Da napravimo mi „reMize“ :)

posao1

Udala  se sa punihhhhhh 17 godina. Ono ko velim,  da to odradim na vreme, ne daj Bože docnje. Završila srednju ekonomsku školu, krenula na fakultet, redovno putovala u Suboticu, al’  ne lezi vraže. Počeo svekar da gundja, počela svekrva da gundja, počeo muž…..Prijavila u prvom roku 3 ispita, 2 položim jedan padnem i ……gotovo. Taj jedan bio presudan, i odjednom svi prestali da gundjaju.

Posle 7 godina provedenih na Birou, tada se tako zvala ta našu čuvena institucija,  dobijem posao u struci. Fabrika nameštaja…… ja u prodaji, super. Ok,  krenulo me. Kad eto ti ga. Navališe opet na mene, moji dragi naravno :

– Znaš traže u Fabrici stočne hrane knjigovodju, bolje bi ti bilo, dolazila bi kući ranije, a tamo je direktor  naš…….

I ova „mala ženica“ ,  poslušna mlada žena,  predje i postade knjigovodja. Nemam ti ja pojma o knjigovodstvu (komercijalu završila), a ko za inat kao i sve u mom žitovu, kraj godine, završni račun. Da podsetim samo one „malo starije“, još smo „vešala“  crtali… pa ono leva… desna strana… , ulaz izlaz……Prodjem i to vatreno krštenje. Bog me srećom,  stvori ovako ludu, kao što jesam,  te sam se uklopila, naučila sve potrebno. Knjižim uredno svako zrno  kukuruza, svaki gram vitmina i svaki kilogram gotovih proizoda, obračunavam platu ( uh redovna bila a dobra…), ručno naravno,  gotova za dva dana,  ne kao danas kompjuteri, sve mogućnosti i pogodnosti al’ ne može  to da se uradi tako brzo. Znaš…..  ima tu posla.

Išli smo mi i na radničke sportske igre, redovno proslavljali svaki Osmi mart. Jeste da je pored nas žena morao uvek da da bude tu  i direktor i sindikalista, voleli i oni da putuju,  ali pa…… neko je morao da bude  i vodja puta, inače bi se mi žene onako tupave,  sigurno se negde pogubile 🙂 .

Kad su OOUR- i postali  SOUR-i  (sve smo i tada već skraćivali) i kada se izgradila naša čuvena fabrika hrane „Panonka“, ogromna, zgrada ko’ u priči, trebalo je  sve one silne kancelarije da se popune. I da, pa ko će,  nego svi zaposleni u  opštim službama iz svih OOUR-a predju u to novo zdanje. E,  Vera moja rekla ja sebi. Obrela se ja to jutro u  ogromnoj prostoriji. Deset stolova, deset asket mašina ( mislim da su se tako zvale), 10 telefona. Ne znaš šta više lupa, zvoni, zvekeće, urla, viče.

Rasplaka ti se ja, kako li ću jadna penziju da dočekam.  Ima da prolupam za par godina. E sad, tu me posluži malo i sreća, ali zaslužena. Kako sam uvek u poslu bila luda, odradjivala bez greške sve, ostajala i duže kad god je trebalo, uz to mlada, zgodna, komunikativna,  čuju za mene i nedugo nakon prelaska  pređem u službu  Plana i analize. Ista fabrika samo zgrada druga, u kancelarijama po dvoje,  troje kako gde, ali sve u staklu. Nisi mogo’ ni nos da obrišeš, a da te šef ne vidi.

Pokazala se ja i tu. Dobila i kompjuter, al miša nigde. 🙂  Imaš tastaturu, direktorijume, datoteke, ulaziš sa šiframa. Nema više kilometarskih rastera, sve super, fino, klima, svaki dan kad krenem s posla toplotni udar dobijem, ali super. Malo ko je imao takve uslove u to vreme i ja zadovoljna.

Prodje ti nešto malo više od godinu dana i ponude mi mesto sekretarice Interne banke našeg Kombinata. Uplaši se……  plata odlična, neću više morati da putujem, kancelarije u centru grada, ali…… sekretarica. Ma one su…. koje priče sam se sve naslušala. Prihvatim ti ja to, uvek sam volela u životu izazove,  ali pod uslovom da ne odem još odavde, nego pre podne u banci da radim, a po podne i dalje na starom poslu. Punih par meseci radila sam dva posla, medjutim dopade se meni da vodim glavnu reč, vidim,  ne jede niko sekretarice, direktor super čovek i postade ja sad sekretarica.

Pogodnosti mnoge, poznanstava još više, plata super.  Ali opet, opet….. potraje to par godina i ukinu se interne banke. Takva beše ova naša država još tada.

Našla ja posao kod privatnika. Počeli oni nicati na sve strane. Ali, neću ja u Somboru, znam tu ljude, svi neki vajni stručnjaci, pa kud ćeš kod njih, crna Vera,  i ode ti ja u NS. Dve godine putovala svaki dan kolima za NS, a kako sam radila kao komercijalista,  ne mali broj puta nakon javljanja,  dobijem nalog za dalje. Šta ćeš, sedi u kola i kreni. Lepa beše naša zemlja. Proputovala sam  je uzduž i popreko. Od Krapinskih Toplica do Skoplja.

Zadnjih pet šest meseci, već se i ne sećam tačno,  sem za gorivo, platu nisam dobijala i zaposlim se tada kod drugog privatnika u svom gradu i to kod  čoveka  koji za sebe kaže da je „bizmismen“, koji me zvao redovno svaki dan da napravimo „remize“. To beše moj novi poslodavac.  Šta da vam pričam.  Ne treba vVam mnogo mašte da  bi videli kakav  sam super posao imala.

U to vreme  majka mi se razbolela…… umrla….. rastala se od prvog muža  i ostala bez posla. Drugi brak, muž s Korduna, super čovek al’ ono znaš,  ipak žena bi trebala da  bude u kući.

Tako sam ja u kući zadnjih 12 godina. Dogurala do 49 godina, pozavršavala more kurseva, seminara u medjuvremenu, ali ……. Posla kažu nema.

Mnogo ovde je toga rečeno. „Male moje“ ženice, udajte se, ne pitajte nikad ko je i odakle je čovek u koga ste se zaljubili, ali nikad nemojte da pristanete na sedenje kod kuće. Vreme brzo prolazi……… kad se osvestite…….. može  da bude  kasno.

Komentari na tekst:

  1. Mahlat каже:

    Jebi ga, Verkic, ispade ti kolateralna steta svakakvih oklnosti ali nikad nije kasno, zapamti to, i procitaj samoj sebi neka svoja pisanija cisto da vidis sta sve mozes a neces jer si pristala da budes “mala“ …

    Napred!

    • verkic каже:

      Naravno da hoću, samo ovaj tekst je došao nekako spontano. Današnje mlade žene bi trebalo da se zamisle nad njim. Pametan se uči na tudjim greškama a lud na svojim. Zato je i moja poruka uvek svim „malim ženicama“ budite pametne. Učite od drugih!!!!!!!
      A ja, draga moja Mahlat, borim se i laktam koliko god mogu, i odbijam i dalje biti „kolateralna šteta“. Potpuno si u pravu, nadam se da će neko već od onih „odgovornih“ primetiti da ova „mala ženica“ ume i te kako biti „velika“ Hvala na podstreku! 🙂

  2. Charolija каже:

    Svašta umeš i znaš, nemaš bre 100 godina, život je pred tobom. 😉

  3. als011 каже:

    Priča dobra – prava.
    i kod mene sve je nekako isto, čak i godine, zato slobodno mogu da kažem ostade samo „mali čovečuljak“!

  4. zelenavrata каже:

    Ja mislila da samo Sojic govori reMize, kad cvrc 😆
    Neka si ti ziva i zdrava, idemo dalje!

    • verkic каже:

      Da ti samo znaš koliko nažalost Šoića ima u svetu. Ovaj me je posebno izludjivao. Možeš zamisliti autolakirer, a bio vlasnik preduzeća, trgovine na veliko i malo i to ni manje ni više nego čovek medju prvima otvorio.

  5. veshtichanstvena каже:

    Sve si ovo odlicno napisala i sve je tacno…Na zalost samo jedno nisam nikada ni srela ni videla,a bogme ni cula…Ko je taj ili ta, koji se na tudjim greskama uspeo nauciti..?)))
    Mora se na sopstvenim, tako nam je u prirodi i eto..
    Ipak, nek’ je nama nas, takvih- kakvi smo, nek’ je zdravlja ( pricam k’o moja baba al’ tako je ))))))))))))),
    naucicemo i srecu da dodje u nas zivot , samo jos da malko ostarimo )))))))))))))))))))))

  6. booooojan каже:

    naučiti se iz tuđih grešaka, dodje isto kao biti sit od onoga što je drugi pojeo…..ee cvrc malo…. ;)))

  7. […] ponovo mladu ženu koja je sa suzama u očima napustila fakultet nakon samo prvog ispitnog roka. Pisala sam o tome. Da li je moguće da ću sada …..? Uzela sam u ruke ostavljen flajer fakulteta. Zašto da […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge