E tada, ipak, ministar je prvi pa tek onda svi ostali

Ne mogu a da ne kažem ono što me boli, što me vredja, što mi smeta. Razmišljam samo kako sve  nabrojati, koliki li će članak biti i zato ću nabrojati ipak samo par stvari i to onih od kojih mi se kosa diže na glavi. Zbog čega znam da vičem i psujem….. još kako znam.

Živimo u vremenu u kojem živimo, svi nažalost dobro znamo kojem i kakvom, pa da se ne vraćam na to. I ‘ajde OK. Tako je trenutno kako je. Medjutim, slušam razne informativne emisije, slušam  i čitam razne komentare na svim mogućim i nemogućim mestima i ne mogu više da ćutim. Priča se stalno i  uvek jedno  – minimalne  plate, prosečne plate,  ljudi ne mogu da prežive, pa…….’ajde sada realno koliko često se govori o ljudima koji uopšte nemaju plate? Gde se oni nalaze?

Komšija kuka: – imam 26.000 platu,  kako da preživim, a isti taj komšija zna da ja uopšte nemam platu. Pitam se kako ja onda da preživim. Ali nisam bitna ja. Koliko li je samo  ljudi poput mene? Koliko je onih koji zavise od toga da li će im neko zakucati na vrata i reći: – trebaš mi sutra na dva,  tri sata?  Koliko li je onih koji uspeju naći neki posao samo dva tri meseca u celoj godini i to isključivo kad ne pada kiša? Koliko li je onih koji ne mogu čak ni to?

Mnogi će sada reći,  sigurna sam, vreme je drugačije treba se snaći. Postoje mogućnosti, treba se boriti ne samo sedeti i kukati. Otvori, započni…..ma ljudi svi mi dobro znamo  – nema posla bez ulaganja. I volela bih da vidim onog ko je započeo svoj posao a da nije ništa uložio. Volela bih da vidim onog ko može da odvoji od nečega što nema da bi sebi omogućio….volela bih da vidim onog koji i ako uspe nešto da zaradi može reći: – e sad nisam jeo dva dana ne moram još dva i  te pare ću da uložim za…..jer biće mi bolje jednog dana.  Volela bih da vidim onog ko će probati da se snadje, da pozajmi, a da bude iskren  i da ljudima od kojih pozajljuje može reći sa sigurnošću kad vraća pozajmljeno. Ko je toliko dobar analitičar, ko je baba Vanga da u današnje vreme može sa 100 % -tnom sigurnošću reći ovo vraćam za mesec, dva ili tri?

Ali,  idemo dalje. Priča se o mitu i korupciji. Da i treba da se priča! Slažem se, treba je iskoreniti, saseći, uništiti. Ali, opet ali, koliko puta sam samo slušala: –  da je veća plata, da je….. toga ne bi bilo. Ma hajte ljudi. Stanite. Ako neko ima 25.000 platu i to redovnu svakog meseca (priznajem mala je) a traži od mene koja nemam ništa da mu platim 100, 200, 300, evra , uopšte nije bitno koliko,  ma da je i  10,  da li se to može pravdati time što je njegova plata mala? Ma ko me može ubediti u to. Poznato je da onaj ko ima želi više da ima. I to je u redu. Slažem se. Treba se boriti i želeti više, ali žele više i svih onih 700.000 ljudi koji su na Zavodima tržišta rada. Žele više i svi oni koji su izgubili veru u te Zavode pa se ni ne prijavljuju, žele više i svi oni koji rade kod privatnika a nisu prijavljeni. Koji dobijaju po 12.000, 15.000 platu a moraju da ćute, jer ni to neće imati ako nešto zucnu. Od koga oni da traže, koga oni da ucene, jer meni je  to ucena. I? Hoćemo li i dalje pravdati nešto što nema smisla? Pa Bože,  mora, mala mu je plata.

Šta je sa onim prodavnicama, ugostiteljskim objektima koji postoje, rade, koji imaju po dve, tri „zaposlene“ osobe, a niko nije prijavljen? Nema radnika,  ne postoje prodavci,  nema konobara, tu su samo ljudi koji su došli na ispomoć, to je rodbina koja eto……. Zar iko normalan može poverovati da su oni tu samo par dana, da su…. a firma radi, funkcioniše.  Gde su inspektori? Ma kosa mi se diže na glavi.

Idemo dalje, šta je sa svim onim direktorima kojekakvih preduzeća koji traže po par hiljada evra da bi vas zaposlili? Šta sa njima uraditi?  Ko je za to kriv?  Da li ćemo reći, pa mala im je plata, ljudi nekako moraju preživeti, snalaze se……. Ma kosa mi se diže na glavi.

Šta je sa svim onim neljubaznim službenicima koji su kivni na ceo svet jer su morali ustati, doći na svoje radno mesto, jer ih tamo neko ispred šaltera se usudio nešto  pitati, koji kukaju u 10 časova da su umorni, da su i oni ljudska bića koja imaju pravo na pauzu? Šta sa njima?

Uvek i u svakom vremenu bilo je onih koji rade bez obzira na situacije, bez obzira na visinu plata. Uvek je bilo i onih koji će zabušavati, otaljavati, koji će kukati, prenemagati se, tražiti. Ljudi su različiti i dobro je što smo različiti, ali …….

Ako ja u današnje vreme svoj posao ne radim savesno, odgovorno, ako tražim načina da izmamim pare na ne ljudski način niko mi to ne sme i ne može tolerisati bilo kakvim pravdanjima. Treba me menjati! I  da,  ako sam zaposlena recimo u zdravstvu a uzimam po par stotina evra za neku intervenciju, operaciju, za…….ma bilo šta,  ja sam odgovorna za to prvenstveno ali naravno i moji šefovi, načelnici i naravno svi redom do ministra. Ovo bi trebao biti neki normalan sled dogadjaja, medjutim,  ako se radi o velikim aferama,  tada, e tada,  ipak ministar je prvi, pa tek onda svi ostali.

Komentari na tekst:

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Djordje Staniševski. Djordje Staniševski said: RT @verkic: Novi blog post "E tada, ipak, ministar je prvi pa tek onda svi ostali" http://bit.ly/bN2foy #verkic […]

  2. IvanB. каже:

    Za salterske sluzbenice – Mica ubica je neprevazidjena – malo da se covek nasmeje u toj surovoj realnosti.

    Mozes li ti, ja ili neko treci promeniti to sto jeste – kao jedinka sa glasom koji se daleko cuje ali bez zvuka, nista ne vredi. Mozda kao slozni bi i uspeli nekako vratiti sve u normalu, ovako posto generalno nismo slozni ni u cemu, sem mozda u nekim malverzacijama pa se posle nekoliko godina pljujemo raznim aferama i nikom nista – eto tek toliko da se zna i da bi „sjasi murta da uzjase kurta“ bila situacija – jedino sto preostaje da se covek ne nervira (sacuva barem svoje zivce, zdravlje – stres je tihi ubica) i „zivotari“ vec na takav nacin kad ne postoji drugaciji.

    • verkic каже:

      Pojedinac, naravno ništa ne može. Može jedino ovako da piše, kaže ponešto i da makar malo sebi na takav način olakša život. Medjutim dogod se mi sami prvo ne menjamo ne možemo očekivati ni da se nešto veliko promeni. Dogod mi kao pojedinci tražimo opravdanja za sve što uradimo ne možemo to zamerati ni drugima. Mnogo poštenih ljudi ima koji svoj posao obavljaju savesno. Oni moraju uticati na okolinu u kojoj žive. Svojim primerom, ponašanjem, načinom rada. Znamo da riba smrdi od glave, ali i svaki deo ponaosob.
      Koliko nota treba spojiti, nanizati da se dobije prelepa muzika koju će svi slušati? Pa hajde da je polako notu po notu, ton za tonom počnemo komponovati. Ubedjena sam da će jednog dana takva divna, skladna melodija daleko se čuti.

  3. zelenavrata каже:

    Verkic, toliko toga bih ti mogla napisati kao komentar da bi ispao post, koji mozda i napisem, ako budem imala zivaca. Iskreno, nemam vise snage da pricam i borim s necim…da skratim vetrenjacama.
    A tvom optimizmu i borbi se divim!

    • verkic каже:

      Život svih nas je jedna velika borba. Neko kroz njega prodje nepovredjen, neko pak…..ali nikad ne treba odustati. I ti nisi nikad, niti ćeš, jednostavno tako smo sazdani! Piši Zelenko moj, piši, mi se i na ovaj način borimo! Svaki novi dan je jedna pobeda. Svaki dan koji preživimo a uspemo se i dalje nasmejati, od srca je za nas novi biser koji dodajemo u ogrlicu života. Biseri ma koliko lepi bili znače i suze. Takav je i život. Prelep a opet ……

  4. marouk каже:

    Ja odavno kuvam i muljam nešto po svojoj glavi a sve se svodi na većinu pitanja koja si postavila.
    Imam prilike da se baš srećem sa ljudima koji moraju da se leče,…a leka nema, a kad ima onda moraju da plate da bi ostali živi. Svuda je tako. Nema ljudskosti, ostali su samo ljudi -neljudi sa svojim zahtevima kako bi uradili bar nešto od onoga što im je posao.. neki drugi bi voleli NEKAKAV posao, makar i TAKAV..ne umeju oni da kažu šta ih nervira..nervira ih sve a presvwga to što imaju posao..

    Ljudi sa osećajem odgovornosti se izgleda nikada ne probiju na odgovorna mesta..tu su odavno oni koji za tu reč nisu nikada čuli.
    Nekada sam osećala žalost..sada je tu samo bes!

    • verkic каже:

      Delimično si u pravu, moram priznati. Često se i kod mene javlja osećaj bespomoćnosti te nakon toga kao posledica i bes. Medjutim, bojim se da nam sam bes nikad nije doneo previše dobra.
      Da još uvek ima ljudi i ljudskosti ima. Probaću ukratko navesti ti jedan sveži primer. Mali, ali opet….Juče sam išla konačno da vadim krv kako bi sutra mogla kod kardiologa. Znaš kako je, iako ide dosta brzo čekaonica je bila puna. Što je najgore nalazi se na drugom spratu, a ja ne mogu nakon penjanja pola sata doći sebi. Popela sam se zadihana, ljudi su me zgranuto gledali u prvom mahu misleći valda da su se srušiti.
      U toj ambulanti imam dobrog prijatelja koji mi je uvek rekao treba li šta da ga…. Medjutim, ja sam dala svoj uput i knjižicu i čekala kao i svi. Nakon skoro sat vremena, kad je svega par ljudi bilo ispred mene, izadje sasvim slučajno taj moj prijatelj. Naravno kad me je video, odmah me je uveo unutra. Niko od prisutnih se nije pobunio. Videli su koliko mi je bilo teško a videli su i da nisam namerno…iako sam mogla….
      Sad, koliko je ovaj primer baš adekvatan da pokaže da još uvek postoje ljudi i ljudskosti ne znam, ali eto bar donekle. 🙂
      Ovo je sitnica a sitnicama se počinje. Bitno je poštovanje, kako samog sebe tako i drugih.

      • zelenavrata каже:

        E pa Verkic, ja sam tu drugacija, ako imam vezu necu da cekam vala majci pa neka me, a psuju me, udjem i zavrsim svoj posao. Doci ce mi na slavu, zabole me, isto tako tamo gde ja cekam satima ulaze preko veze i ja cutim, sta cu kada nisam bolja 😀
        Sto bre uvek hoces da budes dobra i na svoju stetu? Moram da te grdim curko nijedna 😛

        • verkic каже:

          Zelenko, da samo znaš koliko mi je ljudi to reklo ) ali ne mogu protiv sebe. Za druge, sve ću učiniti i po cenu da me neko pri tome izgrdi, da mi zatvori vrata, da me……. ali kad sam ja u pitanju nekako ne mogu pa to ti je. 🙂 Milion puta sam rekla: evo, neću, od sutra ću….ali ne vredi 🙂

  5. AnaM каже:

    Biće tako još dugo dugo, pa ko preživi…
    Našim političarima je još uvek važnije blebetanje, presipanje iz šupljeg u prazno, i naravno udružiti se i sa djavolom, samo da se osiguraju fotelje…
    Ko od toliko posla da misli na obične ljude, koji samo žele da žive normalnim životom???
    Otvaranje novih radnih mesta???
    Pa „jadničci“ „rade“ bolje reći primaju lične dohotke na 5-6 mesta…
    Misliš da ih interesuje šta je sa ostalim ljudima koje tako dobro „vode“???

  6. dudaelixir каже:

    Potpisujem sve što si napisala! Ne bih dodavala ništa sem kratkog podsećanja: penzioner sa 14400 penzijom. U dugovima do grkljanja, deca pomažu, počela da radim: čuvam dve devojčice. I srećna sam zbog toga, mada sam odradila svoju penziju pošteno, 35 godina. Zar to nije tužno. Ni pod stare dane ne može da se uživa!
    Imam nadu da će se ćerka zaposliti pa će nam biti lakše!

    Razumem te i znam kako ti je kao i svim ljudima koji imaju volju, želju i potrebu za radom a nemaju sreće ni veze!

    • verkic каже:

      Dudo, oprosti, zaboravih naše penzionere ali samo iz jednog razloga. 10 godina staža i 50 godina, pa sad ti vidi da li ću ikad postati penzioner. Sebično je od mene trebala sam se setiti, oprosti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge