Jadna Mara pred Micom ubicom

Zanimljiva il’ bolje rečeno žalosna situacija danas beše. Otišle Mara i Sara u poštu. Jadne,  sunce upržilo, klackaju one s’ noge na nogu ne bi li uspele da provere gde nestade pošta koju  je Mara dobila, al’ nije dobila,  jer poštar nije znao da čita te ne pronadje kuću broj 14 u ulici …… Jeste da uredno stoji i tabla sa nazivom ulice, i da je ona na kuću po propisu okačila broj, čak je jadna i sanduče kupila od njene penzije, al eto dešava se……. Jedva one stigoše.

Pošta velika, vrata kol’ko ‘oćeš. Mara odluči, neće levo,  tamo su šalteri. Nema ona para, ne nemož’ ništa da uplati a još manje da podigne. Desno,  vrata, tu se predaje  pošta od kad su sve sandučiće iz grada uklonili, Bog samo zna zašto. E,  ide ona tu,  tu će da pita. Ma znaju službenice, to im posao, moraju da znaju. Reče jadna Mara:

– Znate….. poštar bio….meni rekli….pa sad ja došla…. nemam pojma ni šta sam dobila…al’ nešto jeste, mogu li tu kod Vas da vidim… saznam ……

Gleda nju službenica i kaže:

– Idite kod portira i pitajte njega, on će vam reći.

Sad,  nije Mari jasno zašto mora da pita portira kad ova fina ženica tu radi sa pismima, pa valda i ona….al’ ajde, ako je tako red, poštovaće Mara red jer uvek ga je poštovala, tako  je vaspitana. A možda su i  portira  malo više hteli da zaposle  da čovek previše ne sedi, ne valja to, krivi se kičma,  ajd’  ide ona kod njega.

Stakalce na  vratima, prozorčetu il’  šta li je već. Viri Mara kroz njega, slabo ona nešto vidi al’ eno,  eno nekog,  zavalio se u stolici,  vidi ona novine. A kad su tu novine valda neko i sadi iza njih.

– Molim Vas, rekli su mi da pitam vas……..

Proviri jedno oko samo, drugo i ne vide:

Tamo iza,  druga vrata, tamo idite.

– Hvala, kulturno se zahvali Mara i lepo izadje napolje, obidje oko zgrade i ma ajd’  da pita ona  na ovim prvim  vratima, ko zna da  ne bi morala posle ponovo da se vraća.

Udje Mara, za njom klacka Sara, opet stakalce, medjutim ovog puta mlečno. Ništa se unutra ne vidi, al’ zato se čuje. Priča neko. Pokuca ti naša Mara na ono staklo. Čeka. Niko se ne odaziva a još manja da  neko otvori,  proturio  oko, il’ nos, ma ni vrh prsta.  Ništa. Pogleda ona,  na prozoru piše: od 12:30 do 13 h SMENA. Na satu tek 12:20. Pokuca ponovo.  Opet ništa. Behu tu i neka vrata. Zakuca ona na ta vrata, opet ništa. Posle par minuta konačno vikne jedan glas:

– Vidite da je SMENA.  Piše vam. Dodjite u 13  h.

– Ali gospodjo nema još 12:30 a ja sam stara i ovo sunce me ubija, pa sva ova isparavanja posle silnih kiša…pritisak…..pa…. molim vas!

– Rekla sam,  moraćete doći u 13 h.

– Gospodjo, umilnim glasom će Mara,  ali,  da li biste bili ljubazni….

– Rekoh vam!!!!! Moraćete….!!!!!!!

– Ama ništa ja neću morati. A vi draga gospodjo budite sretni da nisam inspektor, jer ni glavu niste proturili i nemate pojma ko vam kuca, a pre samo sat vremena ste bili na pauzi. Sram vas bilo. I ne,  ništa ja ne moram. Ako vi ne morate da radite svoj posao, ja vam više ……. i ode naša Mara gundjajući sirotica celom ulicom. Verujem da se ni kod kuće nije smirila.

Koliko li je samo jadnih Mara????

Podseća li vas ova priča na Micu ubicu?

Komentari na tekst:

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Djordje Staniševski, Stevan Stančević and Sasa Antonijevic, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Jadna Mara pred Micom ubicom" http://bit.ly/aIAT83 #verkic […]

  2. WrathOfDevil каже:

    E maro Maro, si videla šta ti je pošta? Dok dlanom o dlan a Mara obiđe celu poštu 😀

  3. AnaM каже:

    Ne vidim u čemu je problem?:)
    Slala sam knjige poštom, kad su se neprimaoci bunili da ništa nije stiglo, odem na poštu.
    Lepo su mi objasnili da je sigurno NEKO uzeo…. Da da, posle deset šaltera i samo tri pošte na tri kraja grada. To sam uzela kao kompliment…slala sam svoju knjigu…dopalo se NEKOME:))

  4. Milko каже:

    Birokratija će da nas uništi..osim ukoliko mi ne uništimo nju. To je kao u Gorštaku-na kraju može biti samo jedan 😉

    inspirisala si me za tekstić..odo` da pišem 🙂

    pozzz tebi i Mari 🙂

  5. Džiadžojka каже:

    Ehehe, da nije tužno bilo bi…

    Jadna Mara, ja bih nogom kvrcnula to mlečno prozorče. Što reče electrasdreams „Otvoris vrata nogom, zaurlas i sve sto ti pripada dobijes bez podmazivabnja dzepa. Ja tako radim i uspeva, glat.“.

  6. zelenavrata каже:

    Eeeeh sta je Mara i Mica sunac ti poljubim 🙄

    • verkic каже:

      Jes ti videla, ja joj rekla da sedi kući no ona ne sluša. Bila i danas zamisli i rekli joj da oni pojma nemaju, da mora sutra potražiti poštara i da njega pita…. strašno :(,

  7. […] Verkić – Jadna naša Mara. Što reče Šaputalica ja mislim u jednom od svojih komentara: …A Verkić da naučimo da psuje, to nam je mislim nemoguća misija, mada ja pokušavam, uporna sam k’o magare, je l’. … Teško Šaputalice, teško. Ali kad bolje razmislim, ni ne treba. Neka ostane ovakva kakva je, meni se dopada za sve pare. Dakle, citat iz njenog posta: „…Mara odluči, neće levo,  tamo su šalteri. Nema ona para, ne nemož’ ništa da uplati a još manje da podigne. Desno,  vrata, tu se predaje  pošta od kad su sve sandučiće iz grada sklonili, Bog samo zna zašto,  e ide ona tu,  tu će pitati. Ma znaju službenice, to im posao, moraju znati. Reče jadna Mara:…“. Draga Maro moja, nadam se da ćeš sledeći put zakucati pravo na vrata koja treba i da nećeš lutati. A ako ti se ipak to desi, predlažem ti da, onako usput, poneseš bezbolku jednu. […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge