Jezz Zoca – "razmišljam danima…."

U svom životu sam često znala biti impulsivna. Mnogo puta sam donosila bitne odluke slušajući srce i instinkt. Medjutim, čak i tada sam obično sve što bih uradila uradila iz odredjenog razloga. Čak ni moj suprug ne bi znao zbog čega bih nešto  rekla, ali je vremenom shvatio da uvek imam razlog te bi me samo priupitao : – kad ćeš mi reći zbog čega.

Kada sam pisala blog post o tome kako sam živela na selu niko nije verovatno čitajući ga pomislio da će sledeći biti o NLP-u.  Tako sam noćas u zadnjem tekstu izmedju ostalog napisala i jednu rečenicu koja glasi …….„što sam čitajući svaku reč,  svaki put pažljivije, slagala svoje samo meni znane kockice“.

Mnogo puta do sada sam na razne načine govorila koliko meni twitter,  odnosno twitter-aši, moji follower-i znače. Imam 5181 tweet. Za ovo kratko vreme mnogo. Četvrtina od njih je sigurno  bila samo moja zahvalnost mnogima od njih. Moj stav u životu je: – reci molim, hvala, izvini. To pokazuje i jedan blog post koji sam ranije pisala –  Jedan od ne retkih primera – nesebičnost twitter-aša . Koliko sam samo bila sretna i duboko zahvalna Ivani na  javljanju i  njenoj  inicijativi da mi pomogne sa photoshopom. To se ne zaboravlja. Kad neko hoće konkretno ti pokazati i naučiti te nečemu, ima li to vrednost? Nema! U današnje vreme pogotovo!

Navikla sam da ljudi danas pretežno gledaju sebe. Teško će neko….. zato sam se iskreno iznenadila i oduševila kad sam videla kolika je zaistavelika  želja medju twitter-ašima jedno drugom pomoći i izaći u susret svakom ko priupita nešto. Tako bi mi se na svaki moj vapaj javljali mnogi. Da nabrajam sada sve neću, jer o svakom od njih će biti napisan bar po jedan blog post. Ja sam jednostavno takva.  Moja zazvalnost je iskrena i velika.

Da se vratimo na „kockice“ s’ početka teksta. Nakon svih mojih silnih tekstova jadikovki kako tražim bezuspešno posao, kako pokušavam, kako….. 05. februara sam od zoranaruza dobila jedan e-mail. Idem sada na jedno copy – paste dela tog mejla: ……razmisljam danima o tebi i tvom problemu koji se tice nemogucnosti da nadjes posao u svojoj sredini…..dakle, moj predlog svodi se na to da ti osmislis projekat koji smatras drustveno korisnim za tvoju lokalnu sredinu (sombor). on moze biti iz bilo koje oblasti zivota……E-mail je bio poduži, ali ovo je dovoljno kako biste……

Bila sam iznenadjena. Prvo, jedna ženica, koja me ne poznaje dovoljno, koja ima svojih obaveza preko glave našla je i odvojila deo svog slobodnog vremena kako bi mi napisla mejl. Drugo, njene reči:  „RAZMIŠLJAM DANIMA“ su me….. ma jednostavno u srce dirnule. One su mi odzvanjale u ušima. Ja sam veoma emotivna osoba i ne stidim se to reći. Kod mene lepa reč  bukvalno i gvozdena  vrata otvara.

Možda će neko reći: –  pa dobro razmišlja i ….. tu je ono najvažnije. Ona je otišla mnogo dalje od toga. Dala mi je konkretan predlog. Nije mi dala ribu da me nahrani, ali je me je probala naučiti pecati. Zar to nije vrednost? Zar se to ne pamti ceo život? Ali moram biti iskrena, takva sam uvek, šta ću ne mogu protiv sebe i svoje prirode. U glavi mi je stalno bilo ono „razmišljam o tebi“. Priznajem imponovalo mi je,  bila sam sretna da je neko o meni mislio iskreno i sa željom da mi pomogne.

Poznavajući Sombor, odnose u njemu, znajući koliko mnogo registrovanih Udruženja kod nas ima u startu sam govorila sebi ono što me i drži zarobljenu  zadnih godina. Pored toliko njih šta ću ja moći. To mi je bila jedina misao. Takav je i moj odgovor bio: …..“ ma neće ga ni pogledati, ili će u najboljem slučaju saslušati, reći –  e da super je to, moraćemo poraditi na tome  i na tome će se i zaršiti jer i ja spadam u one „male ljudi“……

Sva ova moja priča možda Vam se učini i dosadnom, ali ove moje iskrene reči pokazuju koliko je zaista teško ljudima koji zapadnu u jednu vrstu depresije, ne znam kako bi to drugačje nazvala, razočarenja, pomoći. Koliko ih je teško probuditi. Čak ni tople prijateljske reči, saveti nekad ne mogu tog trenutka…… ali……

Nastavak naše korespodencije :  „znam da je tesko, ali isto tako znam i da UVEK postoji resenje, samo ga mi cesto ne vidimo.ne  odustaj, trazi, gledaj, slusaj, razmisljaj, veruj…i, osmeh na lice, bez pozitivnog stava covek ne moze da uradi dobre stvari.

Moja zoranaruza nije odustajala. Ona je videla u meni nešto što ja već par godina ne vidim i uporno je to htela probuditi. Ona je imala veru koju sam ja izgubila. Da li se to može zaboraviti? Ima li to svoju cenu? Ne, zaista nema!!!

To je bilo 05. 02. 2010. Tek 17-tog nakon čitanja blog posta o kojem sam pisala u prošlom članku sam se lupila po glavi. Šta ja to u stvari hoću, da li  možda iz  straha bežim od nekog eventualnog rešenja. I tada kako sam rekla kockice su se složile. Budjenje,  jedna kockica, konkretan predlog druga, moja dopuna i slika na osnovu datog predloga treća, probudjeni borbeni duh četvrta, moja odluka da krenem ne čekajući više, ne sumljajući peta, pisanje novog posta sa iznetom odlukom šesta, podrška mnogih nakon toga sedma,  razgovor skypom sa JelenaGrujic, čet s’ Mahlat, te mejlovi sa Shaputalica , Zelenom, razmenjivanje informacija sa Schuster011 osma, dovodjenje ljudi sa kojima mogu početi i krenuti deveta, njihovo  prihvatanje deseta. Mojih 10 početnih kockica su napravile dobar temelj za ozbiljnu gradjevinu.

To me je  još više ohrabrilo. Dalo mi potrebnu snagu da više ne pričam, se sedim nego da se konkretno prihvatim započetog posla.

Na osnovu ovog teksta mnogi bi se možda trebali  zapitati. Da li ćemo samo s’ par  razgovora sa  prijateljima koji su u sličnoj situaciji kao ja,  uspeti im pomoći,  ohrabriti, pokrenuti ih. Da li je dovoljno reći im: –  da hoćeš ti bi mogao, da ti treba našao bi, ti to možeš, ti si u stanju. Nekima je dovoljno i to, ali sam duboko uverena da ljudi koji su prošli što i ja, koji su razočarani u …..da ne nabrajam šta sve,  ne mogu samo nakon par reči dići glavu i reći sebi: – da evo ja idem, krećem, sad znam šta  treba i mogu….. Ne, ne možete  im reći jednostavno: – odredi svoj cilj ( njima je cilj posao,  i dalje znanje staje) ,  staviti  na papir, napiši……ne,  njima treba konkretan predlog.  Oni su negde duboko u nekom svom svetu. Milion prepreka stoji izmedju tog njihovog  i stvarnog sveta. Da ih znaju rešiti sami ne bi ni bili u toj situaciji. Sterani su u ćošak i ne vide izlaz.

Poznajete svoje prijatelje, možete proceniti šta bi mogli, umeli…. kažite im kao meni moja jezz Zoca: – vidiš,  evo,  daću ti jedan predlog…… Osobe vredne tih Vaših saveta, predloga,  znaće ih  iskoristiti, nadograditi, proširiti i realizovati. Samo na taj način možete im pomoći.

Za sam kraj svim moji prijateljima pogledajte sliku iznad. Ona kuglica gore sam ja. Ma šta se dešavalo u mom životu, ma koliko me on pokušavao gurnuti, vrteti,  ja ću uz pomoć svih Vas čvrsto stajati na vrhu. Ne silazim više dole nikad. (kad kliknete na sliku videćete koliko život može da vas pokuša …….ali  više se ova džepna venera ne da)

Komentari na tekst:

  1. Andrea каже:

    Draga Verkic,

    Pre svega da Vam kazem da sam jako srecna zbog Vas i sigurna sam da cete uspeti, a i ako negde zaskripi, tu smo da Vas poguramo 🙂

    Moram priznati da sam i ja odusevljena twitter-om i twitter-asima. Jednostavno sam se zaljubila na prvi pogled :). Ali ponekad se zapitam zasto ljudi i u offline svetu ne koriste u tolikoj meri molim, hvala i izvinite??? Bar ne oni koje sam ja imala prilike da susretnem u zivotu… Nazalost!
    I da li su ljudi isti i online i offline? Desavalo mi se da ljudi ne prihvataju moje savete i podrsku, a sa odusevljenjem prihvataju od nekoga ko ih manje poznaje. Cak se ispostavi da je savet bio isti, ali iz mojih usta je zvucilo drugacije. Znaci pre ce traziti i poslusati savet online prijatelja. Pitam se, da li sam ja previse, previse iskrena i mozda kriticna, ili oni nemaju dovoljno hrabrosti da gledaju nekog u oci i pricaju o raznim zapletima u zivotu????

    Sta mislite o tome?

    • verkic каже:

      Ono što ti ja iz iskustva mogu reći je da ljudi baš ne vole kad im se u oči govore neke stvari. Teško im je priznati da možda greše, da su možda neko ko je ispod Vas nekim svojim postupkom ili razmišljanjem.
      Kad je to online verovatno psuju, grde, medjutim to se ne vidi, pa tada prihvataju sve savete. Lakše im je, medjutim budi sigurna da oni znaju, iako to neće priznati javno ko im je dao savet, ko je bio onaj prvi od koga su nešto čuli i saznali.
      Ja sam jedna od onih koja uvek govori ono što misli, pa ako si mi prijatelj nećeš se ljutiti, ali malo je takvih. Prihvataju me na taj način, mada mi je u početku bilo teško. Veliki broj sam i izgubila zbog toga ali mi nije žao.
      Ljudi su većinom po prirodi takvi da se žele pokazati u boljem svetlu od onoga što stvarno jesu i ja to prihvatam kao jednu činjenicu, zato im i kažem šta imam. Mnogo se to puta pokazalo dobro jer su nakon dužeg vremena znali priznavati: – e ljutila sam se na tebe, ali kad sam bolje razmislila….Zato nemoj da te to opterećuje. Ti pomozi ako možeš savetom pa ko hoće nek ga prihvati ko neće ne mora, ali tvoje srce će biti na mestu. Ti ćeš na taj način biti ono što jesi i savest će ti biti mirna.
      A za hvala, izvini a pogotovo pogrešila sam, uh ni ja baš ne mogu reći da sam mnogo puta čula te divne reči iz drugih usta. Imam utisak da bi pre pojeli…nego to izrekli. I to je nažalost istina, ali ja zato svoje unuke učim na pravi način. I ti ćeš svoju decu, ljudi slični nama isto i ubedjena sam da će nam se te divne reči koje su mnogi zaboravili polako vraćati u svakodnevni život.

  2. zelenavrata каже:

    Protivnik sam davanja saveta, smatram to pogresnim. Razgovor i licno misljenje su ok i ako to nekome pomogne nema srecnije osobe od mene, a dati savet je prevelika odgovornost!
    A ti dzepno cudo 🙂

    • verkic каже:

      Ja lično volim savete. Naravno prihvatim sama što hoću, odbacim što mi nije interesantno, ali na taj način znam da je nekom stalo do mene. To zadovoljstvo da je neko mislio na mene je kod mene ogromno. Nadje se u životu naravno i poneko ko malo pametuje, ali pa ne mogu svi biti savršeni 🙂

  3. sopran87 каже:

    Covek se ceni brojem prijatelja. Mislim da je to najbitnije, i najvrednije u zivotu. Sve osobe koje su se nasle za tebe su to uradile zato sto im je stalo do tebe, a kada ti imas osecaj da je nekome stalo do tebe i da hoce da ti pomogne najbogatija si na svetu. Kockice se ne bi sklapale same od sebe, niti bi imala piramidu da budes na vrhu nje, da nema tih dragih osoba. Prvo one, pa sve ostalo…

  4. Charolija каже:

    Vidi ovako, ona gornja sličica kao temelj, mi se mnogo više dopada, na ovoj drugoj ako samo jedna kuglica klizne, pašćeš i ti. Izaberi da budeš ona kockica u sredini, oko koje se gradi sve što ti želiš. Kuglica na vrhu je ipak samo kuglica, a kuglice se kotrljaju.

    • verkic каже:

      To sam ja namerno 🙂 naučila sam vala da se kotrljam i više se nedam. Slika je tu da me samo podseti da se to može ponovo desiti. U pravu si 100 % 🙂

  5. Charolija каже:

    Drago mi je zbog toga…ali zajebi više da se kotrljaš, zavrteće ti se u glavi 😆

  6. Petar каже:

    evo setih se i ja vase nesebicne dobrote kad sam tweet-nuo da se uzasno osecam, a vi ste na to odgovorili jel mozete nekako pomoci. i meni takve stvari znace i ne zaboravljam to tako olako 🙂 zasto bi vi kao neko ko nema apsolutno nikakve veze samnom hteli pomoci, uptavo zbog vase dobrote… bas zbog ljudi kao sto ste vi volim twetter 🙂

    od sad postajem redovan citalac vaseg bloga, srdacan pozdrav i sve najbolje

    p.s. ako treba jos neka pomoc oko photoshop-a samo recite…

    • verkic каже:

      Petre, dobro mi došao. 🙂 Upravo ovo što si rekao je ono o čemu ja mnogo puta govorim gde god imam mogućnost za to.
      Za mene, kao i mnoge to je bila sitnica, par otkucanih reči, medjutim te reči su dolazile iz srca. Da je bilo šta bilo potrebno, da si bilo šta bio rekao a da smo bili u mogućnosti odraditi i pomoći na bilo koji način, sigurno bismo to uradili. Ove moje reči su zaista iskrene i sigurna sam da svi naši twitteraši misle isto.
      Zahvaljujem na ponudjenoj pomoći, velik si drug

  7. zoranaruza каже:

    nisam ti ja bas neki pecaros 🙂
    ali, sam borac koji veruje…
    a ti za mene nisi moj 245 twt pratilac, neka virtuelna osoba sa kojom mogu, a ne moram da komuniciram kad sam raspolozena za to. NE SLUZIS MI za povecanje broja moje publike, za sirenje uticaja mog bloga i rast mog ega. ti si za mene vera mladjan, COVEK i LICNOST sa kojom sam se, sticajem okolnosti, povezala tweet-ovima. i stalo mi je do tebe, u najmanju ruku, kao do coveka.
    istina je, svi smo povezani, sami ne mozemo nista…. a nije ni zabavno 🙂

  8. Caca каже:

    Draga Verkić,

    Držim palčeve da novi projekat zaživi!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge