Kad bi samo malo……e kad bi……RUKA SPASA

Iza sedam gora i sedam mora živela (napisa li neko sličan blog post?) jedna divna mila ženica. Zvali su je Mara. Živela je svoj život najbolje što je znala i umela. Nikome nije smetala, nikoga nije povredjivala i stalno se smejala. Radila je mnogo, a za uzvrat nije tražila ništa sem lepe reči i bila je presretna jer je pored nje bio   on ……..njena velika ljubav.

Gledali su se milo, razumeli su se pogledom, mislili su isto i bili presretni kad bi uspevali u toj divnoj maloj zemljici preživljavati. Imali su oni svoje snove, želje. Njena ljubav je želeo mnogo toga da  joj da i pruži,  medjutim kako nije mogao,  davao je sebe. Uvek u svakom momentu, bezrezervno. Ustajao bi, tako odjednom, prilazio našoj Mari grleći je i ljubeći. I njoj bi to bilo dovoljno.

Kako je vreme prolazilo uvidjali su oni da se život i ljudi oko njih menjaju. Život sve teži,   ljudi drugačiji,  tmurniji,  zavidniji, beskrupulozniji. Postaju sve ono što su njih dvoje toliko mrzeli u životu. Bežeći od svega toga ne prihvatajući taj način života uvukli su se oni tako u svoju kućicu, zatvorili u svoj svet. Tu im niko ništa nije mogao.

No u ovoj bajci se, za razliku od ostalih,  moralo i raditi. Moralo se preživeti. Prihvatali su sve poslove. On bi radio po ceo dan. Ruke su mu postajale grube, tvrde, ledja se polako povijala. Ne naviknut na ovakav život, njegovo mlado lice poprimalo je veoma rano bore. Ona pak trčala je na sve strane ne bi li je ko primetio, ne bi li ko shvatio koliko  može zna i ume. I primetiše ljudi. Prihvatali bi,  je ali nažalost taj svoj rad naša Mara nije mogla da unovči.

Jednoga dana, kao i u svakoj bajci, iako se boreći za svoj život kao lalovi, behu saterani  u ćošak. Ono malo zaradjeno ne beše im dosta ni za najosnovnije. Dodjoše im u kuću i rekoše da se pakuju. Za par dana morali su da pronađu drugu kućicu, morali su……..mnogo toga su morali. Ceo svet im se srušio.

U jednoj drugoj zemlji zvanoj Twitter, živeli su drugi ljudi. Uvidjavniji, nežniji, privrženiji. Predivni ljudi koji su uvek spremni da pomognu, da uskoče, da daju deo sebe.

I kao u  svakoj bajci, sretan završetak mora da bude. Saznavši za Marine muke,  bez dvoumljenja, bez razmišljanja, bez uslovljavanja, jedna divna twitter-ašica pruži Mari  RUKA SPASA.

Ne bih ja vama ni ispričala ovu bajku, ali kako ne govoriti o nesebičnosti, o predivnom gestu, o srcu pruženom na dlanu. Ovakva dela,  iako zaista retka, POSTOJE.

Možda ipak ima pomoći i za tu našu malu zemljicu iz ove bajke, iza sedam mora i sedam gora.

Kad bi samo svako od nas pronašao jednu Maru, kad bi samo malo…….. e kad……..

Komentari na tekst:

  1. nastasja каже:

    bez obzira na sve… ja i dalje verujem da dobri ljudi postoje…
    jedan vise dokaz je blog-svet, twitter i uopste ova virtuelna sfera u kojoj mozes naci izvanredne ljude… 🙂

  2. Ivana70 каже:

    Једном сам ти рекла своје мишљење о Twitter -у, и о људима на које сам овде наишла… И даље стојим иза тих речи… 🙂

    • verkic каже:

      Ivana, ja više dosadila ljudima koliko pričam o online prijateljima, ali svi oni koji nisu imali prilike upoznati nas, ovde, misle da preterujem. No, neka, pisaću ja i dalje. 🙂

  3. shunjalica каже:

    Svi smo iz istog sveta, samo se pronalazimo na čudnovatim ćoškovima! 🙂
    Baš, volEm bajke, kao što je ova! 🙂

    • verkic каже:

      E ćoškovi, da……
      Vidiš koliko god je tužna i prelepa je. Ljudi o kojima sam pisala vraćaju nadu i to je ono bajkovito u njoj. 🙂

  4. zelenavrata каже:

    Drago mi je da je tako! Maro, hvala i od mene.

  5. Exxx каже:

    A gde je princ na belom konju ?

  6. marouk каже:

    😀 O lepe li priče!
    U pravu je Šunjalica – mi se samo srećemo, posebni sokaci, posebne klupice gde zastanemo da porazgovaramo, posebne reči imamo jedni za druge – a taj naš drugi svet je samo igralište za dobre duše koje se tu sastaju.
    Sviđa mi se cela „bajka“ – hvala toj nežnoj ruci na pomoći

  7. bubazlatica каже:

    Meni je Blog doneo neke divne ljude, prepoznali smo se, uz reci, nastavili da se druzimo i dan danas. Kako stara izreka kaze, preteca Reikija 🙂 , Zivot ti je onakav kakve su ti misli,volim da mislim da pozitivna energija, malo volje i ljubav pre svega, na ovom beskrajnom Net prostoru mogu da nas zblize a ne razdvoje, kako neki pokusavaju da predstave sve ovo. Ako je ovo karta za bolji i kvalitetniji zivot, nastavicu da se muvam i piskaram. Vidis da ima jos nenacetih ljudi u ovoj ruiniranoj zemlji. Lepa prica draga moja, taman da nas podseti da traba biti covek pre svega i pozitivno misliti, jer samo tako bajke ostaju bajke 😉

    • verkic каже:

      Bubice, nadam se da te smem tako zvati (nekako mi je lepše) potpuno si u pravu. Iz tog razloga i pišem. Iz tog razloga je i moj blog: Uspesi, padovi i život uopšte. Sve u njemu je moj život onakak kakav jeste, a i ja sam ovakva kakva jesam, nasmejana, pozitivna, samo iz razloga što verujem da oko nas ima mnogooooooo dobrih ljudi. Ti ljudi, pored moje porodice naravno, me drže, ti ljudi me teraju napred, daju mi volju kad posustanem, budu moja zvezda vodilja kad ispred sebe vidim tamu. Nema mnogo takvih trenutaka, ali ih ima i te zvezde sjaju tolikom svetlošću da me jednostavno guraju, daju vetar u ledja, jedra se rašire i ja novom snagom krenem u……..
      Verujem da me razumeš 🙂

  8. WrathOfDevil каже:

    Nedelja, tmurno jutro, čekam na net ko ozebo sunce, umobilisao se pa na net i dođo opet kod tebe prijatelju. Kao i uvek, primeti se kad je nešto napisano iz duše. Poruka za Maru: Ne Daj Se!

    • verkic каже:

      Bez obzira na sve Mara se nikad ne predaje. Iako je uvek pozitivna i puna energije, dodje joj….znaš…..ponekad…..ali ona uvek ide dalje. Ako pišem o životu i …..kako već i stoji ovde na blogu, bilo bi glupo ne pisati onda sve. Život i jeste takav. Red ……pa malo….pa opet. Mara je izuzetno pozitivna osoba, voli druženje, šalu, neki dan je prijateljica pita: – ama ženo kako uspevaš uvek biti nasmejana, kako……kad……? Ne voli ona da se baš mnogo zna, da…..ali i kad želi nešto sakriti od drugih to je isključivo zato da ih neopterećuje, da ……ma i da htedoh reći DA iz duše je napisano.

  9. dudaelixir каже:

    Uh, mnogo znači pronaći RUKU SPASA! Znam to, jer OVDE ih ima dosta. Divan neki svet se ovde skupio i mnogo mi znači. Medju njima si i ti, naravno!

    Neka se Mara i dalje ne predaje, jer ovde su joj prijatelji! 🙂

  10. […] Verkic – Vidim da je još nekom fino spakovan život. Naša Mara… Ccccc. Ne daj se Maro! Citat: „…U jednoj drugoj zemlji zvanoj Twitter, živeli su drugi ljudi. Uvidjavniji, nežniji, privrženiji. Predivni ljudi koji su uvek spremni pomoći, uskočiti, dati deo sebe…“ . Volimo i mi tebe i navijamo za tebe. […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge