svoje sopstveno mišljenje, stav i odluke.
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Politika i prijateljstvo

    • Verkic каже:

      Svuda postoje ljudi koji znaju zaboraviti, malo skrenuti sa puta, ali zato je mnogo mnogo nas koji nikad neće zaboraviti Zoranovu viziju i koji će hrabro koračati zacrtanim putem!

  2. Nena каже:

    Veki, ovo sam ja ista Nena, ali obzirom da mi je hakovan profil i mejl adresa, treba mi vremena da povratim sliku i sve ostalo!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Politika i prijateljstvo

  3. zelena каже:

    Nazalost, nikada necemo saznati da li bi uspeo..a tada, jeste, svima nam je dao nadu!
    Poslednji objavljen tekst od zelena je Necu!

    • Verkic каже:

      Duboko sam ubedjena da bi Zoran svaki zadatak koji bi stavio ispred sebe i veoma brzo sproveo u delo, izvršavajući ga brzo, efikasno i sa ogromnom energijom koju je posedovao!

  4. Charolija каже:

    Drago mi je da je ovakvo prisećanje pozitivno uticalo na tebe, ali ne mogu da odolim, a da ne pitam kad ćeš u penziju? Sa 80-85 godina života? :mrgreen:
    Poslednji objavljen tekst od Charolija je Momčilo Maletić – Maletić prezime mog prvog deteta

  5. Dudaelixir каже:

    Divim se tvojoj požrtvovanosti. Nikada nisam bila u politici niti me rad, u bilo kojoj stranci, interesuje. Interesuje me samo da ne bude rata i da živim kao da sam na zapadu!:) Skromna sam, zar ne!

    A što se tiče penzije, eto, ja je dočekah, al mogu dupe s njom da obrišem, da izvineš. Kao i da nisam u njoj. Sada više rmpam nego dok sam bila u radnom odnosu!

    • Verkic каже:

      Dogod rmapo Dudice moja dobro je. Ti si je dobila, ja…. veliko je pitanje, ma i za nas je lako, mi ćemo se još nekako i snaći jer smo navikli da radimo. Bitno je da naša deca jednog dana dožive svoju penziju…..zbog toga se vredi boriti!

  6. Nena каже:

    Ja bih ipak penziju, pa kolika, tolika. Bolje išta nego ništa! Ako se nastavi sa pomeranjem granica onda je sigurno neću doživeti.

  7. […] izbora njegove Vlade i njega ya prvog demokratskog premijera. Mene je posebno dirnuo post od drage nam Verkić jer se i sam osećam delom te generacije. Paralelno sa obeležavanjem ove […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge